Zoran Lilić takođe se sastao sa Najsom ali, kako tvrdi, nije pristao da svedoči. Mnogi bi želeli da to učine, ali po sopstvenim uslovima "ni za, ni protiv Miloševića, već u korist svoje zemlje"

      Uprkos tome što se pre dva meseca pohvalio da ima tridesetak svedoka iz redova bliskih Miloševiću (što je učinilo da se reč "insajder", ma šta ona značila, uveliko odomaći u srpskom jeziku) Džefri Najs, drugi čovek haškog tužilaštva, upriličio je posetu Beogradu, po svemu sudeći, u želji da se taj spisak produži. Njegov dolazak potkrepio je sumnje u tvrdnje da su optužnice spremne i da su ključni svedoci ljudi još uvek na visokim položajima, kako tvrdi Karla del Ponte, zahtevajući spajanje optužnica kako bi im se olakšalo prisustvovanje suđenju.
       Važne ljude koji nisu na spisku, sada je prvi put posetio neko čije su ingerencije iznad običnih istražitelja tužilaštva. To što se sam Najs prihvatio posla da posećuje po kućama, ćaska u Hajatu i obilazi zatvore, može značiti da već gori pod nogama. Susreti sa istražiteljima obično se svode na ponudu da se svedoči, objašnjenje za šta je zainteresovano tužilaštvo i kakve će garancije biti pružene u smislu zaštite. "Trgovina" nije predviđena i ukoliko bi sagovornik sam zatražio nešto više, istražitelji bi mogli samo da taj zahtev prenesu tužilaštvu.
      
       Ponuda
       Najs je, međutim, osoba koja može ponuditi više, od toga da potencijalni osumnjičeni u zamenu za svedočenje dobije blaže kvalifikacije u optužnici, do toga da se optužnica protiv njega povuče. Njegovi susreti s ljudima iz nekadašnjeg vrha vlasti protumačeni su zato kao poslednji pokušaj da se sve reši dogovorom. Da pokušaj nije bio baš najuspešniji, moglo se naslutiti iz njegovog poslednjeg nastupa pred Apelacionim većem (sreda, 30. januar), kada je izjavio da postoje problemi sa svedocima i da se neki potencijalni, još nisu odlučili.
       Tužilaštvo, istina, formalno i ne raspolaže drugim mogućnostima do da pristojno zamoli za saradnju, ali je javnost, poučena iskustvima, već počela da spekuliše o tome da će se Najsovo, izgleda, protraćeno vreme u Srbiji ubrzo naplatiti nekim spektakularnim hapšenjem i transferom u Hag. Svakako, ne zbog samog Najsa, već zbog autoriteta suda, čiji će ugled ponajviše zavisiti od onoga što se bude događalo u procesu veka, za koje je proglašeno suđenje Miloševiću.
       Pored Nikole Šainovića, Vlajka Stojiljkovića, Dragoljuba Ojdanića, koji bi ubrzo mogli da se nađu u ševeningenskom zatvoru, ne isključuje se ni mogućnost da bi, uprkos obećanjima aktuelne vlasti da se to neće dogoditi, istu sudbinu mogao da podeli i trenutni predsednik Srbije Milan Milutinović.
       Optužnice, koje Miloševića terete za učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu (ZZP), biće veoma teško dokazati bez svedoka koji bi potvrdili da je optuženi planirao zločine, da ih je podsticao ili naredio i da ga je u tome rukovodila određena politička ideja. Bilo bi potrebno izvesti dokaze o konkretnim mestima, naređenjima, sastancima na kojima se odlučivalo i to tako da tužilaštvo ostvari svoje obećanje da će dokazati šta je optuženi "mislio u svakom trenutku". Takođe, pomoglo bi izvođenje dokaza o tome da je Milošević praktično imao daleko veću vlast, moć odlučivanja i uticaj na događaje, nego što mu je predsednička funkcija to formalno omogućavala.
      
