Primećujemo ogromne postere u sobama. Slike oružja svih vrsta su najomiljenije. Štićenici u zatvorenom delu vreme prekraćuju igranjem šaha, domina, "Ne ljuti se čoveče". Neki prazno zure u daljinu. Novine, a pogotovo knjige, slabo ih zanimaju

      Samo ličnu kartu, ne treba ništa više -predusretljivo nas je dočekao stražar na kapiji Vaspitno-popravnog doma u Kruševcu, ne insistirajući da proveri ni sadržaj novinarske torbe. - Upravnik je u svojoj kancelariji, čeka vas.
       Demokratizacija je očigledno zakoračila i u ustanove za prevaspitavanje društveno posrnulih. Čak smo i dozvolu za posetu Vaspitno-popravnom domu u Kruševcu od Ministarstva pravde dobili za svega dva dana. Ranije je taj proces trajao i po dva-tri meseca, uz detaljnu proveru novinara, kao i onoga o čemu želi da piše.
       - Ne vidim razloge da se od toga pravi neka mistifikacija - bio je jasan na samom početku Stevan Aksentijević, upravnik VP doma. -Za ustanovu kakva je naša, čak je i poželjno da se što više sazna u javnosti, da se razbiju neke predrasude o našim štićenicima kao i o ljudima koji ovde rade. To samo može da pomogne da se bolje shvate uloga i značaj ove ustanove.
       Na izlazu iz Kruševca, na nekadašnjem carskom drumu kojim je knez Lazar odveo svoju vojsku na Kosovo, legendarni "Sivi dom" iz istoimene kultne televizijske serije krajem sedamdesetih, u ove zimske dane deluje gotovo idilično. Pre bi ličio na neki od američkih koledža, da na njegovu namenu ne podseća izdvojeni, zatvoreni deo sa visokim zidovima opasanim bodljikavom žicom.
      
       Pravila
       U njemu dane provode oni kojima nikakve vaspitno-popravne mere do sada nisu pomogle da prihvate usvojene društvene norme ponašanja. U vreme naše posete u tom delu bilo ih je svega desetak.
       - Prva zabluda koju odmah treba razjasniti je da mi nismo zatvorska ustanova, poput drugih kod nas, mada i mi spadamo pod nadležnost Ministarstva pravde -objašnjava upravnik Aksentijević. -Za razliku od doma za maloletnike u Valjevu gde se izdražava kazna zatvora, mi smo ustanova za prevaspitavanje maloletnika. Svi naši štićenici dolaze ovde rešenjem sudije na prevaspitavanje sa rokom od godinu do pet godina. Koliko će ostati, zavisi od toga koliko i za koje vreme uspemo da ih osposobimo da usvoje propisane norme ponašanja i da se aktivno, na pravi način, uključe u društveni život.
       Kasnije, u kontaktu sa štićenicima, ova konstatacija je donekle dovedena u pitanje. Njima je, ipak, manje bitna forma. Svi oni svoj boravak ovde nazivaju "iza žice". Jedino što se konačna dužina boravka ne zna unapred, kao kod klasičnih osuđenika. Mnogima ta neizvesnost još teže pada.
       Prevaspitavanje maloletnika u Vaspitno-popravnom domu u Kruševcu odvija se u nekoliko faza i na različite načine u zavisnosti od ukupnog ponašanja i potreba svakog štićenika pojedinačno. Svima novopridošlima obavezno sleduje prijemno odeljenje u trajanju od dva meseca. Stručni tim, koji sačinjavaju pedagog, psiholog, sociolog i defektolog, u tom periodu pokušava da sagleda ličnost štićenika, njegove loše ali i dobre osobine, da ga pripremi za kasniji boravak u domu. Ne idu na nastavu, ali su uključeni u pojedine procese rada.
       - Cilj ovog odeljenja je, sa jedne strane, sagledavanje ukupne socijalno-psihološke ličnosti štićenika, njegovih navika, nivoa obrazovanja, društvene adaptibilnosti. To treba nama da posluži kao polazna osnova za budući rad na prevaspitavanju. S druge strane, to je prvo mesto sa kojim se štićenik upoznaje nakon upućivanja u dom i mi smo prvi koji treba da mu omoguće da se što bolje adaptira na novu sredinu - objasnila nam je Zorica Petrović, vaspitač i šef prijemnog odeljenja. Svako od te dece dođe sa sopstvenim traumama onoga što je do tada preživelo i što ga je konačno dovelo u ovu ustanovu. Sam dolazak u dom je takođe velika trauma i zato je neophodno postupno ih pripremiti za to.
      
