Najtalentovaniji francuski džezer mlađe generacije objavio je album "A Paris", motivisan željom da pesme svog detinjstva povede na put preko Atlantika

      Proslavljen uspesima sastava Hot club du France i karizmom manuš majstora Džanga Renara, francuski džez je oduvek imao retku privilegiju priznavanja u postojbini, Americi. Tradicija ciganskog svinga se održava, ali je na toj sceni prisutno bar još dve grupacije umetnika: jedni stvaraju džez pod uticajem klasičara-impresionista, a drugi kombinuju džez sa folklornim motivima.
       Pijanista Džeki Terason radi i jedno i drugo. Klasično školovan, a otvoren za egzotiku dalekih svetova, ponudio je originalni koncept njujorškoj publici i ubrzo dobio ponudu da materijalizuje svoju maštu na čuvenoj etiketi Blue Note, što je - kažu džez znalci - pola puta do potpunog uspeha. Najtalentovaniji francuski džezer mlađe generacije prošlog leta je objavio album u slavu Pariza ("A Paris"), motivisan željom da pesme svog detinjstva povede na put preko Atlantika.
       Za NIN objašnjava: U radu smo pribegli istom procesu u koji se upuštaju džez umetnici kada se bave američkim popularnim melodijama, tzv. standardima. Odabrao sam poznate francuske melodije, a onda smo na njih improvizovali. To su pesme iz mog detinjstva, koje želim da osvetlim na drugačiji način i izložim novoj publici. To su male, jednostavne melodije - nismo imali ambiciju da komplikovanjem kvarimo njihov šarm i čistotu.
      
       Verovatno je bilo teško izabrati program?
       - Pa, ja sam dugo planirao ovu ploču, više od šest godina. Bilo mi je jasno da treba snimiti neke od najpoznatijih šansona, poput Brelove "Ne me ljuite pas", ili "La vie on rose", ali i teme koje su pisali Amerikanci, inspirisani Francuskom, kao što je "I Love Paris" Kola Portera. Zatim su tu pesme Edit Pjaf, Šarla Trenea i Barbare, tema iz filma "Jeux Interdits" (koju sam potpuno aranžmanski izobličio!), pa "Marseljeza"...
      
       Neobično, zaista!
       - Da, ali nije reč o nacionalnim motivima, već mi je bila zanimljiva lirika te melodije - napravio sam od nje baladu! Nasuprot njoj, ploču završava hip-hop groove "Metro", kao odjek modernog vremena, gužve i dinamike Pariza.
      
       Rođeni ste u Berlinu - vaš otac je Francuz, a majka crnkinja iz Amerike. Koliko je tako neobično poreklo uticalo da budete drugačiji od svojih vršnjaka?
       - Srećan sam što sam nasledio i evropsku i američku kulturu. U Francuskoj sam odrastao, a to znači da sam rano upoznao evropsku tradiciju. To bi u Americi bilo gotovo nemoguće.
      
       U muzici ste od malih nogu?
       - Da, učio sam klavir od pete godine. U početku sam svirao samo klasiku, da bi džez upoznao preko ploča iz mamine kolekcije: Bili Holidej, Besi Smit, Telonijus Monk... Prva ploča koju sam kupio od svojih para bila je "The Genius Of Bud Powell", pijaniste Bada Pauela. Onda sam krenuo da ih redom nabavljam: Čarli Parker, Koltrejn, Majls, Čet Bejker, Bil Evans, a zatim nešto modernije, poput Herbija Henkoka, Kita Džereta i Vejna Šortera.
      
       Uz to je verovatno išlo i adekvatno školovanje...
       - Da, učio sam džez kod renomiranog Džefa Gardnera. On mi je pokazao džez standarde, harmoniju, progresije i kako je to povezano sa formom. Presekao je oblake - pre toga je bilo malo... konfuzno. Preko njega sam upoznao Frensisa Pudrasa (po njegovim sećanjima je napisan scenario za Tavernijeov film "Round Midnight", op. a.), u čijoj sam kući dobio dragocene informacije o muzici koja me je opčinila.
       Zatim sam otišao u Boston, u čuvenu Berkli školu. Tamo sam se konačno našao u okruženju vršnjaka koji su imali ozbiljnu nameru da se bave ovom muzikom, što je uslovilo prava, ali stimulativna takmičenja među nama.
      