       Uslovi
       Pisani dokumenti o takvim uticajima očigledno će se teško naći, ali bi bliski saradnici to mogli potvrditi, naročito ako bi se pozvali na upozorenja koja su lično upućivali svom tadašnjem predsedniku.
       Izjave Momčila Perišića o "zdravim upozorenjima kojima se problem na Kosovu mogao rešiti", a na koja Milošević nije reagovao, uprkos tome što se, u stvari, svode na zahteve za većim ovlašćenjima za vojsku, nego za policiju i na zatvaranje granica s Albanijom kako bi se sprečio dotok oružja, haškom tehnikom mogle bi se pretvoriti u zaključak da je Milošević podsticao napetost na Kosovu i da je planirao zločinački poduhvat. Tim pre što je upozorenje bilo upućeno 1998. godine, baš u vreme kada je, kako se tvrdi u kosovskoj optužnici, nastao ZZP. Što je još važnije, potvrdilo bi tezu da je sva vlast bila u njegovim rukama.
       Zoran Lilić, u nedavnom intervjuu listu "Vreme", podsetio je na svoj pokušaj da u vreme bombardovanja nagovori Miloševića da prihvati mirovni plan Helmuta Kola i na pismo koje je tada uputio predsedniku uz opomenu da će ukoliko ne prihvati ponudu snositi istorijsku odgovornost. Plan nije prihvaćen, a Lilić je pismo zaveo u arhiv i podelio prijateljima "jer sam znao s kim imam posla". Na internom partijskom suđenju najviše mu je zamerena ta opomena, a pismo koje je tada došlo glave Liliću, sada bi moglo da se kao bumerang vrati Miloševiću. Zoran Lilić takođe se sastao sa Najsom ali, kako tvrdi, nije pristao da svedoči. Mnogi bi, poput Lilića, želeli da to učine, ali po sopstvenim uslovima, u ime svoje medijske promocije ili kako se to lepše kaže "ni za, ni protiv Miloševića, već u korist svoje zemlje".
       Nevolja je u tome što sud ne izlazi u susret željama svedoka, već od njih traži da odgovore na pitanja koja im se postavljaju i na koja moraju odgovoriti čak iako su inkriminišuća po njega ili zalaze u privatan život. Svedoči se pod zakletvom, što podrazumeva i da se eventualno odbijanje odgovora mora obrazložiti, a ukoliko bi se svedok oglušio o ovo pravilo mogao bi biti pritvoren.
       Izgleda da je nedostatak svedoka tužilaštvo pokušalo da nadoknadi pismenim svedočenjima, od 230 najavljenih, tek 90 će se pojaviti u sudnici, dok su ostali samo potpisali svoje izjave. To dodatno dovodi u pitanje pravdenost suđenja, na kome se veoma insistira, naročito zato što bi pismena svedočenja u ovom slučaju mogla dobiti veću težinu nego što je uobičajeno. Prema pravilima Tribunala, pismeno se može svedočiti samo o političkom, vojnom i istorijskom kontekstu, a ne o okolnostima koje predstavljaju bitne elemente krivičnog dela.
      
