Kako ispričati iskreno ono što misliš o televiziji na kojoj si prisutna već petnaestak godina - pa posle dati odgovor na pitanje: "Ako je stvarno tako, zašto se time baviš?" Možda zbog toga što se nadam da još nije sve izgubljeno...
       Ne delim pesimizam većine koja smatra da je popularizacija "kulture" do te mere već ukorenjena da izlaza neće biti u narednih pedeset godina. Mislim da sam za sve ove godine na televiziji imala dovoljno prilika da se uverim u moć tog medija (kao gledalac takođe), da sam već potpuno sigurna da se novi trendovi mogu isto tako i plasirati i od strane publike brzo prihvatiti, kao i ovi do sada.
       Treba ljudima ponuditi nešto za šta možda i nisu znali da postoji i pustiti da im se to svidi. Ne vidim zašto prosečan gledalac neke jezive latinoameričke sapunice ne bi mogao da ukapira normalnu porodičnu seriju drugog tipa. Takođe ne vidim da je ljubav tinejdžera i najmlađih (za koje smo najviše zabrinuti) prema "orijentalnim" ritmovima i bezbrojnim anonimnim pevačicama koje sve više liče na travestite, nesalomiva. Oni će se najlakše okrenuti nečem novom. Zašto se sve onda tako sporo dešava?
       Mislim da se radi o tome, što jedna dobra stvar u zatečenoj situaciji, kombinovana s nedostatkom hrabrosti urednika, pravi objektivan problem - matematika. Naime, ono što nam je od zapadnog sveta (koji moramo da pojurimo) najbrže stiglo su imperativi velikih klijenata koji osvajaju prostor, ali naravno, u skladu sa svetskim pravilima poslovanja - samo onaj koji se isplati. Poslovna strategija nekih će možda biti vezana za sadržaj programa, dok većinu zanima samo statistika, tj. šta gleda najviše potencijalnih potrošača. Televizije naravno žele da sarađuju i zarađuju. Zašto onda odbaciti karte koje sigurno dobijaju? Eto razočarenja za one koji su očekivali da će Promene promeniti sve. Naprotiv, sada će i oni koji su se hvalili nivoom i kvalitetom, kupiti strane programe najprimitivnijih i besmislenih sadržaja, a čini se i da nam se golotinja vraća na velika vrata.
       Najsigurnija karta za brzo postizanje dobrog rejtinga - uvek igraj na prvu loptu! Ono što ipak može da uteši je činjenica da kvalitetnih filmova i serija ima sve više, a i da će novac učiniti da se ponovo uspostavi domaća produkcija - dramski program, kao nekad, biće bolji uslovi za proizvodnju programa, pa studijske emisije više neće biti "radio u boji" i maratonske dosadne, dosadne, dosadne pričaonice, a valjda će se konačno neko pozabaviti i boljom selekcijom kadrova. Da ne moramo više da slušamo toliko gluposti.
       Informativno-politički program ne bih kritikovala iz prostog razloga što ranije skoro nikad nisam imala priliku da gledam normalne i "ničije" ljude koji se time bave, pa me sve to još uvek raduje (dobro, može s malo manje agresije i gneva, neće se ono vreme više nikad vratiti)...
       Televizijski program je zgodna tema - uvek će neko imati nešto da kaže. Imaće uvek i daljinski upravljač na kojem se lako menjaju baterije. Mene mnogo više brine jedna druga stvar: da li se neko nekad zapitao zašto od svih medija i ličnosti koje se bave javnim delovanjem jedino novine i novinski novinari nemaju svoje kritičare? Mislim da trenutno ima mnogo više, po svest publike, pogubnih sadržaja u tom mediju. Neki su pobrkali slobodno novinarstvo i prostakluk i možda bismo mogli malo da počnemo i time da se bavimo. Trenutno mi se čini da će se televizija iz svojih grešaka mnogo lakše izvući...