E. B. Vahtel: Stvaranje nacije, razaranje nacije (4)

      Danilo Kiš, koji je s razlogom sebe nazivao poslednjim jugoslovenskim piscem, specijalizovao se za temu smrti. Njegova najveća dela neprestano se vraćaju toj temi, Enciklopedija mrtvih na jedan uopšten način, dok se o najupečatljivijim dvadesetovekovnim evropskim manifestacijama ove teme govori u Peščaniku - o holokaustu - i u Grobnici za Borisa Davidoviča - o staljinističkim čistkama. Njegova subspecijalnost su kenotafi, što ima i smisla, jer tela mnogih o kojima je pisao nestala su bez traga: “Stari su Grci imali jedan poštovanja dostojan običaj: onima koji su izgoreli, koje su progutali vulkanski krateri, koje je zatrpala lava, onima koje su rastrgle divlje zveri ili proždirali morski psi, onima koje su razneli lešinari u pustinji, gradili su u njihovoj otadžbini takozvane kenotafe, prazne grobnice...” Gorka je ironija u tome što ga je smrt 1989. godine sprečila da stvori konačni kenotaf jednoj ideji i jednoj zemlji koja je, kako izgleda, bespovratno nestala sa lica zemlje, a čije su telo u potpunosti proždrali grabljivi partikularistički nacionalizmi.
       Pokušavajući da pokaže kako se jugoslovenska ideja rodila, razvijala i umrla, i sama ova knjiga jeste jedan kenotaf, makar i mnogo manje elokventan nego što bi bio Kišov, da ga je napisao. U svojoj analizi sam pokušao da ostvarim dva zadatka. Prvi je bio da pokažem to da je u Jugoslaviji zaista imalo šta da se uništi. Imajući u vidu sliku koju su širile visokotiražna štampa i nacionalističke grupe, a prema kojoj je nekadašnja Jugoslavija bila zemlja “ispunjena vajkadašnjim mržnjama”, jedna “potpuno veštačka” tvorevina koja “nije imala podršku u narodu”, mislim da je bilo nužno da takvo shvatanje korigujem, makar i samo u znak sećanja na jedan izgubljeni ideal i na muškarce i žene koji su u njega verovali.
       Kao što smo videli, jugoslovenska nacionalna ideja mnogo je više nalikovala italijanskoj ili nemačkoj, nego nekim nacionalnim konceptima zasnovanim na političkoj koristi, poput sovjetskog, ili na geografskim slučajnostima, poput mnogih postkolonijalnih afričkih varijanti. Iako je, gledajući sada unatrag, moguće videti zašto jugoslovenski eksperiment nije uspeo, bilo bi pogrešno misliti da je taj neuspeh bio neizbežan.
       Spoljašnjem posmatraču je teško da shvati šta se dobilo rasturanjem Jugoslavije. Možda istinski hrvatski i srpski nacionalisti uspevaju da ubede sebe u to da žrtve - političke, ekonomske i moralne - nisu bile uzaludne, ali većina drugih će se verovatno složiti u tome da upropašćena ekonomija, milioni izbeglica, hiljade silovanih i ubijenih, te psihička šteta koju su pretrpele i žrtve i pobednici, a koju je nemoguće izračunati, predstavljaju veoma visoku cenu koja je plaćena za stvaranje pet nezavisnih južnoslovenskih država. To je istina naročito ako imamo u vidu da se u tim novim državama tako malo toga zaista i promenilo, jer ono što je u njima novo u velikoj meri predstavlja samo prepakovanu, ali mnogo manje kreativnu verziju starog, kao što je vrlo rečito zabeležila Dubravka Ugrešić: “Oni su tvrdili da je Jugoslavija bila jedna ogromna laž. Veliki Manipulatori i njihovi dobro opremljeni timovi (sastavljeni od pisaca, novinara, sociologa, psihijatara, filozofa, politikologa, kolega, pa čak i generala!) počeli su tu veliku laž da rasturaju... Ideološke formule su izbacili iz rečnika (‘bratstvo jedinstvo’, ‘socijalizam’, ‘titoizam’ itd.), i poskidali su stare simbole (srp i čekić, crvenu zvezdu, jugoslovensku zastavu, državnu himnu i Titova poprsja). Veliki Manipulatori i njihovi timovi stvorili su jedan novi rečnik ideoloških formula: ‘demokratija’, ‘nacionalni suverenitet’, ‘evropeizacija’ itd. Veliki Manipulatori su rasturili stari sistem i od istih tih delova sastavili novi.” Bilo kako bilo, jedan element starog sistema nije mogao biti upotrebljen u novom; jugoslovenska ideja, rođena u burnim danima romantičarskog nacionalnog buđenja, oživljavana i dorađivana nekoliko puta u dvadesetom veku, izgleda da je konačno završila svoj životni ciklus.
      
