Dilema da li je na srpskom jeziku pravilnije reći euro ili evro podseća me na sličnu dilemu u Hrvatskoj za vreme Tuđmana da li je na hrvatskom pravilnije reći Evropa ili Europa. Neko je odlučio da će se na srpskom jeziku govoriti evro a ne euro, i to sa argumentacijom da se kod nas kaže Evropa pa je onda logično da ime valute bude kao kod Grka - evro. Međutim, demantuju ih Crnogorci, Bosanci i veliki deo Hrvata, svi oni koji za ime kontinenta kažu Evropa a za ime valute euro.
       Smatram da je ovo pitanje stvar ličnog izbora. Meni na srpskom euro lepše i prirodnije zvuči nego evro, isto kao što mi lepše i prirodnije na hrvatskom zvuči Evropa nego Europa. Danas (6.1.2002) pročitao sam u “Politici” naslov “Zaustavljena zamena maraka za evre”. Meni to zvuči rogobatno. Mnogo mi je prirodnije “Policiji kasnile plate zbog nedostatka eura” iz crnogorskog “Dana”. Uopšte, upotreba množine oblika evri ne zvuči prirodno.
       Inače, izbor euro ili evro, slično kao u Hrvatskoj i izbor Evropa ili Europa kao da počinje da dobija političke konotacije. U Hrvatskoj ko je upotrebljavao za vreme Tuđmana oblik Evropa umesto Europa, bio je smatran gotovo izdajnikom. Tamo je i upotreba određenih reči i jezičkih konstrukcija smatrana demonstracijom ne samo etničke pripadnosti već i političke orijentacije. Tako, od liberala i demokrata gotovo nikada niste mogli čuti da kaže “glede...” ili “u svezi” ili da upotrebi neku novogovornu kovanicu (zrakomlat i slično). Zloupotreba jezika u političke svrhe je uobičajena za sve koji govore “naš jezik”, koji smo u Titovo doba zvali srpskohrvatski ili hrvatskosrpski.
       U Bosni i Hercegovini, i to u Republici Srpskoj, za vreme Karadžića zvanično je ukinuta ijekavica. Upotreba ekavice se smatrala demonstracijom etničke i političke pripadnosti. U Srbiji za vreme Miloševića nismo imali kao rasprostranjenu pojavu takvu fetišizaciju jezika. Etnička i politička pripadnost se iskazivala manje suptilnim sredstvima. Međutim, u postmiloševićevskom periodu postoje naznake da počinjemo jeziku da dajemo takvu političku konotaciju. Tako, na primer iako u svakodnevnom jeziku i političari i obični građani češće kažu “Kosovo” nego “Kosmet” ili kao što je formalno normirano “Kosovo i Metohija”, urednici gotovo bez izuzetka prevode “Kosovo” u “Kosmet” a da autore i ne pitaju za mišljenje. I to se radi na jedan prilično nasilnički način, iako zvanično niko nije tako odredio. Time se politika uvodi u jezik na jedan sasvim nezdrav način.
       U oktobru 2001. u Dubrovniku smo imali sastanak Igmanske inicijative, pokreta nevladinih organizacija iz Bosne, Hrvatske i Srbije koje se zalažu za bržu normalizaciju odnosa između tri zemlje. Saopštenje je na kraju konferencije pročitao Srđan Dvornik, član Saveta Igmanske inicijative iz Hrvatske.
       Kada je završio čitanje, jedna mlada dama iz publike, zaposlena u dubrovačkoj opštini, protestovala je što saopštenje nije u Hrvatskoj sačinjeno na hrvatskom jeziku. Kako sticajem okolnosti odlično poznajem hrvatski, pažljivo sam pročitao saopštenje. Bilo je napisano na pravilnom hrvatskom, jedino je Dvornik upotrebljavao oblik “Evropa” umesto “Europa”. Kad sam pitao Dvornika zašto ne upotrebljava izraz “Europa” ako je pravopisom u Hrvatskoj normirano da se tako govori i piše, on mi je objasnio da to nije zvanično i da bolje i prirodnije zvuči “Evropa” nego “Europa”, te da će on i dalje nastaviti tako da govori čak i ako se zvanično normira drugačije. Mislim da je Dvornik u pravu, pa za sebe mogu reći da ću govoriti euro čak i ako nekome padne na pamet da zvanično normira da se ima govoriti evro.
      
       ALEKSANDAR LOJPUR,
       Beograd