O aždajma, Frojdu, izlaganju javnosti

      U Kini jedu pse; pokojni Josip Broz odbio je, pak, da se sladi vrapcima, zato što su vrapci, rekao je ovaj inženjer marksizma-lenjinizma, ptičji proletarijat! Čovek je imao evropski ukus.
       U Južnoj Americi gmazovi su domaće životinje; drže ih po kućama da čuvaju imetak od pacova i kriminogenih faktora. Pitoni pri tom, uvreženo je mišljenje, donose sreću i blagostanje. Ali ovo ovde nije Južna Amerika, ni po tipu vladavine, ni po navikama najširih slojeva. Jeste li ikoga čuli da hoće u Južnu Ameriku, svi kažu hoćemo u Evropu! Zato pojava pitona na Novom Beogradu u ovom trenutku usložnjava situaciju; još nije rešen ni državni status, a pitoni su stigli. Na kraju krajeva, nije li upravo Zmija iskušavala Adama i Evu, izazivajući prvotni greh od koga se čovek, do dana današnjeg, nije oporavio, nego se samo dublje zaglibio.
       Pitoni su strani našem duhu.
       Bilo je, zašto kriti, izvesnih odstupanja u novijoj povesti. Pomenuti Broz držao je na Brionima svu faunu ovoga sveta, lavovi su se izležavali u specijalnom staništu, dobar veterinar koji se o njima starao mogao je da dogura do generalskog čina. Ali Broz je imao uslova. I odbio je, kao humanista i komunista, da se u areni s lavovima izvrše odluke Četvrtog plenuma!
       Da li zbog visokog uzora, ili iz sopstvene duše, tek mnogi Srbi i drugi Ustavom definisani građani počeli su da gaje gmizavce u soliterima. Jedan je držao krokodila u kadi, a tuširao se u komšiluku, štedeći struju i do petnaest odsto mesečno! Kad je krokodil odrastao, zvao je Vuka Bojovića na ispomoć.
       Nema se kud, nego da se opet udubimo u Frojda, kako bismo razumeli zašto pojedinci drže zmijolike aždaje u toplom domu. To je, kaže teorija, potreba za stalnom pretnjom, uzbudljivo iščekivanje incidenta čiji bi ishod bio nečije stradanje, po mogućstvu komadanje, jer piton ili krokodil simbolišu deo ličnosti vlasnika koja se eksternalizuje, izlazi napolje. Dodatno zadovoljstvo crpi se iz procesa uspostavljanja kontrole nad tim animalnim, nepredvidivim, destruktivnim delom sopstvene ličnosti, predstavljene ljubimcem.
       Idemo li dalje, sledstveno Frojdu, dolazimo do zaključka da piton ili krokodil u domaćinstvu predstavlja odnos prema polnom organu kao nezavisnom delu sebe koji nekontrolisano funkcioniše i zato njegov vlasnik nema nikakvu odgovornost za posledice takvog funkcionisanja. Još je tu i strah komšiluka - ima li išta uzbudljivije! - kojim se pokrivaju sopstveni strahovi. Egzibicionizam dostiže vrhunac s prizorom parališućeg zaprepašćenja, kad komšinica kaže: iju!
       Suštinski posmatrano, u svakom čoveku čuči gmizavac. Kod muškaraca češći je piton, kod žena sitnije vrste. Pitoni dave, otrovnice ujedaju...
       Rekoh li štogod mizoginično; pa zar davljenje ne traje duže i ne boli više od ujeda!
                         * * *
       Nećete mi verovati, ali verujte Frojdu: i trideset i jedan objekat, u razmaku od hiljadu metara, bivšeg direktora Elektrodistribucije Beograd Branislava Uskokovića, ima veze s polnim organom, u naučnom smislu, naravno. S pitonom. Priroda uzbuđenja je ista, ista je i simbolika. I kad vide polni organ, i kad vide trideset i jednu kuću u vlasništvu jednog čoveka, ljudi kažu: iju!
       Egzibicionizam Branislava Uskokovića, koji se zasad tereti za zloupotrebu službenog položaja i falsifikovanje službene isprave, sastoji se u tome što je posed ukrupnjavao u prečniku od jednog kilometra, i postao je gazda kvarta, tako da se to vidi, slično pokazivanju intimnih delova na javnom mestu. S druge strane, direktor Uskoković postupio je kao srpski domaćin: stambeno i poslovno je obezbedio sebe, ženu, tri kćeri, zetove, širu familiju, a ni unučad ne treba da brine za budućnost. Postavlja se pitanje početnog kapitala - zašto? Verujem da je odvajao od plate i štedeo u našim profitabilnim uslovima.
       Posle mu se osladilo. Jednoj ćerki je otvorio perionicu s privatnom trafo-stanicom, drugoj mlečni restoran, zetu holding kompaniju, a proneverio je i dvadeset kilometara kablova za prefarbane bandere. Domaćinska crta ogleda se u tome što je udesio da firme njegovih kćeri dve godine ne plaćaju struju i da ih mimoiđu restrikcije. I baš kad je sve skupio na gomilu, oko Kalenića pijace, sa isturenim odeljenjem na Zvezdari, našli su: falsifikovao službene isprave!
       To je ono o čemu sam govorio: postao je dovoljno upadljiv da bude uhvaćen!
       Branislav je ipak čovek s ljudskim likom, što ovoj priči daje humanu notu: Uskoković, to smo mi. Brije se, nosi naočare, ima vozačku dozvolu, i trideset i jednu kuću... Znači, može svako!
       Slučaj nas uči da se vlast najviše isplati na srednjem nivou, gde je Uskoković bio, na nivou direktora ili partijskog aktiviste, srednjeg, neupadljivog ranga. One iznad, visoko gore, brzo uhvate: neprijatelj ne miruje, opozicija diže glavu!
       Ko je na strani reformi, mora biti čedan. Pogledajte naše narodne poslanike - golje! Nemaju ni pešački prelaz, idu na crveno!
       A tek vlada - osetljivo oko na tu reč zasuzi. Ministri žive raštrkano, za razliku od Branislava Uskokovića, jedan stanuje u Sopotu, drugi kod tetke, treći u Obrenovcu, mada bi bilo bolje da su na jednom mestu, iz bezbednosnih razloga, i da država uštedi. Cela vlada - jedan Senta!
       Kad bi mene pitali, predložio bih Dedinje. Dobra lokacija, teren je pregledan, i blizu je nova državna televizija Pink, mogu da se slikaju! #