       Treba li jugoslovenski slučaj smatrati paradigmatičnim? Ako treba, kakva upozorenja ili lekcije mogu ostali narodi sveta pronaći u jugoslovenskom iskustvu? Ta pitanja su sigurno sebi postavljali mnogi posmatrači, a neki su o tome i pisali.
       U mnogim zapadnim zemljama postoji tendencija da se na najmanju meru svede moguće opšte značenje jugoslovenskog iskustva. Zastupnici takvog mišljenja, minimalisti, stavljaju Jugoslaviju u zagrade tako što njen raspad posmatraju u uskoj perspektivi, bilo kao rezultat jedinstvenih lokalnih uslova i istorijskog nasleđa, bilo kao primer atavističkog “plemenskog” varvarstva koje možda još uvek postoji u nekim delovima sveta, ali se podrazumeva da ga među civilizovanim nacijama nema. Ako tako razmišljamo, dovoljno je da uzdahnemo i zahvalimo se srećnoj zvezdi pod kojom smo rođeni, jer je naše društvo drugačije, pa je stoga imuno na onu vrstu nekontrolisanog nasilja koje je zahvatilo Balkan. S druge strane, postoje i maksimalisti, koji raspad Jugoslavije vide tek kao trubu koja najavljuje opštu propast civilizacije u kojoj živimo. Ovakvo stanovište na najopštijem nivou zastupa sociolog Stjepan G. Meštrović (sasvim ironično, unuk Ivana Meštrovića) u svojoj knjizi The Balkanization of the Njest (Balkanizacija Zapada).
      
       Meštrović u toj knjizi tvrdi da raspad Jugoslavije nije bio izazvan lokalnim uslovima, već je nastupio kao posledica jedne postmoderne pobune protiv najvažnije prosvetiteljske priče, a posebno ga karakteriše spajanje partikularističkog nacionalizma s religijskim fundamentalizmom. Iako je ta pobuna najpre izbila u onim ekonomski i duhovno oslabljenim zemljama u kojima je komunizam bio na vlasti, samo je pitanje vremena, tvrdi Meštrović, kada će se njen pogubni uticaj proširiti na napredna zapadnjačka društva, jer su ona na isti način zavisna od prosvetiteljskih metanaracija. Meštrović čak smatra da je čas već objavljen: “Američkom društvu još predstoji dugačak put dok ne dospe do vrhunca balkanizacije kakav je nastupio u nekadašnjoj Jugoslaviji, ali postojeća sklonost podelama već je začinjena osetnim neprijateljstvom. Na primer, posle proslave osvajanja prvog mesta američkog ragbi-tima ‘Dallas Conjbodžs’, januara 1993. godine, na ulicama Dalasa, u američkoj državi Teksas, izbili su gadni neredi. Bilo je slučajeva da crnci izvlače belce iz automobila i prebijaju ih, sveteći se za ropstvo, kako su tvrdili. Dalas nije Sarajevo, i ne mora nikada tačno to ni postati, ali već ima nekih uznemirujućih sličnosti.”
       Smatram da ono što se desilo u Jugoslaviji zaista ima implikacije koje se tiču drugih delova sveta. Ipak, iako očigledno imam razumevanja za tvrdnju da su široke kulturne promene povezane s postmodernim mišljenjem imale značajnu ulogu u uništenju Jugoslavije, ne smatram da je nužno složiti se s Meštrovićevim apokaliptičkim predviđanjima, jer ne verujem da su sve nacije podjednako podložne “balkanizaciji”.
       Ima li jugoslovensko iskustvo nekakve veze sa savremenom situacijom u Sjedinjenim Državama? Na prvi pogled, reklo bi se da se Sjedinjene Države od Jugoslavije suštinski toliko razlikuju da poređenja, iako jesu moguća, nemaju nikakvog značaja. Konačno, za razliku od zemlje čije se jedinstvo moralo stvarati od različitih naroda koji žive na teritorijama koje su im tradicionalno pripadale, ili u blizini tih teritorija, zemlja Sjedinjenih Država pripadala je samo prvobitnim Amerikancima, Indijancima, čiji je skoro potpuni nestanak, izazvan bolestima i nasilnim osvajanjem, stvorio uslove za skoro totalno imigraciono naseljavanje. Dok je Jugoslavija nasledila kulture različitih carstava koja su njome vladala, i morala je da ih usklađuje, Sjedinjene Države su svoj kolonijalni teret odbacile relativno lako. Imale su slobodu da za nove probleme izmišljaju nova rešenja. Svaka nova grupa koja je stizala u Sjedinjene Države odbacivala je najveći deo svog nasleđa, prihvatajući novu, jednonacionalnu ideologiju zasnovanu na individualističko-liberalističkom modelu.
      
