Britanska javnost slavi Tejt galeriju savremene umetnosti kao trijumfalni projekat moćne ekonomije, iako neki kritičari smatraju da je u pitanju prevara

      Nagrada za najbolji javni objekat, koja je u Britaniji ustanovljena prošle godine kao priznanje koje dodeljuje premijer, na osnovu izbora Komisije za arhitekturu i unapređenje životne sredine, pripala je londonskoj Tejt galeriji savremene umetnosti (Tate Modern), koja je, prema nekim istraživanjima, najuspešniji muzej savremene umetnosti u prošloj godini - blizu osam miliona posetilaca za nešto više od godinu i po dana prošetalo je holovima i prostorijama nekadašnje elektrane.
       Uprkos tome što je London jedan od vodećih svetskih umetničkih centara, sve do maja 2000, kada je otvorena Tate Modern, nije imao muzej u potpunosti posvećen savremenoj umetnosti. Međunarodni uspeh Mladih britanskih umetnika (Džoung British artists) u devedesetim, a pre svega stabilna ekonomija, bili su odlučujući da britanska prestonica napokon dobije galeriju koja će konkurisati Pompiduu u Parizu, Gugenhajmu u Bilbaou ili MOMA u Njujorku.
      
       Pre i posle Tejta
       Londoneri su izuzetno ponosni na uspeh ove građevine na južnoj obali Temze, koja je dobila šansu za novi život pošto su je reanimirali švajcarski arhitekti Žak Hercog i Pjer de Mero. Od svih pompeznih projekata koje je finansirala Milenijumska komisija, ustanovljena da bi podstakla izgradnju javnih objekata, izdvajajući ogromna sredstva iz fonda Nacionalne lutrije, Tejt galerija savremene umetnosti je jedan od nekolicine koji su opravdali investiciju od 134 miliona funti (najveći promašaj pokazala se Milenijumska kupola u blizini Grinviča, u koju je uloženo 750 miliona funti).
       Američki “Vilidž vojs” pisao je da je ova galerija najznačajnija stvar koja se dogodila u svetu savremene umetnosti u poslednjih četvrt veka i da je njen uticaj već takav da bi se istorija umetničke scene Londona uskoro mogla deliti na pre i posle Tate modern.
       Iako neki britanski kritičari ne dele njegovo oduševljenje, niko ne može da ospori privlačnost koju ova galerija ima za publiku, što je jasno već na prvi pogled po broju ljudi koji se tiskaju u redu za karte za neku specijalnu izložbu (za stalnu postavku se ne plaća karta), gužvi u ogromnoj knjižari u kojoj turisti najčešće kupuju šolje i majice sa znakom galerije, na pokretnim stepenicama, koje vode na jedan od tri sprata muzeja, prepunim kafeima sa najlepšim pogledom na London, ali i ispred eksponata, oko kojih se katkad zbije i po petoro-šestoro ljudi.
       Ovakav uspeh ne pripisuje se toliko muzejskoj postavci koja obuhvata umetnost 20. veka, ili izložbama, kojih je do sada bilo ravno deset, koliko samom zdanju koje je proslavilo arhitektonski tim na čelu sa Žakom Hercogom i Pjerom de Meroom. To je utoliko zanimljivije što se radi o građevini koja je već postojala na tom mestu, napuštenoj elektrani od crvene opeke u art deko stilu, koju je pre 63 godine projektovao Skot Džilbert (najpoznatiji po britanskim crvenim telefonskim govornicama), tačno preko puta veličanstvene katedrale Sv. Pavla Kristofera Vrena na severnoj obali.
       Kada su odustali od prvobitne ideje da prošire Tate Britain i odlučili da pronađu novu lokaciju, vodeći ljudi Tejta tražili su projekat koji neće biti monumentalan, ekspresionistički poput Gugenhajma u Bilbaou, što je omogućilo nedovoljno poznatim švajcarskim arhitektama da pobede zvučna imena na konkursu decenije u Londonu, na koji se prijavilo dvestotinak arhitekata iz celog sveta. Oni su u potpunosti poštedeli spoljašnjost Džilbertove građavine, čiji je dimnjak jedan od svetionika gradske panorame, dodavši joj krovnu konstrukciju od stakla, koja snabdeva unutrašnjost prirodnim osvetljenjem, a noću svetli kao kao kakav džinovski neonski znak.
       Najveći izazov za arhitekte bilo je preuređenje enterijera, što je poduhvat koji je trajao punih osam godina. Kotlarnice su pretvorene u galerije, umetnička dela zamenila su turbine. Na dnu dugačkog centralnog hola koji nije potpuno izgubio atmosferu fabričke hale, izložena su tri ogromna čelična tornja, monumentalna instalacija američke umetnice francuskog porekla Luiz Buržua “Toi et Moi: I do, I indo, I redo”.
       Projekat adaptiranja nekadašnje fabrike u galeriju je monumentalnija verzija popularnih galerijskih prostora koji su počeli da niču u osamdesetim, kada su, zahvaljujući Zelenima, fabrička postrojenja u svetskim metropolama izbačena van gradova, a gradske vlasti se dosetile da će proći jeftinije ako nefunkcionalne građevine izdaju umetnicima umesto da ih poruše.
      