       Neposlušni
       U zavisnosti od ukupnog ponašanja, štićenici se nalaze u otvorenom, poluotvorenom ili zatvorenom delu. Najveći broj od oko 200 štićenika je u otvorenom delu, a to podrazumeva redovne samostalne izlaske u grad, slobodno kretanje po čitavom domu, bavljenje svim slobodnim aktivnostima. Nešto poput internata, samo sa strožim vaspitačima. Poluotvoreno odeljenje, kako su nam pojednostavljeno objasnili, jeste za one koji još ne mogu da usklade svoje ponašanje sa propisanim normama, ali za koje ima nade da će to jednoga dana uspeti. Kontrola vaspitača je znatno rigoroznija, a i neke privilegije iz otvorenog dela, kao što je samostalan izlazak u grad ili odlazak kući, njima su uskraćene.
       Zatvoreno odeljenje je priča za sebe. U njemu su štićenici koji su i nakon dolaska u dom nastavili sa ponašanjem koje ih je ovde i dovelo. Reč je o onima koji su teže prekršili pravila kućnog reda i discipline u domu.
       - Najčešće se radi o štićenicima kod kojih nikakve vaspitno-popravne mere do sada nisu dale rezultate - objašnjava upravnik Stevan Aksentijević dok ulazimo u dvorište zatvorenog dela. - Svrha ovakve njihove izolacije je i u tome da zaštitimo ostale štićenike. Srećom, najmanje imamo takvih za koje može da se kaže da su beznadežni slučajevi. Uglavnom u ovom delu provedu izvesno vreme, dok shvate grešku i prihvate pravila ponašanja i onda ih vraćamo među ostale.
       Zaista, zatvoreni deo je jedino mesto u domu koje budi asocijacije na zatvor. Osim što je opasan visokim zidom i bodljikavom žicom, na prozorima su debele metalne rešetke. Nameštaj u sobama skroman. Vojnički kreveti na sprat, dušeci i ćebad. Soba za dnevni boravak sa prostim stolovima i stolicama. Na dnu hodnika NjC i umivaonik. Uniformisani stražar budno prati svaki njihov korak. Tokom dana niko ne može biti u svojoj sobi. Vrata od soba moraju biti stalno otvorena. Primećujemo ogromne postere u sobama. Slike oružja svih vrsta su najomiljenije. Štićenici u zatvorenom delu vreme prekraćuju igranjem šaha, domina, "Ne ljuti se čoveče". Neki prazno zure u daljinu. Novine, a pogotovo knjige, slabo ih zanimaju.
      
       Poroci
       Otvoreni deo je zapravo čitav prostor doma od nekoliko desetina hektara. Tu su fudbalsko i košarkaško igralište, fiskulturna sala. U ove zimske dane najveća gužva je u društvenim prostorijama. U jednoj dobro zagrejanoj sali, gde se organizuju i prigodne predstave, petnaestak dečaka i devojčica gleda televiziju. Druga je pretvorena u domski kafić. Može se naručiti sve osim alkohola. Ovde je najveselije bilo za novogodišnju noć o čemu svedoče još neskinuti papirni ukrasi.
       - Ima li poroka u domu?
       - Iskreno govoreći, ima i tome teško stajemo na put -priznaje upravnik Aksentijević. - Preko pedeset odsto naših štićenika je pre dolaska ovde probalo neku od droga, od trave, lepka, pa do onih najopasnijih. Preko sedamdeset odsto su uživali alkohol. I pored rigorozne kontrole i svih mera koje preduzimamo, dešava se da se droga pojavi i u domu. Najčešće je prokrijumčare posetioci, ali ima i drugih kanala o kojim ne bih voleo javno da govorim. Siguran sam jedino da je ovde ima daleko manje nego na slobodi.
       - Priča se da osim tuča ima čestih slučajeva samopovređivanja?
       - Ranije je to bila znatno češća pojava - objašnjava vaspitačica Zorica Petrović. - Mi tu pojavu tumačimo kao "apel za pomoć". Kad mlad čovek ne uspe da razreši osnovne životne dileme, kada se suoči sa problemom, a pri tom je nedovoljno emocionalno i socijalno zreo, on često pribegava ovom činu. Na taj način želi da skrene pažnju na sebe, na svoju muku. To je i nama signal da obratimo dodatnu pažnju, da otkrijemo šta je uzrok. Većina naših problema ovde sa štićenicima potiče iz sredina odakle su došli i iz njihovih prethodnih životnih iskustava. Što je najgore, čak i kad mi ovde uspemo da prevaspitamo mladog čoveka, to ne znači da će se on po izlasku uspešno uključiti u život. Naši štićenici su ovde "prezaštićeni" u odnosu na ono što ih napolju čeka. Ovde imaju siguran i topao krov nad glavnom, imaju organizovan društveni i radni život, imaju kvalitetnu hranu i pristojnu odeću. Izlaskom odavde mnogi se bukvalno ponovo nađu na ulici, potpuno nespremni i nemoćni da za sebe nešto korisno učine. Na neki način, mi im ovde gajimo iluziju o srećnom životu, napominje Zorica Petrović.
      