       Ipak, određeni trendovi koji su u poslednje dve decenije sve izraženiji u američkom društvu navode nas na zabrinutost: naime, iako su polazne tačke i istorijska iskustva Sjedinjenih Država i Jugoslavije veoma različiti, proces konvergentne kulturne evolucije kao da ih dovodi u blisku vezu. Najočiglednije je da Sjedinjene Države sve više liče na Jugoslaviju po tome što izgleda da sebe sve više doživljavaju ne kao jednonacionalnu, već kao multinacionalnu državu, a taj doživljaj praćen je sve većom sklonošću ka kolektivističkom načinu razmišljanja. Osnova za potencijalno nacionalno razdruženje u Sjedinjenim Državama nije, kao što je bila u Jugoslaviji, kulturna ili religijska, već rasna. Shvatanje da su žitelji Amerike prvo i prevashodno Amerikanci, i da bi tako trebalo sebe da identifikuju, polako ustupa mesto jednom shvatanju koje se ponekad naziva multikulturalnim (ja bih ga nazvao multinacionalnim), po kojem Amerikanci pripadaju petorma zvaničnim rasama: beloj, crnoj, hispanskoj, azijskoj i prvobitno-američkoj (indijanskoj). U takvom društvu, ljudi svoje mesto i vrednost ne stiču kao pojedinci, već kao pripadnici određene rasne grupe. Ovaj trend dobija podsticaj i od nekih većih i manjih gestova zvanične politike, koji idu od rasne preferencije do zahteva, u mnogim formularima, za izjašnjavanjem u pogledu rasne pripadnosti. Takvi potezi šire se i u privatni sektor, gde je izjašnjavanje o rasnoj pripadnosti postalo obavezno prilikom konkurisanja za posao ili ispunjavanja nekih drugih formulara.
       Jedan od načina da shvatimo koliko su analogni etnički problem u Jugoslaviji i rasni problem u Sjedinjenim Državama jeste da uporedimo rasprave koje su okruživale dodavanje kategorije “Jugosloven” u popisne obrasce u posleratnoj Jugoslaviji sa žestokim debatama koje se trenutno vode oko predloga da se na sledećem američkom popisu uvede kategorija “multirasni”. Mogućnost opredeljivanja kao “Jugosloven” prvi put je primenjena u popisu iz 1961. godine, ali čini se da je izazvala malo komentara, a dobila još manje podrške. Deset godina kasnije, popis je održan u vreme povišenih nacionalističkih osećanja, te je u to vreme pomenuta kategorija bila kritikovana s mnogih strana. Skandal je izbegnut, međutim, barem delimično, jer je broj građana koji su se izjasnili kao Jugosloveni značajno opao. No, 1981. godine, kada se više od 5 procenata stanovništva izjasnilo kao Jugosloveni, to je privuklo pažnju širom zemlje. Naročito se Dušan Bilandžić, član hrvatskog Centralnog komiteta, žalio kako je odrednica “Jugosloven” izazvala “nestanak 30 000 Hrvata u Vojvodini”. Bilandžić se plašio da će nacionalna odrednica “Jugosloven”, ako nastavi da raste broj onih koji je prihvataju, dovesti u pitanje čitavu osnovu jugoslovenske kulture i politike, koje su zasnovane na tome da svaka osoba ima samo po jednu nacionalnu pripadnost. Konkretno, “nestanak” Hrvata značio bi da ima manje ljudi koji će podržati hrvatske političare, što bi umanjilo osnovu njihove moći unutar multinacionalne države. Imajući u vidu to da su međunacionalni brakovi u to vreme u Jugoslaviji već činili znatno više od 10 posto svih sklopljenih brakova, takvi strahovi političara nisu bili sasvim neopravdani. Razume se, da je kategorija “Jugosloven” ukinuta, nije jasno šta bi radili oni ljudi koji se jesu osećali Jugoslovenima, iako mnogobrojna emigracija Južnih Slovena mešanog porekla u devedesetim godinama ukazuje na teškoće koje su imali kad su bili primorani na to da se izjašnjavaju kao pripadnici jedne ili druge nacije.
       S obzirom na to koliko se često danas od Amerikanaca traži da se izjašnjavaju po rasnoj osnovi, reklo bi se da je popisna kategorija “multirasni” neizbežna, naročito zbog toga što su međurasni brakovi u poslednje dve decenije sve češća pojava (iako su, izraženi u procentima, još relativno retki). Uvođenju te kategorije, ipak, suprotstavljaju se “neke od vodećih američkih organizacija koje se bave ljudskim pravima, smatrajući to izlišnim i skupim potezom koji bi umanjio broj crnaca i drugih rasnih manjina, te podrio njihovu političku snagu” (moj kurziv). Kao i u Jugoslaviji, pitanje ličnog identiteta, što bi trebalo da bude stvar ličnog izbora, dovodi se u pitanje na osnovu toga što ne odgovara vođama izvesnih zajednica, naročito onih koje (makar na kratke staze) imaju koristi od separatizma. Jedan od onih koji brane takve interese kaže: “Ovaj multirasni hokus-pokus po volji je samo relativno retkim pojedincima, a za sve ostale jeste opasan. Ako pod “svima ostalima” podrazumevamo političke vođe, onda je ovaj čovek u pravu. Jedno od mogućih rešenja za čitav problem bilo bi da takve razlike uopšte prestanu da se neguju, ali to bi verovatno bilo teško ostvarivo.
      
