Arijel Šaron priželjkuje da Jaser Arafat od svega digne ruke i otisne se u egzil, kao nekada iz Bejruta, dok Palestinac smatra da je njegovo zatočeništvo zakasneli revanš Izraelca za događaje od pre dve decenije

      Zasedanje Generalne skupštine OUN premešteno je zbog njega iz Njujorka u Ženevu, podelio je sa izraelskim partnerom Nobela za mir, ali Jaser Arafat danas je iza zidova crvenkaste zgrade štaba na Zapadnoj obali zatočenik svog decenijskog rivala.
       Pesimizam je na Bliskom istoku postao kliše u koji se sada uklapa i biografija lidera čija je crno-bela kefija decenijama bila simbol poput beretke Če Gevare.
       Izraelski premijer Arijel Šaron razmišlja kako da se oslobodi "ubice i patološkog lažova", kako ga je prošlog juna nazvao u intervjuu za rusku televiziju. Američki predsednik Džordž V. Buš potpuno mu je okrenuo leđa posle samo tri meseca otkako je najavio podršku SAD osnivanju nezavisne palestinske države.
      
       Lekcija
       Palestinska uprava faktički ne funkcioniše, jer je Šaron rešio da ih zbog terorizma Hamasa i Islamskog džihada "nauči lekciji koju nikad neće zaboraviti". Arafatov štab, ministarstvo unutrašnjih poslova i glavna policijska stanica u gradu su pogođeni. Zgrada Radija Palestine uništena. Arafat je u "gradskom pritvoru" u Ramali već više od mesec dana. Tenkovi koje je tu poslao izraelski premijer nišane ga sa daljine ne veće od pedesetak metara.
       "On umire za putovanjem, za letenjem. Bolestan je zbog činjenice da je zatvoren u svom toru", kaže Šaron koji bi najviše voleo da i Palestinci ignorišu Arafata kao on, pa da heroj "palestinske stvari" od svega digne ruke i otisne se u egzil. Izrael nema mira dok je Arafat u blizini. Zato mora da ide.
       Kao nekada iz Bejruta. Uostalom, i Arafat smatra da je njegovo sadašnje zatočeništvo zakasneli revanš za događaje od pre dve decenije. Time je turbulencija poslednjih 16 meseci Al-Aksa intifade - izazvane Šaronovim provokativnim odlaskom u istočni, arapski Jerusalim - dobila svoju personalnu dimenziju.
       Netrpeljivost Arika i Abu Amara dramatično je kulminirala 1982. u vreme kada je sadašnji izraelski premijer, tadašnji ministar odbrane, bio arhitekta invazije Libana. Cilj operacije nazvane "Mir za Galileju" bio je proterivanje Palestinske oslobodilačke organizacije sa libanskog juga, ali Šaron je za Arafatom organizovao poteru sve do Bejruta.
       Palestinci su posle višemesečne opsade bili primorani da se povuku. Arafat se ukrcao na brod koji će ga odvesti u egzil u Tunis, daleko od zemlje za čiju slobodu je - prvo oružjem i terorom, a potom pregovorima - počeo da se bori još kao student u Kuvajtu. Šaron je, međutim, oduvek smatrao da je izraelsko-palestinski mirovni proces otvoren u Oslu 1993. bio velika greška koja je Arafatu omogućila da napusti Tunis, kasnije uspostavi kontrolu nad delovima Zapadne obale i pojasa Gaze i osnuje svoj štab u Ramali. Kada je Arafat otplovio za Tunis, preostale palestinske izbeglice dospele su pod nož libanske falangističke milicije. Logori Sabra i Šatila ušli su u anale istorije kao krvavi masakr koji je odneo najmanje 1 700 života. Šaron je ubrzo osumnjičen zbog zločina. Dospeo je pod istragu nezavisne izraelske Kahanove komisije. Pošto je odlučeno da je "indirektno odgovoran", morao je da se povuče.
      
