U velikoj sali Centra "Sava" dogodilo se prvo beogradsko izvođenje čuvene opere "Magbet" Đuzepea Verdija, Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada

      Opera "Megbet" nastala je gotovo u isto vreme kada i muzička drama "Loengrin" Riharda Vagnera. Neke posebne sličnosti između ova dva velika ostvarenja ne treba tražiti. Međutim, dok je Vagner čitavog svog stvaralačkog veka težio sjedinjavanju dramskog i muzičkog u zajedničko umetničko tkivo, Verdi je vođen, na prvi pogled, drugačijim načelima ostvarivanim preovladavajuće vokalno-glumačkim sredstvima - stigao - bar kada je o Magbetu reč - na isto mesto. Duh grčke tragedije doplivao je do renesansnog pozorišta i smestio se tu kao u konačno utočište, da bi se u budućim vremenima javljao prema ličnim potrebama pojedinaca.
       Prihvatajući se uloge reditelja, Darijan Mihajlović je odlično znao na šta se naslanja i kakve pozorišne uzore ima, ili nema. Zato je i pribegao sredstvima svojstvenim spektaklu, dakle, svim elementima scenske umetnosti, potpomognutim filmskim platnom, raskošnom scenografijom i kostimografijom, mnogoljudnim ansamblom, koreografijom, efektima svetla i uopšte, svim što mu je, u datim uslovima, bilo pri ruci.
       Savladavši odlično taj deo posla, ipak, na kraju je poslednje finese koje znače uspeh ili propast, morao i mogao da poveri glavnim protagonistima, Miodragu Jovanoviću lik Magbeta i Ketlin Mek Kala lik Magbetove žene. Uloge su došle u prave ruke, koliko kao pevačka toliko i glumačka ostvarenja.
       Na samoj predstavi, hor i orkestar funkcionisali su odlično, vođeni iskusnom rukom operskog lisca Mladena Jagušta, sposobnog da ovlada muzičkom partiturom do detalja, ali i da nosiocima složenih likova u segmentu pevačkog pruži neophodnu podršku. Ovoga puta, još jednom se pokazalo da Centar "Sava" jeste jedina scena u Beogradu na kojoj se može izvesti delo ovakvih mera i razmera.
       Ipak, kao da je najveća odgovornost ostala na plećima reditelja. Scene sa vešticama, baletske aplikacije od ključnog značaja za razumevanje fabule, potreba za psihološkim nijansiranjem likova, lake asocijacije na tek minula vremena naših života, sve ga je to stavilo pred veliki izazov na koji je reditelj u vrtoglavom usponu odgovorio pravom merom. Ponešto iz njegovog viđenja "Magbeta" podsetilo je na filmsku verziju priče Akira Kurosave, ponešto se, u najboljem smislu reči, otrglo kontroli kada je u pitanju lik Ledi Magbet (Ketlin Mek Kala) a glavna nit vodila ga je prema Šekspiru, u njegove najmračnije i najtananije dubine.
       Na kraju svega, ostao je utisak da opera, koliko god je mi vraćali u devetnaesti vek, ipak pripada i ovom vremenu. Razume se, zahtevajući nešto sasvim iluzionističko, ili bar iluziju o savršenom. Naši prijatelji iz Novog Sada, ali i ne samo odatle, našli su se u toj retko dostignutoj tački.
      
       MILENA MILORADOVIĆ