Naslov: Noć u Kazablanki (Filmska decenija 1991-2001)
Autor: Milan Vlajčić
Izdavač: Otkrovenje, Beograd 2001.

      Srđan Vučinić
      
       Knjiga Noć u Kazablanki predstavlja izbor filmskih kritika i ogleda koje je Milan Vlajčić objavljivao u Politici proteklih deset godina. Već sam naslov (autor ga komentariše u završnoj napomeni) upućuje nas na višeznačnost koja nadilazi hronološko ređanje tekstova iz dnevne štampe. Vlajčićeva knjiga sjedinjuje filmofilsko iskustvo, čiji je simbol film Majkla Kertiza sa Hemfrijem Bogartom u naslovnoj ulozi, sa traumatičnim istorijskim iskustvom 90-ih (zato se Noć u Kazablanki i figurativno i doslovno može čitati i kao Noć u Beogradu). U najuzbudljivijim trenucima knjige imamo utisak da se bavljenje fikcijom pokretnih slika i istorija koja nam se događala na neki čudan način prepliću i međusobno osvetljavaju. Zato će, posebno kada je reč o domaćoj produkciji, prikazi filmova (uz "naknadnu pamet" današnjeg čitaoca) biti i prilika da se bolje razume "deset krvavih godina" koje su za nama.
       Pored izvrsne informisanosti i filmofilske posvećenosti, nužnih preduslova da bi se o filmu pisalo, autor poseduje i bogatu erudiciju (vrlinu gotovo izumrlu među mlađom generacijom kritičara u nas), kao i širok krug interesovanja za fenomene kulture i supkulture. (Tako se, još početkom 80-ih, u knjizi Ćuti i plivaj dalje Vlajčić bavio fenomenima televizije, stripa, rok-muzike i džeza, dok Pristrasna lektira predstavlja presek književnih kritika objavljivanih u NIN-u.) Pouzdano poznavanje baštine svetske književnosti i kulturne istorije, savremenih medija i istorije filma, omogućuju Milanu Vlajčiću da stvori daleko kompletniju i kompleksniju sliku dela o kojem govori, posebno u odnosu na suženi vidokrug žanrovske kritike. U skladu sa ovim, najzanimljivije kritike Noći u Kazablanki upravo su posvećene delima koja su obeležila 90-te ne samo u filmskom, nego i u opštecivilizacijskom kontekstu: filmovima Tarantina, Almodovara, "Kratkim rezovima" Roberta Altmana, "Dimu" Vejna Vanga...
       Vlajčićevi tekstovi demonstriraju posebno važno umeće kada je reč o pisanju na malom prostoru (a takav je uvek prostor novinske kritike ili prikaza). Demonstriraju umeće da se ozbiljnost, analitičnost u pristupu delu spoji sa zanimljivošću samoga teksta - što je, nesumnjivo, jedna od bitnih odlika dobrog pisanja uopšte. Autor vrlo dobro zna da ukomponuje kuriozitete o filmu ili biografiji autora sa informacijama (katkad izuzetno dragocenim, npr. u ogledu Sto godina cenzure), da bi značenje filma tražio nekad u širokom rasponu asocijacija, nekad u jezgrovitim konstatacijama (poput onog izricanja "pouke" "Dima" koja bi mogla da posluži mnogim evropskim autorima: "Život je tu negde pored vas").
       Na posredan način Noć u Kazablanki nam govori da filmska kritika nije samo perspektiva distanciranog i uvek skeptičnog intelektualca, nego i pogled znatiželjnog gledaoca, otvoren za uživanje u filmu i autentičnosti njegovih emocija. Stoga ćemo, i onda kada se ne slažemo sa Vlajčićevim sudom povodom nekog filma, prihvatiti iskrenost pobude i integritet ličnosti koji iza njega stoje.