U Internet-debatama o pouzdanosti tvrdnje i dokaza da je čovečanstvo stiglo do Meseca, iskrsavaju razni neočekivani detalji - od atentata na Kenedija, do podviga nacističkih naučnika...

      Dvadesetog jula 1969. godine "apolo 11" sa ljudskom posadom spustio se na Mesec. Američki astronaut Nil Armstrong stupio je na Mesečevu površinu izgovorivši rečenicu koja će obeležiti XX vek - "Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki skok za čovečanstvo." Narednih godina usledilo je još nekoliko misija, svaka ambicioznija od prethodne. Poslednja, "apolo 17", okončana je decembra 1972. godine. Apolo program je, inače, inicirao Džon Kenedi još 1961. godine.
       Na pitanje "Da li je čovek zaista stigao do Meseca?" prosečni Srbin će, naravno, odgovoriti odrečno. On tamo bio nije, nikakvih pouzdanih dokaza za to nema, Amerikancima u principu na reč ne veruje, televiziji još manje (sem RTS-u). Uostalom, sve su to CIA i NASA smislili da "pređu" Ruse koji su bili bolji od njih, i tako dalje...
       Po ovoj vrsti nepoverljivosti naš čovek ne razlikuje se mnogo od dvadeset posto Amerikanaca. Naime, toliko ih prema nekim ispitivanjima ne veruje u istinitost snimka koji je u leto 1969. godine obišao svet. U pitanju je, dakle, nekoliko desetina miliona ljudi. Njihovi argumenti, doduše, izgledaju nešto čvršće od urođene srpske nepoverljivosti.
      
       Sumnje
       Nešto od toga izneseno je u dokumentarnom programu televizijske stanice "Foks", emitovanom februara prošle godine. Voditelj programa bio je glumac Majkl Pileđi, poznatiji kao Skiner iz serije "Dosije Iks". "Teorija zavere", po kojoj je cela stvar isfabrikovana i snimljena u nekom Diznijevom studiju, potkrepljena je "očiglednim" tehničkim greškama i nelogičnostima, i istog trenutka je našla milione poklonika širom Amerike. Prirodno, burne i žestoke diskusije, dokazi i osporavanja, prenete su i u Internet arene. Ovo moćno sredstvo komunikacije još jednom se pokazalo izuzetno zgodnim za jednu ozbiljnu raspravu - ne toliko tematski ozbiljnu, već tako shvaćenu od strane učesnika.
       Oni koji osporavaju istinitost leta na Mesec uglavnom svoje tvrdnje potkrepljuju sledećim, naizgled neoborivim činjenicama. Kako američka zastava može da leprša, kada na Mesecu nema atmosfere, odnosno vetra? Ako je jedini izvor svetla bilo Sunce, kako su astronauti na snimcima podjednako dobro osvetljeni sa svih strana, slično filmskoj rasveti? Zašto senke objekata padaju na različite strane ako svetlost dopire sa samo jedne strane? Zašto se na snimcima ne vide zvezde, kada nema nebeskog plavetnila, već je u pozadini mrak? Kako je moguće da su sve fotografije savršeno ("studijski") ukomponovane, kada su fotoaparati bili postavljeni na prsima astronauta i oni nisu imali načina da gledaju kroz "zuher"? Kako je uopšte filmska traka mogla da izdrži temperaturu od 250 stepeni a da se ne istopi? Kako nije bilo kašnjenja zvuka u komunikaciji između kontrolnog centra u Hjustonu i astronauta na Mesecu? I konačno, zašto nakon 1972. godine više niko nije otišao do Meseca, čak ni neka druga država, kada je to sa današnjom tehnologijom znatno lakše i jeftinije? Još mnogo sličnih pitanja na koja je u prvi mah teško odgovoriti argumentovano i racionalno, mogu se pročitati na adresama http://www.mohammedi.freeserve.co.uk/moonshots.html, http://www.geocities.com/lord_visionary/moon_fakers.htm, http://science.krishna.org/Articles/2000/12/00227.html i http://www.geocities.com/Area51/8736/greatest.htm.
       Prve i verovatno najkompetentnije odgovore na ove optužbe ponudila je sama Nasa, preko odeljaka svog sajta na adresama http://science.nasa.gov/headlines/y2001/ast23feb_2.htm i http://liftoff.msfc.nasa.gov/News/2001/News-MoonLanding.asp. Međutim, njihovi odgovori izgledaju čak i šturo spram mnogo brojnijih kontraargumenata ponuđenih na sajtovima http://www.badastronomy.com/bad/tv/foxapollo.html, http://www.business.uab.edu/cache/debunking.htm i http://www.the-indigestible.com/specials/moon.htm. Uvidom u sadržaj ovih sajtova, mnoge stvari postaju jasnije i logičnije.
      