       Na kulturnom frontu, paralelan proces naći ćemo u tvrdnjama da američka kultura kao takva ili uopšte ne postoji, ili da, ako postoji, ne bi trebalo da postoji, jer je sistematski marginalizovala sve glasove koji ne spadaju u glavni tok. Politika koja podstiče napuštanje onoga što sam nazvao multikulturalnom kulturom u korist nečega što se često takođe naziva multikulturalnom (a što ja zovem multinacionalnom) kulturom najočiglednija je, i o njoj se najviše raspravljalo, u oblasti visokog obrazovanja. U najboljem slučaju, “multikulturalni” programi promovišu priznavanje heterogenog jedinstva američke kulture. Isuviše često, međutim, oni razdvajaju spletene niti te kulture time što stvaraju odseke koji se bave nekim užim poljima - afričko-američke studije, azijsko-američke studije, ženske studije, hispanske studije.
       Još više uznemirava, što takođe podseća na Jugoslaviju, reakcija koju je radikalna multikulturalistička i separatizmu naklonjena politika izazvala u Sjedinjenim Državama. Snažna negativna reakcija protiv takvih stanovišta nije uvek imala oblik liberalističke odbrane ideala melting pot-a. Isuviše često su, kao odgovor, “ne-etnički” Amerikanci, koji još uvek čine većinu stanovništva, svesno ili nesvesno zagovarali isto toliko separatističke programe. U najekstremnijem slučaju, takve ideje leže u osnovi zapaljive retorike (i činova nasilja) raznih samozvanih milicija. Ipak, iako su posle podmetanja bombe u jedno federalno zdanje u Oklahoma Sitiju takve grupe i njihova politika dobile ogromnu pažnju, problem ne leži u njima. U svakom društvu uvek postoje marginalne grupe posvećene mržnji i destrukciji. Od suštinske važnosti je to da li ostatak društva njihove akcije smatra neprihvatljivim. Ako ih takvima smatra, onda te grupe ostaju relativno lišene moći i, mada su neprijatne, ne predstavljaju opasnost za društvo u celini. Ako se, s druge strane, njihove aktivnosti i ideje doživljavaju prosto kao krajnji deo jednog kontinuuma, kao radikalan, ali u nekom smislu logičan ishod jednog načina razmišljanja kojem je sklon veliki deo ukupne populacije, društvo o kojem je reč ima veliki problem.
      
