NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Strah od letenja

Ironija neće popraviti činjenicu da smo društvo stotina hiljada nesrećnih i profesionalno dezorijentisanih ljudi. Njihova muka izgleda nekako od drugog sveta kada se uporedi sa razdraganim optimizmom premijera i ministra finansija, zadovoljnih zbog pohvala MMF-a

      Pre nekoliko meseci estonski ekspert za pitanja tranzicije Arvo Kudo u intervjuu NIN-u tvrdio je da je neopravdan strah naših radnih ljudi kako će ostati bez posla i bez mogućnosti za drugi posao jer poslodavci preferiraju mlađe i lepše kadrove, ako već mogu da biraju.
       Nije tako, kaže Estonac. Koji će ozbiljan privatnik (jeste, o privatizaciji je ovde reč) da uzme plavušu početnicu ako može da uzme nekog sa dvadeset godina iskustva u struci, pa makar taj imao i višak kilograma?
       Strah je, prema toj teoriji, možda neopravdan, ali to što je neopravdan, ne znači da ne postoji, a ako postoji, mora se računati s njim. Prema podacima koje je saopštio premijer, 60 000 ljudi će ove godine da ostane bez posla, ali će, dodao je u svom poslovičnom optimizmu, još veći broj dobiti posao. Teorijski, dakle, smatra premijer, mesta ima za sve one koji će da ostanu bez posla i još neke nove koji posla nemaju. Ali, u praksi, ko iz svoje (propale) firme dođe na ulicu, taj je na ulici, isto kao i neko ko prvi put traži posao, a tek onda mu je gledati da li je u prednosti ili u zaostatku u odnosu na nekog dvadeset godina mlađeg.
       Problem koji većina Srba ima sa nezaposlenošću samo je delom socijalni problem. Nisu svi kao ona nesrećna radnica Beobanke koja je zakukala da od dvesta maraka plate hrani troje dece i muža koji ne radi. Mnogi od onih budućih šezdeset hiljada nezaposlenih, kako su to objasnili Reformatori, i ne ostaju bez posla već samo bez zaposlenja. To su svi oni što više vole da ne primaju platu u zamenu za radni staž. Od čega su živeli sve ove godine, bog zna, ali od plate nisu. Jesu li oni socijalni problem? Teško. Pa u čemu je onda njihov problem?
       Hronološke činjenice kažu za Jugoslovena koji je prevalio (tek) polovinu radnog veka, da se zaposlio otprilike u vreme dok je drug Tito još bio manje-više živ, a to su bila vremena kada se nije lako dolazilo do posla, ali kada se jednom dođe, bila je to blagodet za koju se čovek više nije morao da brine da će da je izgubi. Znalo mu se socijalno, zdravstveno i redovna plata, topli obrok i markica za prevoz. Rečju, ko se zaposlio tada, računao je da je izašao na širok i prav drum na kome se, iza horizonta, već nazirala penzija.
       Najveći broj onih koji ostaju bez posla radio je u takozvanim velikim sistemima. A veliki sistemi u staroj zemlji nisu bili samo privredne organizacije, kao što ni JNA nije bila samo vojska. Crvene zastave, sartidi, beobanke, jatovi, geneksi i ineksi bili su stubovi na kojima je počivao čitav jedan sistem, pa su svi oni koji su tu radili na neki skoro transcendentan način preko svoje Firme uspostavljali sopstvenu važnost u odnosu na čitavo društvo. I sad, Firma ne da nije stub društva, nego ne može ni sebe da izdržava, mora da se zatvori.
       Danas je lako biti nemaran ili čak ironičan prema sudbini tih ljudi. Svi oni kojima za ovih deset godina nije preostajalo ništa osim da nekako probaju da uzmu svoju sudbinu sa svojih deset prstiju - bez garancije da im u bilo kom času ona može da ispadne - možda i imaju pravo da se smeju tim nekadašnjim nosiocima svinjskih polutki, dok je još bilo svinjskih polutki. Svaki okasneli diler deviza danas je koristan član društva u poređenju sa otpuštenim bankarom - on bar sam hrani svoju porodicu, ako je ima.
       Ironija neće popraviti činjenicu da smo društvo stotina hiljada nesrećnih i profesionalno dezorijentisanih ljudi. Njihova muka izgleda nekako od drugog sveta kada se uporedi sa razdraganim optimizmom premijera i ministra finansija, zadovoljnih zbog pohvala MMF-a.
       Sa svojim ekonomskim i životnim aktivizmom, profesionalnim poletom, sa svojim biografijama na kraju krajeva, Đinđić i Đelić su oličenje suprotnosti svakoga onoga ko je, u drugoj polovini svog životnog i radnog veka, morao da prizna poraz. Kako poverovati u utehu premijera i njegovog ministra?
       Nije li, najzad, ako je sve već tako, najbolje prepustiti se blaženoj inferiornosti i ništa ne očekivati? Priznati sebi da su drugi mlađi, komunikativniji, prilagodljiviji i da su, povrh svega, sve te prsate plavuše? Takav stav ne bi se dopao ni Đinđiću, ni Đeliću, ni mnogim psiholozima, ali nisu psiholozi ostali bez posla u svojih pedeset godina.
       Uteha koju pružaju Đelić i Đinđić nije laka. Prekvalifikacija, kažu, tako je to i u svetu, obrazovanje odraslih, čovek se uči dok je živ. Drugim rečima, besposleni narode, knjigu u šake, zagrej stolicu, a sve to pod stare dane.
       Pa, jesmo li se za to borili Petog oktobra, što reče trudbenica u kojoj ono beše od četiri zatvorene banke? Za šta se ko borio, utvrđuje se, kao i uvek, naknadno, a ko nije naučio da sloboda ne ume da peva kao što su sužnji pevali o njoj, taj i treba da ide opet u školu. Surovo ali istinito. Za to smo se borili.
      
       SRBOLJUB BOGDANOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu