Naslov: Jesenja svila
Autor: Danilo Nikolić
Izdavač: Narodna knjiga
Beograd 2001.

      Adrijana Marčetić
      
       Bežeći od “surovog teatra zbilje” i svoje lične i porodične tragedije, Dušan, glavni junak i pripovedač Nikolićevog romana “Jesenja svila”, izbeglica s Kosova i budući emigrant na Novi Zeland, odlazi na pecanje, na Dunav, daleko od ljudi i sveta, u prirodu koju još uvek nisu iskvarili materijalizam, poročnost i površnost savremene civilizacije. Nadajući se da će u tišini i usamljenosti dunavskog pejzaža bar za trenutak “smiriti srce” i zaboraviti svoju žalosnu izbegličku sudbinu, Dušan u tom “ribolovnom” i simboličnom raju nalazi i nešto za čim nije tragao. Već pomiren sa saznanjem da se emotivni život za njega praktično završio, on sreće Javorku, takođe izbeglicu, iz Hrvatske, i doživljava poznu i strasnu, miholjsku romansu. Iako svesni da je njihova ljubav moguća samo u idiličnom egzilu u kojem se privremeno nalaze, Nikolićevi junaci u toj ljubavi pronalaze spas: ona ih pokreće i preobražava, povrativši im izgubljeni smisao života.
       U “Jesenjoj svili” Danilo Nikolić još jednom efektno potvrđuje najznačajnije vrline svog pripovednog stila, koji uspešno neguje već skoro pola veka. Kao i u prethodnim romanima, “Foto-keramika gospodina Cebalovića”, “Fajront u Grgetegu”, “Kraljica zabave” itd., Nikolić pripoveda lako i nepretenciozno, s veštinom i poetskom sugestivnošću koja iz stranice u stranicu očarava čitaoca, navodeći ga na utisak da ima pred sobom potpuno “prozirno” štivo. Ali, kad počne da analizira i tumači, da razmišlja o implikacijama takvog gotovo minimalističkog izraza, da odgoneta značenja utkana u simboliku pejzaža, atmosfere, snova i meditacija junaka, čitaocu postaje jasnije koliko je taj prvi utisak varljiv i koliko je ta naizgled sasvim jednostavna knjiga morala od pisca zahtevati dara, truda i umeća. Iza prividne jednostavnosti priče, pažljivo čitanje razotkriva istančane smisaone efekte, iza lakoće pripovedanja - složenu romansijersku tehniku.
       Nikolićeva pripovedačka veština ogleda se već i u tome što piscu polazi za rukom da jednu reklo bi se odavno istrošenu i stereotipnu temu - romantičnu ljubav - dočara uverljivo, bez suvišne ironije, ali i bez trunke banalnosti, trivijalnosti i patetike. (Jedini izuzetak predstavlja završna scena romana u kojoj je patetika namerno naglašena da bi se priča o nesrećnoj ljubavi predstavila u tragičnom smisaonom osvetljenju.) Osim toga, Nikolić s umećem dostojnim klasičnih romansijera predočava unutrašnji život svog junaka, uspevajući da “uhvati” i najsuptilnije nijanse njegovog doživljaja. Opis junakovog unutrašnjeg doživljaja značenjski je potkrepljen simboličnim opisima prirode i pažljivo istkanom mrežom međusobno povezanih metaforičnih slika, kroz koju se, kao crvena nit, provlači lajtmotiv i središnja metafora romana - jesenja svila, plod miholjskog leta, simbol prolaznosti i krhkosti ljudske sreće.
       Sugestivnosti pripovedanja u “Jesenjoj svili” posebno doprinosi prepoznatljiv, ali ovde, čini se, još uspešnije ostvaren Nikolićev stil koji se najpribližnije može opisati kao impresionistički: gradeći priču kao kolaž, od junakovih trenutnih utisaka, diskontinuiranih sećanja, snova i razmišljanja, odlomaka razgovora i lirskih opisa prirode, Nikolić ništa ne objašnjava, ne tumači i ne ocenjuje, već samo nagoveštava prepuštajući čitaocu da u predočenoj impresiji razotkrije dubinsko, metaforično značenje.
       Sa stanovišta smisla romana u celini, ljubavni zaplet u “Jesenjoj svili” ima samo “epizodnu ulogu lirike”: to nije toliko priča o sentimentalnim peripetijama jedne pozne i nemoguće romanse, koliko priča o čoveku “starinskog” kova čije romantične predstave o životu gube bitku sa okrutnom stvarnošću i savremenom tehnološkom civilizacijom. Usamivši se u oazi netaknute prirode, Nikolićev junak, kao poslednji romantičar, pokušava da oživi iluziju o prvobitnoj čistoti prirode u čoveku. Ali, ispostavlja se da je to nemoguće i da je idila u kojoj je junak našao pribežište osuđena na nestajanje: u nju već prodiru prvi znaci neprijateljske civilizacije (motorni gliseri, helikopteri za izviđanje, “potmulo mumlanje” metalnih mašina, “škripa i škrgut” bagera). Umesto da ga smiri i izleči, dodir s prirodom dovodi junaka do tragičnog saznanja da su romantični rajevi, a s njima i najviše duhovne vrednosti - “mudrost i razumevanje” - osuđeni na nestajanje, a pogled na “veličanstveni” Dunav navodi ga na melanholična razmišljanja o smislu života, prolaznosti i smrti: “Veličanstven po boji: plav spram neba, bakarni naspram dna. Smirujući, dok se ne vine misao o njegovoj večitosti i našoj prolaznosti...”
       U duboko pesimističnom tonu “Jesenje svile” ipak postoji jedna svetla tačka: vera u isceliteljsku moć ljubavi. Ljubav ne može otkloniti junakovo tragično saznanje o prolaznosti, ali ga može učiniti podnošljivijim, može mu pomoći da “prihvati težinu svog poraza i učini ga lepim”. Ta vera pokazuje da za Nikolića romantični ideal kao takav nije osporen, već je, naprotiv, osnažen samim tim što je predočen kao vrednost koju smo možda nepovratno izgubili.