Odlazak Vasila Tupurkovskog i Doste Dimovske s političke scene kao paradigma makedonske zbilje ili uvod u nove zaplete

      (Od dopisnika Tanjuga)
      
       Usud je, čini se, Makedoniji dodelio ulogu na Balkanu da večito kasni, što se na primeru najmlađe evropske države pokazalo da i ne mora uvek da bude pogubno, ali ni prednost. Pre dva veka Đorđije Petrović digao je na noge Srbiju protiv Turaka i vojevao skoro jednu deceniju da bi na kraju, posle mnogo žrtava, podvig i sam platio glavom. U Makedoniji su tek 100 godina kasnije pokušali da proteraju Turke i u desetodnevnim okršajima nije ni moglo da bude toliko žrtava, iako je i taj naum mnoge koštao života.
       Kaskanje za ostalim narodima poluostrva ponavljalo se i kasnije. Ovi krajevi su poslednji oslobođeni od Turaka, iako najnovija makedonska istorija uči sadašnje generacije đaka da su tada Srbi zauzeli Makedoniju, a "julske vatre" 1941. zapaljene su na ovim prostorima tek u oktobru. I kad se, pre jedne decenije, rastakala Brozova Jugoslavija, Makedonija se najduže dvoumila da li u njoj da ostane priklanjajući se konceptu Slobodana Miloševića ili da se otisne u avanturu samostalnosti. Upućeni tvrde da je samo zato što je poslednja okrenula leđa Jugoslaviji izbegla rat i surovi rasplet koji se još plaća u Srbiji, Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini, a i Slovenija i Crna Gora se ne mogu pohvaliti da su se sačuvale od većih ožiljaka. Svejedno, i Makedonci su došli na red da plaćaju račune, neizbežne za balkanske narode.
       U Makedoniji su i Albanci, skloni rešavanju političkih i drugih problema uz pomoć oružja, poslednji zapucali, kad se gubio miris baruta na Kosovu i Metohiji i u južnoj Srbiji. Uradili su to tako žestoko da se jednog trenutka država našla na pragu građanskog rata.
       Prvi predsednik samostalne Makedonije Kiro Gligorov dugo je sebi, dok je bio na vlasti, a i kasnije, pripisivao najveće zasluge za pretvaranje ove dvomilionske države u "oazu mira", sve dok ga nisu, krajem prošlogodišnje zime na najbrutalniji način demantovali Albanci pucajući u uniformama UČK i osvajajući teritoriju od severa do zapada zemlje, najviše uz granicu sa južnom srpskom pokrajinom.
       Gligorov je tada već bio po drugi put penzioner, taj status je prvi put stekao u Beogradu obavljajući najodgovornije funkcije u jugoslovenskoj federaciji, i privodio kraju memoare.
       Ustavnu obavezu da sačuva državu, kojoj mnogi, još od osamostaljenja, nisu proricali dug život zato što je sa istoka, juga i zapada okružena nimalo naklonjenim susedima, dobio je novi predsednik, evangelističko-metodistički sveštenik Boris Trajkovski. Pre njegovog izbora svi ozbiljniji prognozeri tipovali su na Vasila Tupurkovskog (51) koji je politički, kao i Gligorov, stasao u Beogradu, zauzimajući najodgovornije funkcije u samoupravnoj Jugoslaviji. Njegova desna ruka trebalo je da bude makedonska "čelična ledi" Dosta Dimovska (48), favorit desno orijentisane VMRO koju od osnivanja vodi sadašnji premijer, mladi profesor književnosti Ljupčo Georgijevski.
      
