Uskoro, EU će umesto sadašnjih 11, koristiti preko 20 jezika. Svi znaju da članice nisu ravnopravne ni po ekonomskoj moći ni po političkom uticaju, ali svako upotrebu svog jezika smatra pitanjem nacionalne časti i dokazom o punoj ravnopravnosti u evropskoj porodici nacija

      Jedna od radnih nevolja Evropske unije ne tiče se ni visoke politike ni novca, nego jezika. U sedištu EU u Briselu postavlja se pitanje kako će se kroz dve godine, sa prijemom deset novih članica, koristiti preko 20 različitih zvaničnih jezika, kad i sada najmanja omaška u upotrebi bilo kog od 11 jezika može da se pretvori u osetljiv politički problem.
       Svi znaju da članice ne mogu biti ravnopravne ni po ekonomskoj moći ni po političkom uticaju, ali svako upotrebu svog jezika smatra pitanjem nacionalne časti i dokazom o punoj ravnopravnosti u evropskoj porodici nacija. Takvom raspoloženju petnaestorice prikljanjaju se i pridružene članice i potpredsednik Evropske komisije Nil Kinok. Ranije, Kinok je bio optuživan da protežira engleski kao glavni radni jezik, na račun francuskog i nemačkog, a nedavno je prinuđen da se uhvati za sigurniji plot. “Pravo svake države članice na upotrebu svog jezika mora da bude očuvano”, izjavio je on.
       U toku je razrada plana da se princip dosledno primenjuje u novim uslovima, pa je lingvistička vavilonska kula u Briselu postala mesto značajnog prevodilačkog eksperimenta kakav dosad nije obavljen ni u jednoj međunarodnoj instituciji. Među 20 000 zaposlenih u sedištu Evropske unije ima oko 2 500 prevodilaca. Njihov broj će, nužno, morati da poraste.
       Ali glavni posao je u pripremanju takozvanog relejnog sistema prevođenja. Malo je verovatno da će govor nekog, recimo grčkog, političara moći direktno da se prevede na litvanski, pa će glavni radni jezici, engleski i francuski, služiti kao “releji”. Grčki će se prevoditi najpre na engleski ili francuski, a potom sa tih jezika na litvanski. I obratno, kad Grk bude hteo da čuje šta govori Litvanac, opet će se prevoditi posredno, preko engleskog ili francuskog.
       Sada ima 178 ukrštenih jezičkih kombinacija, a kad u Evropsku uniju uđe još deset članica, biće ih preko 600. “Pravo je građanina Evrope da komunicira na jeziku koji izabere i da dobije odgovore na tom jeziku”, izričit je Kinok.
       Usmeno i, naravno, simultano prevodi se sve što se izgovori, ali je glavni posao prevodilaca da svakog meseca pripreme na hiljade stranica pisanog materijala na svim jezicima. Pravilo je da se u toku izrade nekog dokumenta koriste verzije na radnim jezicima - pored engleskog i francuskog to je i jezik aktuelnog predsedavajućeg Evropskom unijom - ali konačnu verziju, usvojenu posle rasprave, mora svako da ima na svom maternjem jeziku.
       Usavršeniji relejni sistem imaće nova tajna oružja: kompjutere koji mogu da prevedu dve hiljade stranica na sat. Nisu savršeni - jednom se desilo da je reč “potpredsednik” sa engleskog na španski prevedena kao “predsednik poroka” (president of vice umesto vice-president) - ali mogu mnogo vremena da uštede čoveku koji ume da ih kontroliše. Kompjuteri su već programirani da, od jezika budućih članica, među prvima koriste mađarski i poljski.
       Hoće li u ovoj jezičkoj vavilonskoj kuli jednog dana biti mesta za srpski, hrvatski, bošnjački ili možda čak i crnogorski? Teško je reći. S jedne strane se uvažava pravo svakog naroda da govori “jezikom koji odabere”, a na drugoj se štedi svaki evro. Troškovi prevođenja pojedu 40 odsto administrativnog budžeta.
       Reklo bi se da je malima i manje uticajnima najviše stalo do prava da koriste svoj jezik, ali nije sasvim tako. Nemci i Francuzi, svaki na svoj način, vode oštru borbu protiv dominantne upotrebe engleskog. Jednom u toj borbi umalo nisu stradali - nedužni Finci.
       U prvoj polovini 1998. predsedavajući su bili Nemci, a u drugoj Austrijanci, pa je nemački izdašno korišćen kao treći radni jezik. Kad su sledeće godine predsedavajući postali Finci, Nemci su insistirali da nemački ostane radni jezik. Njihov glavni argument je bio da su Nemci najbrojniji narod u Evropi i da bi bilo normalno da u Evropskoj uniji radni jezik bude i nemački. Finci su insistirali na principu - ili kako je propisano ili nikako - i na činjenici da upotreba još jednog radnog jezika donosi vanredne troškove. Kancelar Šreder i premijer Liponen čak su razmenili gnevna pisma. Sad su stvari negde na polovini: niko ne spori da su Nemci moćni i uticajni, ali se nemački slabo koristi.
       Francuzi su prošle godine u Kinokovoj opasci da treba štedeti i na radnim jezicima videli - kako je napisao “Mond” - “perfidnu britansku zaveru da se Evopska unija pretvori u neku vrstu engleskog govornog područja”. Nemci su se sa sličnim optužbama pridružili Francuzima. Ali ne biva uvek kako je rečeno, nego kako je suđeno: pre jedne decenije većina radnih dokumenata Evropske unije pripremana je na francuskom, a sad se dve trećine njih priprema na engleskom.
       Možda je čudno da lingua franca savremene Evrope postaje jezik ostrvljana koji sami nisu oduševljeni Evropljani, ali jedino život ima pravi kriterijum za proveru istine i pravde.