       Ravnopravnost
       Međutim, u slučaju Miloševića među bitnim elementima za pojedina dela (zločin protiv čovečnosti) može se naći upravo ideologija u najširem smislu te reči, tako da bi i pismena svedočenja mogla biti iskorišćena za utvrđivanje okolnosti koje predstavljaju bitan element dela. "Reč je o kršenju principa jednakosti oružja, koji je jedan od osnovnih kriterijuma za pravičnu raspravu. Obe strane u sporu moraju pod jednakim uslovima da ispituju svedoke", kaže Miloševićev beogradski advokat Zdenko Tomanović. "Optuženom je sada to onemogućeno, jer oni, prosto, neće fizički biti prisutni u sudnici."
       Identitet svedoka, prema pravilima suda, Milošević bi dosad već trebalo da zna, jer mu spiskovi moraju biti dostavljeni deset dana pre početka suđenja. "On ne prima nikakve dokumente, tako da ne zna ko su svedoci, niti ga to zanima. Njegov stav je sledeći: ko govori istinu ne može da kaže ništa što bi njega moglo da tereti", kaže Tomanović.
       Kako će optuženi morati da zna identitet svakog svedoka, problem bi mogao nastati ukoliko Milošević imena iznese u javnost. Prema važećim pravilima, to se smatra nepoštovanjem suda i predviđena je kazna zatvora do sedam godina ili globa od 200 hiljada guldena (nešto više od 200 000 maraka) ili oboje, ali je pitanje kako bi se kaznio čovek koji ne priznaje sud i ne prihvata nikakve zakletve.
       Izgleda da u ovom slučaju zaštićeni svedoci ne mogu preterano da računaju na to da će biti zaista zaštićeni do kraja, pa makar sud za njih učinio sve što se učiniti da. Mere predostrožnosti do sada su se uglavnom odnosile na to da dok borave u Hagu imaju pratnju, u hotelima se vode pod lažnim imenima i, ukoliko svedok sumnja da bi se mogao pretvoriti u optuženog, daje se garancija da se postupak neće pokretati pre puta, u toku boravka i sedam dana po povratku.
       Sredinom devedesetih, te su mere bile važnije u odnosu na matičnu državu. Viza se, zato, dobijala na listu papira, da u pasošu ne bi ostajali tragovi i da carinici ne bi nešto posumnjali, a uglavnom se nije putovalo direktno u Holandiju. Svedoci su odsedali u hotelima udaljenim od sudnice i strogo se vodilo računa da niko ne sazna kojim su povodom tu. Vremenom, pažnja je malo popustila, svedoka je bivalo sve više, pa su neki odsedali u "Bel air"-u, hotelu u blizini sudnice u kome uglavnom odsedaju i advokati - susreti su, kažu očevici, bili komični.
       Troškovi svedoka idu naravno na račun Tribunala, što je tužilaštvo pokušalo da iskoristi pri zahtevu za spajanje optužnica, konstatujući da bi objedinjavanje procesa bilo mnogo ekonomičnije. Istina, ako sat suđenja košta oko 12 000 maraka, troškovi za svedoke i ne izgledaju tako visoki. Njihova karta, hotelski smeštaj i džeparac od oko 50 maraka, možda za prosečnih pet dana provedenih u Hagu ne prelaze 4 000 maraka, ako isključimo da neko plaća i obaveznu pratnju koja je sve vreme uz njih uključujući i dolazak i odlazak do aerodroma.
       Zaštita svedoka u ovom slučaju potpuno je nepotrebna, osim što je i nemoguća ( u sudnici ih vide prevodioci, daktilografi, obezbeđenje, a reč je, ako je verovati tužilaštvu, o poznatim osobama), jer su nemogućnost zaštite do sada očigledno shvatili svi koji su bili kontaktirani. Opšta pojava da u medije stižu identične izjave potencijalnih svedoka o tome kako će, ukoliko se odazovu pozivu, svedočiti pod imenom i prezimenom, izgleda da će pre biti proizvod ovog saznanja, nego hrabrosti i konstatacije da - "nemam šta da krijem".
      
       Domaćini
       Zaštitu od svega što se događa oko Tribunala, izgleda, najviše priželjkuju predstavnici ovdašnje vlasti. O posetama i kontaktima istražitelja, pa ni viših predstavnika tužilaštva, kakav je Najs, niti ko išta zna, niti je išta čuo, niti je ikom poznato otkud oni tu i šta i kako rade. Čak je i savezni ministar pravde Sava Marković izjavio da "nema pojma" da li su ovde.
       "Nisu oni ovde slučajno došli i sigurno imaju sva odobrenja koja su im potrebna. Ne mislite valjda da bi mogli da uđu u zatvor bez svih potrebnih odobrenja. Ministar pravde vrši upravnu funkciju zatvora, a svako ko ulazi mora da ima odobrenje sudije, iznad kog je predsednik suda, iznad kog je predsednik ustavnog suda", kaže advokat Toma Fila. "Svi beže od toga da priznaju da su dali bilo kakvu dozvolu zato što se plaše izbora, a znaju da narod ne prihvata Tribunal. Užasava me što i savezna i republička vlada kriju da nešto postoji i onda se istražitelji doživljavaju kao drumski razbojnici. Pa, nisu oni došli da upadaju u kuće i da otimaju, to su ljudi sa znanjem i iskustvom i zašto bi rizikovali svoju glavu i svoju karijeru zbog nekakvih dokaza koji bi bili neupotrebljivi."
       Istražitelji na terenu svakako neće ništa rizikovati i svakako će se ponašati po svim pravilima, sam kontakt s njima izgleda kao "ćaskanje sa radoznalim prijateljem", tvrde oni koji su pristali na razgovor, nema pritisaka, neprijatnih reči, niti ucenjivanja. Ali, o riziku se očigledno misli na višim nivoima i na svim stranama.
       Jedini koji više nema šta da rizikuje jeste sam Slobodan Milošević, koji i dalje veruje da je to pitanje njegove lične hrabrosti: "Zahtevam od vas da me pustite na slobodu... a ja iz ove bitke neću i nemam nameru da pobegnem."
      
       IVANA JANKOVIĆ