Književnom jeziku su neophodni grecizmi i latinizmi, ali...

      Pisma čitalaca me uveravaju, s vremena na vreme, da ova rubrika nije sasvim uzaludna. Jeste uzaludna ako od nje očekujete da podigne nivo jezičke kulture i da prosvetli nepismene; ima svoju svrhu kao hronika, kao osmatračnica s koje čitaoci mogu, po principu "više očiju više vidi", da uoče nove pojave u jeziku i da ih zabeleže, na korist budućim istraživačima. Jedan takav primer je pismo Velje Popovića iz Novog Sada, koji ukazuje na širenje glagolskog oblika "znači" kao poštapalice, naročito u medijima.
       "Ako je za utehu" - piše on - "nova masovna poštapalica preplavila je sve jezike na tlu sadašnje i bivše Jugoslavije. Čak i makedonski. Sportski komentator kaže: Selektor će ZNAČI biti Dušan ZNAČI Bajević. Modistkinja: Ove zime će preovlađivati crno ZNAČI sa belim aplikacijama. Skupštinski izveštač: Doskorašnji predsednik ZNAČI Maršićanin srdačno je ćaskao sa Čedom ZNAČI Jovanovićem. Citati verovatno nisu doslovni, ali su kao ilustracija pojave čak i blagi. Pre neko veče na jednoj televiziji gostovala je funkcionerka 'srednjeg formata': svaka druga, u boljem slučaju treća reč bila joj je ZNAČI. Molim vas za komentar. Srdačno vas pozdravlja Velja ZNAČI Popović, novinar."
       Biće da je ovaj običaj nastao ugledanjem na nastavnike, koji rečju "znači" često podupiru logički tok izlaganja: "Rezultat je iks na kvadrat, a videli smo da je iks jednako dva be, znači..." To zvuči vrlo učeno, pa je razumljivo što su mnogi usvojili "znači" umesto klasičnog "ovaj", "je li" ili "je l'tako". Takvima bi ipak trebalo savetovati da se sasvim oslobode navike poštapanja, makar govorili sasvim polako ili pravili duže pauze.(Dobar metod je da im se pusti magnetofonski snimak njihovog govora, da bi se, znači, uverili, ovaj, kako poštapalice, je li, ružno zvuče.)
       Velju Popovića moram pohvaliti što, kao pravi novinar, ne komentariše, nego samo iznosi činjenice. Slično je postupila i Nadežda Krstić iz Beograda. Njoj je povod za pisanje pružio jedan tekst iz NIN-a broj 2662 - dopis iz Minhena o premijeri novog komada Biljane Srbljanović.
       "Upravo sam pročitala tekst 'Parodirana parodija'", piše Nadežda. "Posle toga sam mom mužu ponovila naglas drugu rečenicu iz drugog pasusa: 'Tu paradoksalnu logiku masovnog konzuma medijskih rituala parodistički izopštava mazohističkom identifikacijom dramska spisateljica...' itd. Slično je i u srednjem stupcu dole: '...novi groteskni aspekti upliću i usložnjavaju semantičnost scene te i renitentnost aktera polifonizuju kao temu sa varijacijama. 'To je mog muža podsetilo na jednu karikaturu iz 1951. godine (Pjer Križanić?) na kojoj govornik kaže: 'Hegemonističke tendencije agresivnog bloka ne dezavuišu multilateralnu kontradiktornost egocentrične perfidnosti finansijske oligarhije.' Moj muž je uspeo da svog četvorogodišnjeg sestrića nauči toj rečenici. Mali je posle uveseljavao odrasle, na ponos svog oca, tadašnjeg urednika u 'Borbi'..."
       Pismo ove čitateljke navelo me je da i sam pročitam pomenuti napis. Uverio sam se da je gotovo ceo pisan u istom stilu, na primer: "...čime je u formi implicitne didaskalije položen i hermeneutički ključ komada", ili; "na tom singularnom edipalnom mehanizmu frojdovskog 'familijenromana' počiva i dramaturška ekspozicija i dramaturško razrešenje projektivne fantazije u Srbljanovićkinom panoptikumu promiskuitetnih prepleta', ili: "kao u kakvom farsičnom mirakuloznom spektaklu neodmerenog kiča i preakcentuirane plakativnosti sve 'dramatis persone' vide Ameriku kao remedijum izbavljenja."
       Ne bih želeo da puristi (danas srećom malobrojni) dohvate ove citate kao dokaz svojih tvrdnji o štetnosti stranih reči. Problem nije u rečima, nego u stilu. Savremeni književni jezik ne bi mogao da funkcioniše bez desetak-dvadesetak hiljada grecizama i latinizama. To ipak nije razlog da se svih deset hiljada upotrebe u istom članku. Treba zapaziti da dopis nosi naslov "Parodirana parodija". Možda je autor hteo da parodira stil karakterističan za mnoge današnje esejiste, saradnike "kulturnih dodataka" i "trećih programa", a pogotovu za pozorišne, likovne i muzičke kritičare.