       Film
       Jedna od interesantnijih teorija oko lažiranja leta na Mesec objavljena je na sajtu http://www.newtalkradio.com/moon.htm, a tiče se atentata na Kenedija koji je, prema autorima sajta, izveden upravo zbog toga što je on otkrio kako Nasa i tajne službe planiraju da obmanu američku i svetsku javnost i pripremaju "studijski let". Čestit, kakav je ostao u sećanju američke nacije, Kenedi je navodno nameravao da obelodani prevaru, ali su ga zlikovci u tome omeli.
       U prilog svim ovim nepoverljivim teorijama govori i američki igrani film "Capricorn One", snimljen 1978. godine, u kojem grupu astronauta pripremanih za prvi let na Mars, "ljudi iz senke" naglo odvode u filmski studio negde u pustinji i primoravaju ih da pred kamerama odglume osvajanje Marsa. Pristalice teorije zavere rado se pozivaju na ovaj film tvrdeći da je vrhunac cinizma što je u istom studiju lažiran i let na Mesec. Više detalja o svemu tome može se naći na adresi http://us.imdb.com/Title?0077294. Drugi interesantan film koji se bavi osvajanjem Meseca je "Apolo 13" - izuzetno uzbudljiva predstava o okolnostima jedine neuspele Apolo misije koja nije rezultirala sletanjem na Mesečevu površinu. Link http://us.imdb.com/Title?0112384 nudi više podataka o glumačkoj ekipi predvođenoj Tomom Henksom i Edom Harisom.
      
       Škart
       Poseban aspekt priče o osvajanju Meseca čini podatak da su vodeći stručnjaci Nase, koji su najzaslužniji za prestižnu poziciju Amerike u svemu tome, zapravo nekadašnji nacisti. Naime, na kraju Drugog svetskog rata i Amerikanci i Rusi utrkivali su se ko će pre doći do tvoraca prvih stratosferskih projektila faj-2, stvorenih za uništenje savezničkih gradova i "privoleti" ih da rade za nove poslodavce. Vođa nacističkog tima Verner fon Braun potrudio se da se sa stotinak najbližih i najodanijih saradnika nađe u dometu Amerikanaca, ispravno predosećajući da će se sa njima lakše nagoditi. Ostatak njegovog tima, dakle "škart" na izvestan način, dopao je šaka Rusima. Priča se završila tako što je Fon Braun nakon leta na Mesec postao američki junak i u tom trenutku niko nije bio raspoložen da sluša nekadašnje zarobljenike i logoraše koji su prisilno radili na konstrukcijama nacističkih raketa u pećinama logora "Dora", a koji su u novom narodnom heroju prepoznali nekadašnjeg nacistu. Američka vlada je tek osamdesetih godina, kada priča o Mesecu više nije bila tako važna, priznala veze Nase i bivših nacističkih naučnika, pa je nekima od njih oduzeto državljanstvo i proterani su iz SAD. O ovim malo poznatim činjenicama može se više saznati na sajtovima čije su adrese http://www.opinionet.com/commentary/contributors/ccjar/ccja27.htm i http://www.v2rocket.com/start/others/news.html.
       U priči o nemačkom učešću u osvajanju Meseca najbizarnija je storija sa sajta http://www.geocities.com/SoHo/Gallery/1868/netx34.html prema kojoj su Nemci još 1942. godine poslali prvu raketu i još tada osnovali koloniju na Mesecu koja danas broji 40 000 ljudi. Jasno, u ovoj verziji se i Hitler izvukao iz opkoljenog Berlina i zbrisao gore gde, možda, još uvek živi. Autor sajta tvrdi da poseduje fotografije koje dokazuju njegove tvrdnje. Kao što i Nasa nudi fotografije da potkrepi svoje osvajanje Meseca 1969. godine...
      
       NENAD VASOVIĆ