Naslov: Koreni
Pisac: Dobrica Ćosić
Dramatizacija: Nebojša Bradić i Branislav Nedić
Režija: Nebojša Bradić
Pozorište: Kruševačko pozorište

      Vladimir Stamenković
      
       Kao što je odavno primećeno, Dobrica Ćosić je, strogo poštujući standardne konvencije realističke procedure, pogotovo ulogu koju u njoj ima fabula, u "Korenima" opisao, preko jedne porodične istorije, definitivan slom srpske seoske civilizacije na početku XX veka. Taj roman je sredinom šezdesetih godina dramatizovan, ali se ta predstava nije dugo održala na repertoaru. Sada su, idući drugim putem, pod uticajem čestih eksperimenata s defabulacijom radnje u modernoj drami, Nebojša Bradić i Branislav Nedić, koji zajedniki potpisuju novu dramatizaciju romana, pokušali da mu omoguće da počne svoj drugi, uspešniji život u našem pozorištu.
       Umesto da hronološki prate razvoj priče, da koristeći pozorišni jezik slede osnovne tokove originalnog teksta, oni su događaje iz romana dali u ispreturanom vremenskom poretku, primenili su metod asocijativnog povezivanja zbivanja u dramsku celinu. Taj postupak je zahtevao da se radnja razbije na niz fragmenata, da se ponekad zamagli šta je uzrok, a šta posledica, da se ono što je već prikazano, ponovo varira u drukčijem kontekstu. U stvari, pisci dramatizacije su verovali da im baš ta dekompozicija priče pruža ključ za verno prenošenje romana na pozornicu, za njegovo funkcionisanje u teatru.
       Međutim, takav pristup, kako je pokazala predstava u režiji Nebojše Bradića, nije dao očekivan rezultat. On je, verovatno, mogao da bude i drukčiji da je u dramatizaciji i predstavi tretirana samo središnja tema romana, konflikt dveju generacija, drama patrijarhalne porodice, u kojoj se dramatično prelama razlaz onovremenih tradicionalista i zapadnjaka, sela i grada. Ali, upotrebljeni prosede je izgubio svaku funkcionalnost kad je obrađena problematika u nedogled proširena, kad je u predstavi od jedva devedesetak minuta pokušano da se prikažu i socijalno pitanje, i dinastičke borbe, i političke prilike u ondašnjoj Srbiji, i duševne traume ljudi koji neopozivo raskidaju sa svojom prošlošću, i mučni odnosi među polovima i čovekova egzistencijalna teskoba. To je, jednostavno, dekoncentrisalo i zbunjivalo gledaoce, čak i one koji su prethodno pročitali "Korene".
       Osim toga, od te građe je sklopljena na izgled moderna i ritualna, a u suštini patetična predstava, u kojoj svaku zaoštrenu krizu, svaku napetu dramsku eksploziju prestiže druga još žešća i prenapregnutija. U njoj su, na scenu s naglašenom dubinskom, simboličkom dimenzijom, likovi dolazili iz zatamnjene prošlosti, iz carstva senki, u jasnu sadašnjost, na proscenijum, u vrtlog sukoba, koji pre toga nisu ni pripremani ni obrazlagani. Oni su iskrsavali iz mraka da pod svetlošću reflektora odigraju završni čin svoje lične drame, koja se do tada zbivala negde napolju, izvan pozornice. I zato su ti junaci, s izuzetkom Đorđa Katića i Tole Dačića, u koje su Nenad Jezdić i Vojin Ćetković ipak nekako unosili i nešto istinske životnosti, bili i neuverljivi i izveštačeni. Još jednom su potvrđivali Šilerovo gledište da lik na sceni postaje patetičan uvek kad demonstrira otpor nesrazmeran sili koja ga napada, čim nije ubedljivo pokazano šta prouzrokuje njegovu patnju.
       Ima i objektivnih faktora, koji nisu dopuštali da se "Koreni" s uspehom prikažu u pozorištu u kojem se, kako nalaže original, neprestano moraju voditi debate u pojmovnim kategorijama o smislu života, o ljudskoj sudbini. Pri tome ne mislimo na to što su u tom romanu misaonim problemima, izuzimajući Vukašina Katića, obuzete ličnosti, koje su, kako konstatuje Palavestra, pre svega određeni biologijom, čija intelektualna strana nije naročito razvijena. Veća prepreka je u tome što u trenucima velikih, dramatičnih kriza u "Korenima", dijalog sadrži isuviše moralizatorskih sentencija, poetizovanih sililokvija i narodskih mudrovanja, u osnovi podjednako patetičnih i nepodesnih za oblikovanje prave drame i dobre pozorišne predstave.