       Leka
       Proces prevaspitavanja podrazumeva i školovanje i radni angažman. Za one koji nemaju osnovno obrazovanje, organizovana je večernja škola koju vode domski nastavnici. Srednje obrazovanje štićenici stiču kao vanredni učenici kruševačkih srednjih škola. U okviru doma postoji i industrijski pogon "Mladost" gde uz instruktore štićenici mogu naučiti petnaestak zanata.
       - Najvažnije je mladom čoveku obezbediti da tokom čitavog dana ima neki angažman - tvrdi Momčilo Marić, načelnik za prevaspitavanje. - Naš rad sa njima je zato kombinacija školovanja, rada i organizovanog slobodnog vremena. Važno je ne dopustiti prazan hod. Naravno, pokušavamo da omogućimo da se svako iskaže na polju koje mu najviše leži, ukoliko to naši uslovi dozvoljavaju.
       U upravi Vaspitno-popravnog doma nisu želeli da se mnogo žale na probleme. Ističu odličnu saradnju sa Ministarstvom pravosuđa, ali ne mogu da ne ukažu na nedovoljnu koordinaciju između njih, sudova i centara za socijalni rad koji su zajednički zaduženi za proces prevaspitavanja.
       - Koncept je postavljen tako da tokom čitavog boravka u domu zajednički vodimo brigu o štićeniku: sudija koji ga je uputio kod nas, područni centar za socijalni rad i mi. Naše je da sprovedemo vaspitno-popravnu meru, da pratimo njihov razvoj i da predlažemo dalje mere. Na sudijama je da to procenjuju, a centri za socijalni rad da obezbede adekvatan prihvat štićenika nakon boravka kod nas. U praksi, to često ne bude baš tako - kaže upravnik Aksentijević.
       Ono čime žele da se pohvale u Vaspitno-popravnom domu su nalazi nedavne posete stručne delegacije Saveta Evrope i Organizacije za evropsku bezbednost. U pismenom nalazu se konstatuju dobri fizički uslovi i visoki standardi čistoće, prijateljski odnosi i atmosfera između zaposlenih i maloletnika kao i tretmanski pristupi. Preporučeno je, doduše, i kompletno renoviranje, a posebno samice u zatvorenom delu.
       - Ono što bismo mi voleli, jesu češći i čvršći kontakti sa gradom u kome štićenici borave. Da nas ne doživljavaju kao nužno zlo. I preporučio bih sadašnjem ministru kulture Branislavu Lečiću koji se proslavio ulogom iz "Sivog doma", da nas poseti, uz organizovanje prigodne predstave.
      
       LJUBIŠA POPOVIĆ
      
      

Bombaš Dvadesetogodišnji S. P. bio je kao i svi srednjoškolci, njegovi vršnjaci. Ni bolji ni gori. Jedino što je bio malo prgaviji. Tokom jedne tuče u seoskom kafiću, spor je razrešio bacivši bombu. Epilog, petnaestak povređenih, među njima i on. Svestan je šta je učinio, žao mu je, ali tvrdi da nije imao izbora.        -      Žao mi je svih koji su povređeni. Sve se odigralo velikom brzinom. Tu sad nema šta da se pametuje. Ja sam tu gde jesam. O tome koliko ću ovde vremena provesti, i ne razmišljam. Roditelji mi dolaze redovno u posetu. Više nisu ljuti na mene. Ovde završavam srednju školu, učim automehaničarski zanat, mada nema baš nekih uslova. Voleo bih kada izađem da se tim poslom bavim. Slobodno vreme provodim u kafiću s društvom. Pričamo o svemu i svačemu. Pričamo o onima napolju. Svi se slažemo da napolju ima više onih koji zaslužuju da budu "iza žice".

