Koncert na kome je prošle nedelje pevala Svetlana Serdar pokazao je da posle mnogo godina sa ponosom možemo reći da je Beogradska filharmonija u ovom trenutku spremna da se odmerava sa najpoznatijim svetskim orkestrima
       Pre nekoliko dana našla sam se u situaciji da, u jednom dahu, izgovorim imena naših najuspešnijih muzičara. Daha je nestalo u bukvalnom smislu, a da se na zamišljenom spisku nije stiglo ni do polovine. Prva misao otišla je prema zaključku koliko darovitih pojedinaca nije u stanju da stvori, desetinama godina, približno isto toliko uspešno društvo.
       Uz darovitost i uspešnost o kojoj je reč, ide i činjenica da većina onih na koje se mislilo, ne živi ovde. Ostavimo sada po strani opšte mesto da je umetnik stanovnik planete i da mu je prebivalište privremeno i, kao slučajno odabrano jer, u našem slučaju, to nije tačno. Još uvek mnogi mladi ljudi željni, ne toliko novca, koliko znanja i poštovanja, odlaze na školovanje u velike svetske centre sa punom svešću da će tamo živeti očajan život, često i na duge staze i da će, za razliku od ovdašnjeg razumevanja dobrih radnih navika kao ličnog nedostatka, tamo raditi, raditi i raditi. Samo zato što je to jedini normalan put u život i ( treba li reći?) sopstvenu budućnost, o čemu ovde ima tek maglovitih nagoveštaja.
       Sredinom prošle nedelje, u vanrednom terminu koncerata Beogradske filharmonije, sreli smo Svetlanu Serdar i Uroša Lajovica. Na programu su se našla dela Gustava Malera i Kloda Debisija, poznata po sasvim specifičnim interpretativnim zahtevima. Nema razloga tražiti druge uzroke zašto se ta muzika, u našim koncertnim salama, izvela jedanput ili nikada. Tek, mladi mecosopran Svetlana Serdar mogla je da, na nešto više od tridesetak sati dođe u svoj rodni grad, a logičan izbor dirigenta pao je na Lajovica.
       Posle mnogo godina, sa ponosom možemo reći da je Beogradska filharmonija u ovom trenutku spremna da se odmerava sa najpoznatijim svetskim orkestrima, od Čikaškog simfonijskog orkestra i Francuskog nacionalnog, do Moskovske, Lenjingradske, Minhenske filharmonije. Ako se tome doda da naša institucija od nacionalnog značaja, to jest njeni članovi, sviraju na instrumentima zadovoljavajućim jedva na nivou prvih razreda srednjih škola, onda učinak dobija višestruki značaj. Čiste intonacije, plemenitog zajedničkog zvuka, velikog i prefinjenog dinamičkog raspona, Filharmonija je opravdala svoje ime i postavila visoki kriterijum sa kojim će ostali beogradski orkestri jednostavno morati da se odmeravaju ukoliko žele da sebi obezbede neko prestižno mesto u našim muzičkim nadmetanjima.
       Kada je o pevačima reč, uz procenu njihovih dometa, neopravdano ali obavezno ide i stvar ličnih ukusa. Neko će između Pavarotija i Dominga izabrati jednog od njih, malo ko obojicu. Neko će lepotu glasa Svetlane Serdar suprotstaviti Milki Stojanović iz njenih zlatnih vremena. Ali svako ko je slušao interpretaciju Svetlane Serdar iz ciklusa “Pesme mrtvoj deci” Gustava Malera, morao je da konstatuje da se radi o pevaču odnegovanom do najvišeg profesionalnog nivoa, pri tome nimalo spremnog da nekim spoljašnjim efektima pridobije publiku, čak i u onoj maloj meri koja se mogla pronaći u samom delu.
       U traganju do najsvetlijih dubina Rilkeove poezije, u formi od pet pesama ogromnog kontrasta, Svetlana Serdar je pronašla svoju nit kojom je ispevala svoju jednu pesmu. Tamna mecosopranska boja uz povremeni nazalni prizvuk nisu joj uvek išli naruku, ali mi ćemo se svakako morati da privikavamo da je dobro ono što jeste, čak i kada time nismo očarani. Jer, vreme žestokih sukoba obožavalaca Marije Kalas ili Renate Tebaldi ostaju iza nas. Na sreću ili, na žalost.
       Punu meru jednog odličnog koncerta dao je Uroš Lajovic izvođenjem poeme “More” Kloda Debisija. Ako dela slikara impresionista treba gledati sa određene udaljenosti, onda u muzici treba biti neobično vešt pa prevazići bazični problem. On se sastoji u potrebi prelivanja zvučnih boja, implementiranju malih solističkih deonica u ukupan orkestarski zvuk što je neopisano teško u živom izvođenju. Očigledno je da za Uroša Lajovica ovakve realnosti nisu problem na koji nema odgovor. On sam zna kako je to uradio, ali je utisak bio blizak savršenstvu.
      
       MILENA MILORADOVIĆ