       Upravo to se desilo u Srbiji početkom devedesetih godina. Kao što smo videli, početkom devedesetih godina Srbi nisu počeli da ubijaju svoje susede zato što su ih oduvek mrzeli (iako, u nekim slučajevima, možda i jesu). Oni su to učinili jer su kulturne veze koje su imali sa svojim susedima bile potkopane jednim dugotrajnim procesom pobune protiv federalne politike, koji je predvodila elita. U toj novoj kulturnoj klimi postalo je razložno, pa čak i moralno opravdano, načiniti korak od neprihvatanja različitosti do aktivnih pokušaja da se ono što je različito uništi. Onu relativno malobrojnu manjinu koja je oduvek želela da ubija svoje susede na takav postupak ohrabrivale su demagoške vođe, koje su stekle moć na talasu antagonizama koji je podstican u popularnoj i elitnoj kulturi, ali te vođe nisu stvorile i same uslove za etničke sukobe, niti su to mogle učiniti. Tiha većina, koja bi se deset godina ranije glasno usprotivila takvim akcijama, počela je da ih doživljava, u najmanju ruku, kao nešto što nije u potpunosti nerazumno.
       Imajući u vidu taj scenario, ono što izaziva najveću zabrinutost u Sjedinjenim Državama nije to što postoje malobrojne, mržnjom ispunjene grupe koje ne vole imigrante, već to što postepeno jača ono što možemo nazvati slabom belom separatističkom teorijom, koja, ako joj se niko ne suprotstavi, ima potencijal da učini upravo ono što je uradila i u Srbiji: da podstakne veliki deo populacije, koji je prijemčiv za takve podsticaje, na to da odbace osnovne kulturne ideje kojih se sada drže, makar i slabašno. Ovde imam na umu jedan niz reakcija na takozvani multikulturalizam, od kojih većina dolazi s desnice, koje su upravljene ka slabljenju američkog ideala. Među takve reakcije spadaju i zalaganje da se uvede sistem vaučera za plaćanje privatnog školovanja, obrazovne inicijative kojima bi se američka kultura kodifikovala, kako bi joj se smanjila sposobnost da prihvata doprinose novih imigranata, naročito iz Azije, Afrike i Latinske Amerike, te pojava zatvorenih zajednica širom Sjedinjenih Država.
       Američki kulturni komentatori su često primećivali to da separatističku retoriku, iako je veoma glasna, koristi samo relativno malobrojna grupa ljudi koji se bave politikom i kulturom. Velika većina imigranata (kao i većina članova manjinskih grupa koje već postoje u Sjedinjenim Državama) i dalje veruju u ideologiju melting pot-a. Obično se misli da je to dobar znak, a i ja mislim tako. Ipak, jugoslovensko iskustvo pokazuje da zagovornicima partikularizma ne treba nužno mnogo vremena da od usamljenih glasova vapijućih u pustinji postanu većina, naročito ako su njihovi stavovi već podržani školskim programima. Dobrica Ćosić je bio skoro usamljen i bez ikakve podrške kad je pokušavao da uzdigne srpsku nacionalnu svest krajem šezdesetih godina. Već 1992. postao je predsednik Republike.
      
       (Kraj)
      
      

Raspad Jugoslavije nije završena priča: ne samo za nas koji direktno trpimo posledice te krvave i necivilizacijski izvedene drame, nego i za učesnike iz sveta čije ruke tu uglavnom nisu bile čiste. Ali, osim svedoka i učesnika taj događaj sve više izaziva pažnju naučnika, pisaca i analitičara društvenih i kulturnih kretanja. Sasvim je sigurno da političko-medijska “istina” koju zasad imamo ne može objasniti ono što se zaista dešavalo.        Knjiga američkog slaviste Endru B. Vahtela “Stvaranje nacije, razaranje nacije” (Stubovi kulture, Beograd, 2001, prevod Ivan Radosavljević) ozbiljan je pokušaj da se kroz noviju kulturnu/književnu istoriju dešifruje pad pobedničke ideje jugoslovenstva do krvave ratne kaljuge. Pisac u zaključku knjige poredi aktuelno stanje američke nacije sa simptomima bolesti koje je u poslednjoj četvrtini XX veka pokazivalo jugoslovenstvo. To ovom radu daje posebnu dimenziju.        NIN će u nekoliko nastavaka objaviti zanimljive i znakovite delove knjige.               Feljton je priredio        SLOBODAN RELJIĆ