Najbolji srpski romanopisci u 2001, u izboru NIN-ovog žirija, jesu Zoran Ćirić, David Albahari, Radovan Beli Marković, Milorad Grujić, Veselin Marković, Danilo Nikolić, Eliezer Papo, Đorđe Pisarev, Vladimir Tasić i Dragan Velikić

      “Dobrovoljno prisiljeni”, članovi NIN-ovih žirija su zasigurno jedini koji pročitaju celokupnu godišnju romanesknu produkciju. Redakcija NIN-a godinama je, takođe, verovatno jedina adresa na koju izdavači i pisci šalju taze objavljene romane očekujući da će tu, i ako im nagrada izmakne, doživeti bar valjano književno atestiranje. A to znači da će sebe, ako ima “književne pravde”, videti u jednom od dva kruga izabranih romana (širem i užem), u nečemu što se u tekućoj književnoj sezoni može posmatrati, sportskim jezikom rečeno, kao B i A liga.
       U svakom slučaju, izbor najboljeg romana godine odavno nije više samo to - nagrada je, kako je negde već rečeno, postala parametar vrednovanja nacionalne književnosti a spisak njenih dobitnika sažeta istorija posleratnog srpskog romana.
       Aktuelne reprezentacije NIN-ovih romanopisaca (i B i A) zato su uvek garancija dobrog čitalačkog užitka, pouzdani orijentiri u prašumi knjiga u kojoj je, po pravilu, mali broj onih koje zavređuju istinsku pažnju.
       Valjanost rada NIN-ovih žirija, otkad je enormno porasla romansijerska produkcija, meri se zato ne samo prema romanu koji se oceni kao najbolji, već i prema tome koliko ih je propušteno u širi i uži izbor.
       Čim ta brojka, kao što je slučaj ove godine, obuhvati 35, odnosno 10 romana, počinje da se javlja sumnja u strogost žirija, bez obzira na to što je 2001. na njegov sto istresla čak 115 knjiga.
       Posmatran izbliza, ovogodišnji NIN-ov žiri nije, međutim, ostavljao utisak da po svaku cenu želi robovati tim nepisanim brojčanim limitima. Bilo mu je najvažnije da postigne saglasnost da deset odabranih knjiga predstavljaju vrh srpskog romana 2001. Da je u tome uspeo, može se suditi i po izjavi prof. Svetozara Koljevića da je od svih žirija u kojima je bio, ovaj radio najtemeljnije.
       Uz laureata - Hobo Zorana Ćirića, (Narodna knjiga) na listi deset najboljih NIN-ovih romana nalaze se još, kao što je poznato, Svetski putnik Davida Albaharija (Stubovi kulture), Poslednja ruža Kolubare Radovana Belog Markovića (Narodna knjiga), Bog Vadraca i Madžara Milorada Grujića (Aurora), Izranjanje Veselina Markovića (Stubovi kulture), Jesenja svila Danila Nikolića (Narodna knjiga), Sarajevska megila Eliezera Papa (Centar za stvaralaštvo mladih), Pod senkom zmaja Đorđa Pisareva (Stilos), Oproštajni dar Vladimira Tasića (Svetovi) i Slučaj Bremen Dragana Velikića (Stubovi kulture).
       I po ukupnoj produkciji, kao i po ovoj listi, u objavljivanju romana prednjače, dakle, Stubovi kulture i Narodna knjiga. Pada u oči da se među deset najboljih našla i knjiga jednog malog i novoformiranog izdavača, novosadske Aurore. Tu je i beogradski Centar za stvaralaštvo mladih čija škola za kreativno pisanje, pod rukovodstvom Vase Pavkovića, očigledno daje dobre rezultate. Da bi neki roman bio zapažen, ne mora, znači, nositi etiketu velikog ili izvikanog izdavača.
       Pokazuje se takođe da dobre knjige ne pišu više samo profesionalni pisci. Najozbiljniji takmac Zoranu Ćiriću bio je Vladimir Tasić, profesor matematike kojem je Oproštajni dar prvi roman (posle dve zbirke priča). Tasić je rođen 1965. godine u Novom Sadu, živi i radi u Kanadi i na stranim jezicima objavljuje stručne studije. Oproštajni dar (za S. Koljevića prvi srpski autentičan filozofski roman) dobio je nagradu “Knjiga godine” Drugog programa Radio Beograda.
       I najmlađi autor sa NIN-ove liste, Eliezer Papo, (alijas Ranko Janjanin) čija se knjiga bavi sudbinom sarajevskih Jevreja, od turskog doba do poslednjeg rata u Bosni, nije po zanimanju pisac već rabin. Rođen je 1969. godine u Sarajevu, gde je diplomirao na Pravnom fakultetu 1991, da bi iste godine otišao u Izrael i tamo počeo da stiče klasično rabinsko obrazovanje. Trenutno je asistent na Katedri za jevrejsko-španski jezik i književnost na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu. Pored Sarajevske megile, Centar za stvaralaštvo mladih objavio je još dve njegove knjige: Sefardske priče i Tora i ljudska prava.
       I Đorđe Pisarev (Vizić, 1957), kojeg njegov izdavač i urednik (Franjo Petrinović) proglašava za “najradikalnijeg predstavnika srpske postmoderne književnosti”, iako izuzetno plodan pisac, ne živi isključivo od književnog rada. Zaposlen je kao novinar u kulturnoj rubrici novosadskog Dnevnika. NIN-ovoj nagradi najviše se približio šestim romanom, Pod senkom zmaja. Napisao ga je, kaže, po završetku bombardovanja, o kojem govori iz budućnosti i u formi “pronađenog rukopisa”.
