Ministrima bi bolje bilo da paze šta rade i šta govore

      Ministar kulture u Vladi Republike Srbije gospodin Branislav Lečić, po profesiji glumac, pored javne funkcije koja mu je poverena, bavi se i privatnim poslovima. Radi pomalo i za “svoj račun” u institucijama kojima je - kao državni činovnik - nadređen: igra u jednom beogradskom pozorištu, gostuje povremeno u drugim pozorištima po Srbiji sa predstavom u kojoj je on jedini glumac, odlazi na festivale u inostranstvu, pojavljuje su u zabavnim programima na televiziji... Nevolja je, međutim, u tome što je ministrov privatni biznis u oblasti u kojoj on oličava državu i reformski program vlade teško spojiv sa svečanim obećanjem premijera Đinđića da se njegovi ministri neće baviti bilo kakvim poslovima osim ministarskim. I, što je ta ista vlada nedavno osnovala Savet za borbu protiv korupcije, čiji su ugledni članovi na svojoj prvoj sednici predložili da se hitno donese zakon o sprečavanju sukoba interesa, kojim će se ljudima na vlasti, ministrima i ostalima, onemogućiti da svoj položaj koriste u privatne svrhe...
       Kad je u ovom listu, u jednom tekstu urednice Kulturne rubrike NIN-a Radmile Stanković, ilustracije radi pomenut i slučaj ministra Lečića, čiji privatni poslovi i aranžmani izazivaju mnoge nedoumice u domaćoj kulturnoj javnosti (da li “naši” rade isto što su radili i “njihovi”), on se - po svemu sudeći - ozbiljno naljutio. Iako je bio uljudno pozvan, ministar nije mogao prošle nedelje da prisustvuje svečanom uručenju NIN-ove nagrade za roman godine. “Ministar se izvinjava, sprečen je drugim obavezama”, javljeno nam je iz njegovog kabineta. Kasnije će se ispostaviti da je gospodin ministar, izgleda, baš bio zauzet pisanjem tužbe protiv NIN-a. Naime, samo dan kasnije iz Prvog opštinskog suda u Beogradu medijima je prosleđeno zvanično saopštenje u kojem se kaže da je g. Lečić podneo tužbu protiv našeg lista i urednice Radmile Stanković “radi omogućavanja odgovora na informaciju, a povodom teksta koji je pod naslovom ‘Nešto ste ‘teli’ objavljenog u nedeljniku NIN od 6. decembra 2001. godine na 11. strani”.
       U dugoj i burnoj istoriji NIN-a, a verovatno i u sveukupnoj istoriji srpske štampe, nije bilo neobičnije sudske tužbe: od suda je u ovoj prilici tužbom zatraženo da nam naredi da objavimo tekst koji još nije napisan, koji ne postoji. Jer, da postoji i da nam je dostavljen, mi bismo ga, naravno, sa zadovoljstvom objavili. Kao što smo već (u broju 2659. od 13. decembra 2001) objavili i pismo članova “Kolegijuma Ministarstva kulture”, potpisanog imenima tri pomoćnika ministra Lečića i sekretara Ministarstva, u kojem se urednica NIN-a optužuje za nešto što nije napisala, i najavljuje da će biti tužena sudu, gde treba da se “utvrdi prava i potpuna istina” o njenim navodima. Istina, nedugo potom (uoči Nove godine) iz Ministarstva kulture javili su nam se saradnici g. ministra i preneli nam njegovu ličnu poruku da “nije dobro da se dopisujemo i preganjamo”, već da on predlaže da NIN napravi intervju sa njim u kojem će odgovoriti na sva pitanja i na sve zamerke koje mu se stavljaju. Rečeno mu je da će NIN i to sa zadovoljstvom učiniti. I, predložen je prvi slobodan termin za sastanak i intervju. Ispostavilo se, međutim, da je ministar bio jako zauzet. Onda smo pomerili termin intervjua za datum koji je ministru više odgovarao, ali on je opet bio zauzet. Pa smo to opet pomerili. I tako još nekoliko puta... Ministra smo, pri tome, pozvali i da poseti redakciju NIN-a, da se upozna sa novinarima Kulturne rubrike našeg lista, ali on je uvek bio zauzet!