       Sunovrat prognoza
       Kako to obično biva, prognoze su se izjalovile i makedonska drama se sada raspliće bez Tupurkovskog i Dimovske koji su svojom nesmotrenošću ili tuđom voljom, u najboljim godinama za stvaralaštvo u politici, daleko od glavne scene na kojoj umesto njih dominiraju drugi za koje se verovalo da su manje talentovani za izvođenje istorijskih radova. To se pre svega odnosi na Trajkovskog koji i dolazak na vodeću funkciju, kao i kakav-takav mir sklopljen s albanskim ekstremistima okupljenim u Oslobodilačkoj narodnoj armiji Alija Ahmetija, pripisuje božijoj volji, ali i na Georgijevskog, radikalnog pragmatičara koji, kako tvrde upućeni, za sve što je postigao treba da zahvali Dimovskoj.
       Dok se strpljivi šef države bez rezerve priklonio Vašingtonu, Briselu i svim svetskim centrima za koje računa da su moćni, ne mimoilazeći ni Moskvu i Peking, premijer i lider VMRO kao da u rukama drži druge adute isturajući u prvi plan ministra policije Ljubu Boškovskog, političkog fajtera u čijoj biografiji dominiraju godine provedene u Hrvatskoj, za vreme ratobornog Franje Tuđmana.
       Boškovski se tiho, kad je stigao iz Hrvatske, priključio premijeru nalazeći mesto u policiji, da bi se konačno domogao funkcije ministra unutrašnjih poslova, umesto smenjene Dimovske. Tada je postao i najglasniji funkcioner u kabinetu Georgijevskog držeći zapaljive govore širom zemlje u kojima ne štedi domaću opoziciju, posebno socijaldemokratu i bivšeg premijera Branka Crvenkovskog, ali ni međunarodne komesare, Havijera Solanu i Džordža Robertsona, optužujući ih da su na strani militantnih Albanaca, pa mnogi predviđaju da će završiti u Hagu.
       U skopskoj štampi, koja za sebe tvrdi da je nezavisna i objektivna, može se ovih dana pročitati da Georgijevski i Boškovski bezglavo jure kolima, u čijem je gepeku makedonski narod, pravo u provaliju, iako nisu retki ni analitičari koji procenjuju da prvak VMRO svesno cepa državu kako bi njen veći deo, bez Albanaca, priključio istočnom susedu.
      
       Blefer ili nesposoban političar
       Posebna enigma je Tupurkovski čije su reči, izgovorene na jednom od poslednjih kongresa Saveza komunista Jugoslavije, da Hrvatska i Slovenija prave neprincipijelnu koaliciju, dugo grejale srca mnogih Srba koji su mu nedugo zatim, na "događanju naroda", na beogradskom Ušću, uzvratili parolom napisanom ispod njegove slike: "Čovek, kako to gordo zvuči".
       Sada ga ne uvažava ne samo makedonski narod, koji ga pre dve godine nije izabrao za predsednika države, dodeljujući mu tada u nejakoj konkurenciji tek četvrto mesto među šest kandidata, nego je i njegov dugogodišnji prijatelj i jedan od glavnih oslonaca u Demokratskoj alternativi, poznati režiser Stole Popov, rekao da je Tupurkovski nepopravljivi lažov, još od detinjstva.
       Ko zna da li je to tako, ali je sasvim sigurno da je partija nekad popularnog Cileta, koga su tako odavno iz milošte prozvali u rodnom Skoplju, imala pre tri godine 13 poslanika u Sobranju, a sada je vanparlamentarna. Delila je vlast, posle poslednjih parlamentarnih izbora, s pobednikom VMRO i Demokratskom partijom Albanaca Arbena Džaferija, a zatim se, za vreme prošlogodišnjih najžešćih ratnih sukoba u Makedoniji obrela u opoziciji, kad su se sve relevantnije stranke, pod pritiskom međunarodne zajednice, našle u širokoj vladajućoj koaliciji. Tupurkovski je tada bio na funkciji potpredsednika vlade.
       Kao jedan od najsjajnijih đaka skopske gimnazije, Tupurkovski je gradio i munjevitu političku karijeru stižući lako do prvog omladinca Brozove federacije i prestižnog mesta predsednika Košarkaškog saveza tadašnje Jugoslavije. Tvrdi se da je, i dalje, najmlađi Makedonac koji je odbranio doktorsku tezu što mu je omogućilo da postane i redovni profesor na skopskom Pravnom fakultetu.
       Nesumnjivo je bio miljenik sreće, ali i tadašnjih makedonskih i i federalnih kadrovika, kad je iz kabineta predsednika omladine prešao u fotelju člana kolektivnog državnog i partijskog rukovodstva SFRJ. Oni koji su bili za očuvanje druge Jugoslavije polagali su u njega velike nade, ali ih je do srži razočarao što nije podigao dva prsta kad je tadašnji kolektivni šef države odlučivao da li će zemlja u tim granicama opstati. Da jeste, i da je to uradio Srbin iz Bosne Bogić Bogićević, mnogi veruju da bi tadašnja jugoslovenska federacija produžila život, bar još izvesno vreme. Ovako, makedonski i bosanskohercegovački deo državnog Predsedništva smešten je uz bok Vuka Brankovića.
       Tupurkovski se tada latio drugog posla zdušno pomažući, kao "leteći ambasador", Gligorovu da Makedoniju, kao samostalnu državu, priznaju u svetu. Priznaje mu se da je to valjano obavio, ali je Gligorov pri kraju drugog mandata tvrdio da je Tupurkovski, idući po svetu, potrošio - neslućeno mnogo deviza. Bilo kako bilo, Tupurkovski se, zatim, nastanio u Americi sve do predvečerja parlamentarnih izbora, kad se definitivno vratio i osnovao partiju.
      