       Ubistvo
       Senke, ipak, nikada nisu uklonjene. Štaviše, aktuelizovane su posle nedavnog ubistva Eli Hobeike, vođe milicije koja je bila egzekutor. U Belgiji se protiv Šarona vodi proces za kršenje Ženevskih konvencija koji je pokrenulo dvadeset i četvoro preživelih iz bejrutskih logora. Hobeika se prijavio kao jedan od ključnih svedoka. Da sve bude mističnije, i Žan Ganem, svojevremeno Hobeikin politički zamenik, preminuo je u Bejrutu posle misteriozne automobilske nesreće - samo četiri dana pre smrti svog patrona. Upućeni govore da je Ganem posedovao dokumente koje je Hobeika želeo da preda belgijskim advokatima.
       Liban je za Hobeikino ubistvo optužio Izrael, što je Šaron lično demantovao. Ne zna se ni ko stoji iza pritisaka da se istraga u Belgiji blokira. Neke tajne su već po grobovima, ali izgleda da aveti Bejruta tumaraju Zapadnom obalom.
      
       Nezavisnost
       Scenografski, ako ništa drugo, ima sličnosti između Bejruta i Ramale. Arafat je morao da se krije po južnim predgrađima libanskog glavnog grada, kao što danas u gradu Zapadne obale ne sme da ode na klanjanje u obližnju džamiju u strahu da ne dospe pod nišanske sprave izraelskih vojnika. Kao nekada F-4 u Bejrutu, i Ramalu nadleće izraelski ratni F-16.
       Odlazak iz Bejruta nije bio poraz, ponavljao je Arafat, već herojska epika otpora. Da li će se istorija ponoviti? Ima onih koji smatraju da bi Šaron to najviše voleo: da Palestinac ponovo ode sa zemlje za čiju se nezavisnost bori.
       Kada ga već tada nije "likvidirao", zbog čega danas žali, kao što je prošle nedelje izjavio izraelskom listu "Maariv": "U Libanu je postojao dogovor da se Arafat ne likvidira. U principu, žao mi je što ga nismo likvidirali."
       Da li to znači da sada, dok Arafata drži u Ramali, smatra da je došao pogodan trenutak da ispravi svoju grešku? Možda ne fizički, ali mnogi procenjuju da bi on rado zamenio Arafata nekim većim kompromiserom, čime bi se unedogled odložilo proglašenje nezavisne palestinske države, one koju je Arafat pred Novu godinu obećao za 2002.
       Evropljani, koji razmišljaju o sopstvenoj mirovnoj inicijativi, reagovali su žestokim kritikama. Palestinskom predstavniku data je prilika da kaže da izjava pokazuje "mentalitet gangstera, a ne predsednika vlade".
      
       Ignorisanje
       Avganistanska kampanja pružila je Šaronu dobar zaklon za ono što je tokom duge karijere najviše voleo - silu. Bez obzira da li je to sila kao opomena i kazna, ili sila kao odgovor na ciklus terora palestinskih militanata. Samoubilačke akcije, odmazde i protivodmazde, "ciljna" i druga ubijanja, upadi, raketiranja...
       "Obećavamo da Arafata nećemo fizički povrediti, ali Arafat mora da bude pod pritiskom", kaže Šaron. "On nikada nije delovao sem kad je pod pritiskom".
       Šaron je uprkos bejrutskom lamentu, najavio da je spreman da razgovara s Arafatom. Kada? Pod kakvim okolnostima? Kada Arafat ispuni ono što se od njega traži, pre svega kada zaustavi kampanju terora, pohapsi militante Hamasa, Islamskog džihada i milicije Tanzim i preda odgovorne za ubistvo izraelskog ministra turizma Rehavama Zeevija prošlog oktobra.
       Izraelski premijer je svestan da su Arafatu umnogome vezane ruke, da je pod pritiskom sve popularnijih militantnih grupa, a da ne želi palestinski građanski rat, da uprkos pozivu na primirje malo toga može da uradi dok su izraelski tenkovi po Zapadnoj obali i u pojasu Gaze i da je njegov kredibilitet uzdrman posle afere sa uhvaćenim tovarom oružja na brodu "Karin A".
       "Savetujem Vam da ignorišete Arafata. Bojkotujte ga. Nemojte s njim da imate ikakve kontakte i ne šaljite mu (mirovne) misije", poruka je s kojom se Šaron ove nedelje obratio Bušu tokom njihovog četvrtog susreta za godinu dana.
      