       Šta je, dakle, ministar-glumac hteo ovom svojom tužbom? Po svemu sudeći, hteo je da napravi predstavu. Jednu nepotrebnu i lošu predstavu. Ali, nevolja je u tome što se on u ovoj predstavi, izgleda, oslanjao i na usluge nekih reditelja sa strane i suflera koji su ga izveli na scenu na kojoj se ne snalazi baš najbolje. Najpre je u svojim javnim izjavama koje su preneli brojni domaći mediji zapodenuo pravu kampanju protiv NIN-a: novinare našeg lista optužio je da se služe “klasičnim lažima” i “klevetama sa pozadinom”, iza koje se krije, tobožnja, “ambicija da se dezavuišu kompletna vlada i reforme.” Ali, posle svih tih krajnje neumesnih pogrda (kleveta i uvreda) koje je sam izrekao, ministar se, ipak, nije usudio da protiv NIN-a podnese takvu tužbu (na primer, za klevetu), koja bi sud obavezivala da utvrdi činjenice i istinitost navoda objavljenih u našem listu. Iako je od našeg novinara tražio da “povuče reč”, sročio je tužbu u kojoj se nigde i ne kaže da je to što je objavljeno u NIN-u neistinito. Jer, da je stvarno, pred sudom, nameravao da dokaže da se za vreme svog ministarskog mandata usput nije bavio i privatnim poslovima, da u njegov xep za to vreme nije odlazio novac iz kasa pozorišta po Srbiji, da ta pozorišta nisu dobijala donacije i dotacije, i da je u tom svom naumu pred sudom uspeo, onda bi - van svake sumnje - imao i pravo da od NIN-a dobije i odgovarajuću satisfakciju. Ali, komedija u kojoj je zaigrao, zahtevajući od suda ne da utvrdi sporne činjenice i istinitost navoda objavljenih u našem listu, već samo da se NIN-u naredi nešto što mu NIN nije nikada ni osporavao, da objavi nekakav njegov odgovor, pod uslovom da ga ministar prethodno napiše, može jedino da proizvede tužan utisak.
       Uzgred, ministru je izgleda neko došapnuo da treba da traži da se njegov nepostojeći odgovor objavi “na istoj strani i u istom formatu u kojem je objavljen sporni tekst 6. decembra 2001”. Naime, naša urednica je svojevremeno napisala uvodnik, pa bi sada i ministar želeo da mu sud obezbedi mogućnost da postane uvodničar ili komentator NIN-a... Nevolja je, međutim, u tome što su ga i u ovom slučaju sufleri navukli na tanak led. Jer, za takav zahtev nema odgovarajućeg pravnog osnova, s obzirom na to da u Srbiji nema zakona o javnom informisanju (stari je ukinut, a novi još nije donet) na kojem bi - da eventualno postoje odredbe koje ustanovljavaju pravo te vrste - takve želje mogle da budu pravno utemeljene. Istini za volju, bilo bi svakako najbolje da takve i slične odredbe, koje bi ministrima, političarima i ostalim zainteresovanim licima u Srbiji garantovale pravo da sami pišu uvodnike u svim novinama, i da to čine kad god im se prohte, nikada i ne budu unete u bilo koji budući zakon.
       Prosto, za ministre, naročito za one sa izraženom sklonošću da drugima drže lekcije o odgovornosti za javnu reč i demokratiji, bilo bi mnogo uputnije da novinarima prepuste da sami uređuju novine, pa i da odlučuju na kojoj će strani koji tekst biti objavljen. A, oni, ministri, bolje da paze šta rade i šta govore. I, da svojim malim i drugim privatnim poslovima, svojim privatnim interesima i privatnim predstavama ne kompromituju politički projekt u kojem su, s mandatom, dobili i odgovarajuće uloge.
      
       STEVAN NIKŠIĆ