       Omča zvana Tajvan
       Šta ga je navelo da ubedi makedonsku vladu da prizna, kao jedina u Evropi, a među retkima i u svetu, Tajvan, teško je pouzdano reći, ali je ostalo zabeleženo da je tada, držeći euforične govore, najavljivao ekonomsku pomoć novog dalekog prijatelja "tešku" četiri milijarde dolara. Kasnije je obećanja sveo na milijardu, a ispostavilo se da je sa Tajvana stiglo neuporedivo manje, ali je zato Peking raskinuo sve odnose sa Skopljem. Dugo se u ovdašnjoj štampi tvrdilo da je to Tupurkovski dobro unovčio primajući od Tajvana za uslugu, na ime provizije, oko 40 miliona dolara.
       Mnogi sada sumnjaju da je Tupurkovski, kako se dugo tvrdilo, "američki čovek", a kao dokaz navode njegov izborni brodolom. Da je bio po volji Amerike, to se nikako ne bi dogodilo, tvrde obavešteni, dodajući da je sam proturao "poverljive" informacije o tome da iza njega stoji Vašington, što je bio još jedan od njegovih blefova koji u politici nisu dugoveki.
       Oni koji ne veruju u prevelike sposobnosti Tupurkovskog kao političara prisećaju se da ga je na cedilu ostavio i Georgijevski u najkritičnijem trenutku, pred predsedničke izbore. Postojao je, naime, dogovor da VMRO ne ističe svog kandidata, nego da podrži jakom glasačkom mašinerijom Tupurkovskog. Pred početak izborne kampanje partija Georgijevskog kandidovala je Trajkovskog i Ciletov višedecenijski san o predsedničkoj fotelji, zbog čega se i vratio u Makedoniju, nepovratno je raspršen.
       Put Dimovske bio je drugačiji, a političku karijeru je, podnoseći ostavku na sve državne i partijske funkcije, završila pre desetak dana. Dugo je slovila kao najmoćnija ličnost u VMRO-u, što će reći u državi otkako je izvršnu vlast preuzeo Georgijevski.
       Diplomirani filozof, autor dve zbirke stihova, gimnazijski profesor marksizma i perspektivni asistent na Skopskom univerzitetu pripoveda da je ostavku podnela svesno, posle dugog razmišljanja, kad se uverila da premijer donosi odluke posle konsultacija s prvim policajcem Boškovskim, a ne s njom, i zvanično prvim saradnikom. Kaže da je nedavno, slušajući intervju Georgijevskog jednoj skopskoj televiziji, razabrala da su on i šef MUP-a "jedini patrioti" u zemlji, a svi dugi izdajnici, poslušnici i izvršitelji želja međunarodne zajednice.
       Odmah posle ostavke mnogi su joj se javili žaleći što je donela takvu odluku, među njima i predstavnik Evropske unije u Makedoniji, više nego uticajni Alen Leroa. Jedino joj se nije javio, ni tada ni kasnije, Georgijevski.
       Sa sadašnjim premijerom se upoznala pre 15 godina kad se kao član žirija založila da dobije nagradu na studentskom konkursu za prvu zbirku poezije. Kad joj je Georgijevski, neku godinu kasnije, još obučen kao roker, poverio da osniva VMRO, prišla mu je bez rezerve, "prepoznajući da se rađa nacionalna partija koja će biti sposobna da Makedoniji izbori nezavisnost".
       Konačni rasplet makedonske drame dogodiće se bez Tupurkovskog i Dimovske i biće drugačiji nego da su oni na političkoj sceni. Bolji ili lošiji, tek će se videti.
      
       PERO SPARAVALO