       Veselin Marković (Beograd, 1963), pre konkurisanja za NIN-ovu nagradu, dobio je za Izranjanje Vitalov “Zlatni suncokret”. I to je priznanje za knjigu godine. Izranjanje je njegov prvi roman. Onima koji ga doživljavaju kao triler, Marković poručuje da bi ga radije svrstao u psihološki roman jer su u njemu istraživanje podsvesti, sećanja i tok vremena važniji od detektivskog zapleta. Pored niza kritika, eseja i prevoda, objavio je dve zbirke kratkih priča i studiju Marsel Prust i drugi realisti. Nije mu imponovalo poređenje Izranjanja sa Zločinom i kaznom F.M. Dostojevskog, u izjavama se kritički postavljao prema postmodernizmu a javno je polemisao i oko uvođenja veronauke u škole. Otišao je nedavno u Norvešku sa suprugom koja će tamo raditi u našoj ambasadi.
       Miloradu Grujiću (Zrenjanin, 1950) Bog Vadraca i Madžara je drugi roman. Pre toga je objavio nekoliko knjiga pesama, dve knjige priča i jednu putopisa. Kao i u prethodnom (U zasenku Dunavskom sokaku), inspirisan je istorijskim događajima - Mađarskom bunom 1848, koja se pretvorila u krvavi obračun između Madžara i Vadraca (Srba). Grujić živi u Novom Sadu i dugo se bavi i izdavaštvom. Posle odlaska iz Matice srpske, osnovao je privatnu izdavačku kuću Aurora, u kojoj je objavio i ovaj svoj roman.
       Radovan Beli Marković (Ćelije kod Lazarevca, 1947) romanom Poslednja ruža Kolubare završio je trilogiju u koju još ulaze Lajkovačka pruga i Limunacija u Ćelijama. U Ruži je reč o valjevskom kraju i o životu viđenom sa jedne naročite strane, kroz istoriju valjevske lude kuće. Piše kratke priče, novele i romane i u kolekciji najznačajnijih nagrada nedostaje mu još samo NIN-ova. Ove godine imao je jedan glas, spram četiri za Ćirića. Živi u Lajkovcu, gde je do prošle godine bio upravnik tamošnje biblioteke.
       Dragan Velikić (Beograd, 1953) i ranijim romanima dospevao je do užeg izbora za NIN-ovu nagradu i bio s većim šansama nego sa Slučajem Bremen, u kojem je ispričana jedna izgnanička sudbina i jedna potraga za identitetom. Bremen je njegov šesti roman, uz dve knjige priča i tri eseja. Trenutno je na jednogodišnjoj stipendiji u Berlinu. Pišući na srpskom i srednjoevropskoj književnoj tradiciji, postaje sve poznatiji i prevođeniji na Zapadu prema kojem, izgleda, sve više i usmerava svoju književnu karijeru.
       U izboru deset najboljih u 2001. našli su se i romani dvojice ranijih dobitnika NIN-ove nagrade, Davida Albaharija (Peć, 1948) i Danila Nikolića (Split, 1926). Obojica su, kao i Velikić, već klasici savremene srpske književnosti.
       Albahari već duže vreme živi i piše u Kalgariju u Kanadi. Svetski putnik je njegova deveta knjiga proze. Ispisana je u “tri glasa” i na fonu raspada i rata u bivšoj Jugoslaviji a tematizuje neka univerzalna pitanja - “krivice i kazne, iracionalnosti istorije, prava na ličnu sreću”. Albahari je, kao što je poznato, i izvrstan prevodilac, antologičar i urednik mnogih knjiga prevoda savremenih američkih, britanskih i australijskih pisaca.
       Dok Albaharija smatraju reprezentativnim predstavnikom postmodernizma, Danila Nikolića vide kao reprezentativnog pisca realističke orijentacije. Poseduje majstorsku pripovedačku veštinu a zaokupljen je ljudskim osećanjima i uopšte čovekovim unutrašnjim svetom. Jesenja svila je takva priča o dvoje izbeglica, sa Kosmeta i iz Slavonije, jednog muškarca i jedne žene, koji su, kao mnogi drugi u protekloj deceniji, izgubili sve što se može izgubiti. Nikoliću je ovo peti roman.
       I, na kraju, da kažemo da se o prvom sa liste najboljih NIN-ovih romana, Ćirićevom Hobou, već manje-više sve zna jer mu je, posle dobijanja nagrade, posvećena maksimalna medijska pažnja. Ćirić je rođen u Nišu 1962. godine, profesionalni je pisac i do sada je objavio 18 knjiga, među kojima su dva romana: Prisluškivanje i Hobo. Često ga ovih dana pitaju šta na srpskom jeziku znači englesko ime njegovog junaka. Jedan od Ćirićevih odgovora glasi: “Hobo je čovek odlutao predaleko, pobegao od svega, koji nema čemu i kome da se vrati. Onaj koji je povukao crtu posred sopstvenog grkljana.”
       Pravi i potpuniji odgovor treba, naravno, potražiti u samoj knjizi koja će, kao i devet preostalih sa spiska NIN-ovog žirija, sigurno zadovoljiti i najzahtevnije čitalačke ukuse.
      
       SAVA DAUTOVIĆ