      
      

Sudbina Kada ovaj broj NIN-a bude izašao, možda će dvadesetjednogodišnja B. N. već biti "izvan žice". Razgovarali smo u vreme kada je sa nestrpljenjem očekivala vest da joj je vaspitno-popravna mera ukinuta i da može slobodno da ide kuda hoće. Na razgovor je došla iz domske pekare, onako u belom mantilu, mirišući na pecivo.        - Čitav moj život, sa povremenim odisejama, jesu domovi - otvoreno govori stasita, lepuškasta devojka, kratke crne kose, bademastih očiju, rodom iz Zemuna. - Prvo što pamtim je dom u Zvečanskoj u Beogradu, gde su me smestili pošto me je majka ostavila. Posle su se ređali "Vasa Stajić", Dom u Braće Jerković... i na kraju Kruševac. Sve što sam naučila i dobro i loše, naučila sam po domovima. U Kruševcu sam zbog krađa. Za nas klince iz sirotinjskih domova krađe su bile nešto najnormalnije. Tome su me učili od malih nogu. Majku sam upoznala tek kasnije i sada ne bih više želela nikada da je vidim. Kada budem izašla odavde, nadam se da će mi Tanja, moja socijalna radnica, naći stan i posao. Tako je obećala. Slala mi je novac ovde i dolazila je kod mene u posetu. Ona je, u stvari, jedina koju imam. Bila je ovde u poseti i neka Kerol iz evropske delegacije. Sa njom sam dugo pričala, ona je čak i plakala. Obećala mi je i ona da će mi pomoći. Samo jednom mi je pisala. Često sam bežala iz domova. I odavde sam bežala. Pre nekoliko godina pobegla sam u Hrvatsku. Tamo sam provela skoro godinu dana. Nije mi se dopalo tamo, pa sam se vratila.        Ovde sam imala i veliku ali nesrećnu ljubav. Verila sam se sa jednim momkom ovde. On je Albanac sa Kosova. Meni to nije smetalo, ali smo se razišli zato što je on mnogo slušao ogovaranja. To mi najviše smeta. Ta ogovaranja po domu. Čim je nekome lepo, onda se nađe neko ko ti sve to upropasti. Zato i ne volim mnogo da izlazim na krug. Ne družim se mnogo. Izolujem se, čitam, pišem, radim. Pišem i pesme. Mislim da imam smisla. Žao mi je što nisam održala vezu sa verenikom. Retko ko je mogao da održi vezu za napolje. Ko zna, kad izađem napolje, možda ću naći nekog. Ipak, mi koji smo bili "iza žice", nismo baš poželjni.

      
      

Zajedno Od prošle godine u krugu Vaspitno-popravnog doma u Kruševcu boravi i deo studenata Prištinskog univerziteta. Deo domskih kapaciteta ustupljen je prištinskim studentima. Za sada, njihov međusobni odnos je za svaku pohvalu

      
      

Diler Devetnaestogodišnji Beograđanin I. Đ. je u domu godinu i po dana. Vaspitno-popravna mera mu je izrečena zbog trgovine drogom. Dilovao je i heroin. Za sebe kaže da nije narkoman. Odaje sliku tipičnog momka sa beogradskog asfalta. Nemirne, pronicljive oči, odaju iskusnog dilera.        - Sve sam, brate, faze prošao u tom poslu. Znam sve finte ovog zanata. Kako sam u sve to ušao? Pa, sa društvom iz kraja. Prvo sam krenuo na sitno, onda se povezao sa ozbiljnijim dobavljačima, stvorio svoj krug, svoju klijentelu i sve, znaš, to kako već ide. Nema ni jednog drugog posla od koga može više love da se zaradi. Ono jeste, padne se, kao što sam i ja pao, ali i to je sastavni deo ovog biznisa. Ne znam, brate, koliko će me ovde zadržati. Ja nisam konfliktan tip, ne upadam u gužve, ne pravim probleme vaspitačima, nadam se da će to imati u vidu i ne mislim da ću ostati svih pet godina. Zanat, pa učim za mašinbravara, mada ne verujem da ću ikada time da se bavim. Nije to za mene. Šta razmišljam posle? Pa kao i svi moji. Da zapalim preko, da napravim ozbiljniju kintu, pa posle... Nisam ni jedini ni poslednji koji ovako razmišlja. Ovde mi nije loše, nemam šta da se požalim...