       "Nacisti"
       Vešto eksploatišući atmosferu, grupa američkih jevrejskih vođa pokrenula je kampanju vrednu 200 000 dolara kako bi Administracija prekinula sve veze sa Arafatom i Palestinskom upravom, "nacistima savremene ere" kako kaže istaknuti republikanac Gari Bauer, jedan od potpisnika peticije.
       Da li je u pitanju teksaški zazor prema jevrejskom lobiju Istočne obale ili nešto drugo, tek Buš je poslednjih nedelja potpuno napustio koliko-toliko balansiran pristup regionu. Kada su prošlog aprila izraelski tenkovi prvi put ušli na teritoriju pod palestinskom upravom, Amerikanci su upad u pojas Gaze nazvali "ekscesivnim i neodgovarajućim". Šaron je sada bespogovorno prihvaćen kao borac protiv terorizma i protiv Arafata, za koga je jednom rekao da je njegov "lični Osama bin Laden". Arafat je sada na vrhu američke medijske liste za demonizaciju. Bušov "mirovni" emisar Entoni Zini poredi ga sa bosom njujorške mafije, Karlom Gambinom.
       Zini se do daljnjeg ne vraća u region. Amerikanci peru ruke. Arafat je pritisnut sa svih strana i ostao je bez pojasa za spasavanje kome se nadao od svojevremene bliskoistočne vizije SAD. Vašington je pred Šaronom upalio zeleno svetlo koje plaši i mnoge u Izraelu - jer misle da će ih korpulentni general ponovo uvesti u situaciju sličnu Libanu koja je trajala bolne 22 godine.
      
       Ogorčenje
       Arapi su sve nezadovoljniji. Jordanski kralj apeluje da Amerikanci ne ostave Arafata na sprudu. Čak i u štampi Saudijske Arabije promiču tekstovi koji nagoveštavaju mogućnost da Rijad preispita svoje strateško savezništvo. Palestinci su najogorčeniji. Čekaju ishod Šaronove posete Vašingtonu koja bi trebalo da potvrdi njihove najgore slutnje: da se bliskoistočne odluke ne donose u Vašingtonu već u Jerusalimu.
       Nipodaštavajuće potkopavanje Arafata u Ramali preti da potmulu tenziju među Palestincima preokrene u korist islamista. Tada ne bi bilo nikoga s kim bi Izraelci mogli da pregovaraju. Nema mira, nema pregovora, ali nema ni palestinske države. Da li je to Šaronov strateški cilj ili samo ustupak krajnjoj desnici na čijim glasovima opstaje njegova vlada?
       Tvrditi da nikada neće biti palestinske države znači tvrditi da neće biti političkog rešenja, što opet znači opredeljenje ka permanentnom sukobu i neizvesnosti. Problem takvog scenarija je što su obojica rivala tvrdi. Najbolji i najhrabriji kada su pod vatrom.
       Zato je najverovatnije da će ili obojica izgubiti, pa će Bliski istok skliznuti u "zagrljaj smrti", kako je napisao jedan izraelski list, ili će obojica pobediti, pa će se najduži savremeni konflikt vratiti pregovaranju zbog koga su Arafat i sadašnji šef izraelske diplomatije pre manje od decenije podelili Nobelovu nagradu za mir.
      
       BOŠKO JAKŠIĆ