       Fašistička mora
       Rašireno oduševljenje kritičara i javnosti, poput onog izraženog u “Vilidž vojsu”, nije jednoglasno. Kritičar nedeljnika “Nju ripablik” je povodom otvaranja novog londonskog Tejta pisao o krizi muzeja, o zdanju kao o “bezličnoj gromadi” u koju je smešten crno-sivi zabavni park minimalističke umetnosti, sa neznatnom zbirkom slika i skulptura od važnosti. “Mešavina funkcionalističkog šika i retro-industrijske odlučnosti u enterijeru, zamišljenom kao neka vrsta urbane fantazije, nešto što bi izašlo iz nemačkog ekspresionističkog filma... pretvorilo se u fašističku moru”, napisao je ovaj kritičar. Stalna postavka, smatra on, nudi iskrivljen pogled na umetnost dvadesetog veka, po kome posetilac može steći uverenje da Matis i Kandinski jedva da su postojali, da su Morandi i Brak konceptualni umetnici ili da je pravi značaj Mondrijana u tome što je inspirisao popularne američke fotografe Džilberta i Džordža.
      
       Žanrovski pristup
       Ove zamerke odnose se na specifičan, tematski pristup po kome je postavka koncipirana, a koju su kustosi galerije ponosno istakli kao radikalan pogled na umetnost poslednjeg stoleća. Nasuprot klasičnim muzejskim postavkama po hronološkom redu, nacionalnim školama ili istorijskim pokretima ili stilovima, kolekcije u Tejtu grupisane su u četiri tradicionalna žanra - pejzaž, mrtva priroda, telo i istorija, povezujući dela iz istorije moderne umetnosti sa savremenim, kombinujući slikarstvo i skulpturu sa filmom, video-radovima i fotografijom. Tako su, na primer, Morandijeve mrtve prirode izložene u sobi nazvanoj “Inteligentni objekat” uz kompjuter koji je dizajnirao Ričard Hamilton, a site-specific radovi Ričarda Longa leže na podu ispred Moneovih lokvanja...
       Ovakav komparatistički način organizacije galerijskih eksponata za nadležne u Tejtu treba da proširi iskustvo posetioca, od koga se izgleda očekuje pristojno predznanje, jer u protivnom ostaje prilično dezorijentisan. Novi pristup je da nema pristupa, komentarišu neki kritičari koji su mišljenja da kustosi u Tejtu podilaze preovlađujućem ukusu, populizmu i senzacionalizmu umesto da kreiraju sopstveni.
       Tematski princip izgleda bolje funkcioniše kada se primeni na posebne izložbe koje, na primer, obuhvataju određeni istorijski omeđen pokret, kao što je to u slučaju najznačajnije izložbe koju je ova galerija ponudila u protekloj godini - “Nadrealizam: neiscrpna žudnja” - koja je upravo završena. Izložba je značajna po opsegu koji uključuje različite aspekte - likovne, poetske, skulpturalne, filmske - pokreta koji je toliko uticao na umetnost dvadesetog veka, ali i po tome što je prva izložba u Londonu posle dvadeset godina posvećena nadrealistima. Radovi su raspoređeni u trinaest galerija nazvanim po motivima kojima su baratali nadrealisti - Mozak deteta, Ispred ogledala, Utisnute želje, Ljubav, Njen presečen grkljan, Igre lutke, Erotski objekti... Broj mahom mlađih posetilaca koji su se tiskali oko Ernesta, Dišana, Miroa, Pikasa, Klea, De Kirika, udubljujući se u njihove tajne simbole, govori da su nadrealisti privlačni i današnjoj publici.
      
       ANA OTAŠEVIĆ