Nisu nam ni ovog puta stranci krivi što svoju kuću nismo sami uredili kako treba. Oni možda nemaju duše, ali šta nama fali?

      Kažu da je Havijer Solana zapevušio kad je prošli put u Beogradu pomagao u rešavanju državnog problema Srbije i Crne Gore. Počeo je onako spontano, ispotiha, bez namere da iritira prisutne ili da, ne daj bože, omalovaži dubinu ili težinu njihovog problema. Gospodin Solana je, vele, pristojan čovek, jedan od retkih visokih zapadnih gostiju koji su osetili makar i privatnu potrebu da iskažu izvesnu meru decentne nelagode što su, ne tako davno, bombardovali ovu zemlju. Valjda nesvesno, u očekivanju početka zvaničnih razgovora, intonirao je neku sebi dragu melodiju, opušten i, reklo bi se, lepo raspoložen.
       Ovdašnji svet se pak posle svega i guštera boji, pa kad su stranci u pitanju nije ni blizu tako opušten i pun poverenja. Plaši ih se i kada darove nose, podozreva da bi i iz “misije dobre volje” mogla izaći kakva pretnja i prinuda. Sluti da će iz Solanine aktovke na kraju pasti na sto kakvo “konačno rešenje” na koje će Srbi i Crnogorci, hteli, ne hteli, morati pristati.
      
       Nagovaranje
       Istraživanje NIN-a, ipak, pokazuje da takvog gotovog rešenja zasad nema: nema ga u tašni Havijera Solane, ali ni u mašti evropskih birokrata u Briselu. I Evropljanima i Amerikancima je, u biti, svejedno kakva će ovde federacija postojati: oni, da parafraziramo Čerčilove reči upućene Ficroju Meklejnu, neće stanovati u toj državi. Sva taktika i strategija “Gospodina Evrope” svodi se na pipavo i oprezno balansiranje između želje Evropske unije da barem u svom dvorištu, na svom kontinentu, postigne kakav zapaženiji diplomatski uspeh (pri čemu se srpsko-crnogorska dilema između manje ili više zajedničke države u Briselu doživljava kao rešiva, odnosno kao stvorena za trijumf evropskog posredništva), i između straha Evropske unije da u Crnoj Gori, između zavađenih plemena, usred nečistih i nejasnih računa i rešenja, ne ispadne zlo i ne padne krv. I Evropljani i Amerikanci uhvatili su se “rešavanja” ovog problema sa priličnom dozom Solanine opuštenosti i uobičajenom mešavinom američke arogancije i optimizma. Dva su ih faktora na to navela: u Beogradu je na vlasti nova, demokratska garnitura, a u Podgorici je na vlasti čovek kog su poslednjih godina Miloševićeve vladavine smatrali “najboljim predsednikom koji se parama može kupiti”, što bi rekli Amerikanci. Ako ne mogu uticati na državu kojoj pune budžet, i ako ne mogu nagovoriti predsednika kog misle da imaju u džepu, koga će ikad igde moći?
       Zato sada igraju dvojako. Kod Vojislava Koštunice urgiraju (u meri u kojoj se usude) da malo omekša saveznu ponudu Crnoj Gori (uz užurbanu napomenu da nipošto ne traže da popuštanje ide u pravcu konfederacije, već tek toliko da se ponuda “male, funkcionalne i efikasne federacije” zasladi kako bi Milu Đukanoviću lakše sišla niz grlo), a Mila Đukanovića povremeno prepadaju korupcionaškim skandalima i sitnim poniženjima iz diplomatskog repertoara ga podsećaju na to da su ga oni stvorili, i da njegovu veštačku državnu tvorevinu istim postupkom mogu rastaviti na sastavne delove. Više mu ne ukazuju počasti koje su mu ukazivali; njegova diplomatija glasno odbija da prizna Svilanovićevu, ali na terenu ne može da uđe na zasedanja UN dok za propusnicu ne zakuca na vrata jugoslovenske misije.
       Videćemo koliko će Evropljani i Amerikanci (koji se, kad je ovo u pitanju, razlikuju samo u nijansama, i to po tome što su Amerikanci nešto bliži ideji da se stvar radikalizuje i što pre razrešava referendumom - naravno u nadi da Đukanović ne može pobediti na referendumu pod fer uslovima) uspeti u “obradi” Mila Đukanovića. Već su, uprkos svoj retorici u korist “demokratske Crne Gore u demokratskoj Jugoslaviji”, na terenu proizveli učinak koji se radikalno razlikuje od njihovih proklamovanih namera.
      
       Kongresmen Jang
       Evropljani nisu pomrsili Đukanovićev plan da crnogorskoj javnosti uvoz aviona punog evra predstavi maltene kao ulazak u monetarnu uniju, a američki Kongres mu je dao 60 miliona dolara (Srbiji 130) za popunjavanje budžeta i tako u javnosti demantovao Stejt department. Ovdašnjoj javnosti nije moguće dovoljno ubedljivo razjasniti da je takva anomalija u Americi moguća i da Kongresom, odnosno segmentima spoljne politike u Kongresu katkad vladaju sitni partikularni interesi.
       Kako NIN saznaje, za Đukanovićevih 60 miliona dolara u celini je zaslužan član donjeg doma Kongresa po imenu Bil Jang, ujedno i predsednik budžetskog odbora. Gospodin Jang, republikanac iz Floride, na nepoznat način je privoljen da se usrdno bori za pomoć Crnoj Gori (nikad se ne može sasvim isključiti da je možda posredi njegova iskrena vera u vrline crnogoroske demokratije). I dok je predsednik odbora to mu nije teško: kad on tih 60 miliona dolara upiše, praktično ih više niko ne može ispisati. (Jugoslavija, podsećamo, nema ni ambasadora u Vašingtonu, a unajmljenog lobistu ima samo Zoran Đinđić). Predsednik jednog jedinog odbora nekad može imati više moći od predsednika SAD, kad su u pitanju sudbine malih država za koje malo ko mari.
       I dok stvari tako stoje, Crna Gora je manje-više mirna, Evropljani ne moraju da strahuju od nemira koje može izazvati sporan i neubedljiv ishod sumnjivog referenduma do kog nikom u Podgorici nije naročito stalo do liberalima. Milo je na vlasti u Podgorici, a Predrag Bulatović u Beogradu, dok mu kod kuće akcije postepeno rastu. Samo se Vojislavu Koštunici očigledno žuri, dok mu u goste dolazi raspevani Havijer Solana.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