       Onda ste ponovo izvesno vreme proveli u Francuskoj?
       - Prihvatio sam da odslužim vojnu obavezu, jer nisam želeo sa se lišim francuskog državljanstva. Po završetku službe, nastanio sam se u Parizu i počeo da nastupam po klubovima, iz noći u noć. Nije to bilo uvek muzički veličanstveno, ali je bilo nešto što sam hteo da radim, jer sam sticao iskustvo i zarađivao za život. U lepom sećanju su mi ostali nastupi sa Di Di Briyvoter, Barnijem Vilenom i Rejom Braunom.
      
       Zašto ste se vratili u Ameriku?
       - Imao sam razloge muzičke i kulturološke prirode. Muzičke, jer su me kolege ubeđivale da je to prirodan put za džez umetnika, a kulturološke, jer sam osećao da sam za tu zemlju vezan poreklom moje majke. Ako je postojala dilema u vezi sa tom odlukom, ona je bila isključivo finansijske prirode, jer je trebalo sve početi ispočetka. Onda sam neko vreme bio i tamo i ovde, dok mi Tajron Mičel nije ustupio mesto u sastavu Artura Tejlora. To je bio prelomni trenutak: nastup u klubu Vanguard, među svim tim slikama slavnih ljudi koji su tamo svirali, mojih heroja i učitelja...
      
       Ubrzo ste došli na ideju da napravite sopstveni sastav...
       Oduvek sam želeo da radim "svoju stvar", ali su mi nedostajala prava muzička prijateljstva. U Americi - više nego ovde - mladi muzičari imaju sklonost da budu konzervativni. Našao sam našao istomišljenike u Leonu Parkeru, bubnjaru koga zanima afrička ritmika i basisti Ugonni Okegwou, koji je, kao i ja, biokulturnog porekla. Bitno je otvarati nove stranice, jer mislim da nije moguće svirati bebop bolje od Bada Pauela: da bi bio zanimljiv publici, potrebno je da kreneš drugim putem.
      
       U to vreme počela su da stižu i prva velika priznanja kritike?
       - Da, prva nagrada Monkovog instituta. Otišao sam na nagovor prijatelja, jer su me takmičenja užasavala još iz vremena učenja klasične muzike. To me nije učinilo boljim sviračem, ali je koristilo uzletu moje karijere, ubrzo je stigla ponuda diskografske produkcije Blue Note i "mali san je počeo da se ostvaruje".
      
       Stiče se utisak da svaku vašu ploču krasi drugačije raspoloženje, kao da su bojene različitim bojama. Da li je to zasluga evropskog kulturnog nasleđa?
       - Ne znam, zaista. Mnoge moje ploče su snimljene sa istim bendom, sa Leonom i Ugonom. Na neki način, bio je to bend koji mi je omogućio da uradim šta god poželim. Ne samo straight ahead muziku, već da uđemo i u nešto modernije, sa više ritma - ti momci su pravi majstori groove-a! Ugon je čvrst basista, u stanju je da dugo vozi bez umora, a Leon iznenađuje ukrasima, izaziva na dijalog i provocira moje replike. Njihova sigurnost daje mi slobodu da trčim, plivam, skačem okolo... da radim šta god poželim!
      
       Kako ste zadovoljni živim albumom?
       - Divan je, to je moja omiljena ploča! Šteta je što to ne misle u direkciji Blue Note...
      
       Čudno, zar nisu jeftiniji za proizvodnju?
       - Tačno, ali se slabije prodaju. Meni se čini da tek u takvim situacijama muzika istinski govori i bez uvijanja izbija iz nas. A takođe, obično imaš više vremena, jer ugovoriš nedelju dana u nekom klubu, na primer Vanguardu, pa snimaš cele nastupe nedelju dana i potom odabereš šta ti se učini najprivlačnije. U studiju moraš da radiš brže, jer je sat snimanja jako skup.
      
       Na ploči "What It Is" napustili ste okvir trija i prihvatili novi izazov, više elektrificiranih aranžmana...
       - Da. Dugo, skoro dve i po godine, o njoj razgovarao sam sa producentom Minom Sineluom. Mino je osetio šta treba promeniti i doprineo da se na ploči nađe Majkl Breker. Snimanje s Majklom bilo je zakazano na dan sahrane pijaniste Kenija Kerklenda, Breker je morao veliki napor da učini da bi došao u studio posle toga, a čuo si kako je svirao. Pogledao u note, klimnuo glavom i... izbacio to iz sebe! Fantastičan muzičar i veliki profesionalac.
      
       VOJISLAV PANTIĆ