Naslov: "Hobo"
Autor: Zoran Ćirić
Izdavač: Narodna knjiga, Beograd 2001.

      Adrijana Marčetić
      
       U romanu "Hobo", građenom po modelu akcionog trilera, Zoran Ćirić pripoveda uzbudljivu i napetu priču, punu "tabanja i makljaža", grubog seksa i gangsterskih obračuna. Izgubivši brata u nerazjašnjenim okolnostima, glavni junak i pripovedač, "didžej Hobo", propali student prava, kavgadžija sklon alkoholu i lakim drogama, postaje član mafije i "vlasništvo" nišvilskog "vezira" Ace Barona. Počevši svoju mafijašku karijeru kao disk-džokej u "Limbu", Baronovom ozloglašenom klubu i narkomanskom "čistilištu", on postepeno sve više tone u svet droge, prostitucije i zločina, i svoj kratak ali žestok put kroz podzemlje završava u samom središtu pakla - suočen sa saznanjem o sopstvenoj krivici i izopačenosti.
       Zadržavajući neke prepoznatljive i sada već tradicionalno najatraktivnije osobine svog pripovedačkog stila (dinamično vođenje priče, crnohumorno predočavanje likova i situacija, "sočni" jezik zasićen uličnim žargonom), Ćiriću istovremeno polazi za rukom da inovira svoj narativni postupak i neke svoje stare teme i motive obogati novim značenjima. Kao i u prethodnoj knjizi priča "Starinska stvar", Ćirić utisak novine postiže prvenstveno time što, polazeći od jednog internacionalnog žanrovskog modela, u pripovedanje unosi lokalnu boju i elemente konkretnog socijalno-istorijskog konteksta - savremene srpske stvarnosti. Nišvilski mafijaši tipični su predstavnici svoje vrste, kakvi su svuda i uvek i kakve, na primer, poznajemo iz američkih filmova, ali su istovremeno i "naši", lokalni "bosovi" i žestoki momci, jer osim drogom i belim robljem, trguju kalodontom, deficitarnim lekovima i humanitarnom pomoći. Dok glavni junak, propali roker i navijač "Mančester junajteda", putuje u Budimpeštu na koncert "Pepersa", grleći flašu i saputnicu i pevušeći "Vajld ting", oko njega iskusni šverceri "galame na šofera", razmotavaju sendviče i prepakuju torbe spremajući se u pohod na kineski buvljak. Lokalna boja u oslikavanju atmosfere i portretisanju likova (na primer, u izuzetno uspeloj epizodi o estradnoj zvezdi i pedofilu, "Gizdavom Giletu") unosi sasvim nova značenja u žanrovski model na koji se Ćirić oslanja, a njegovom romanesknom svetu daje alegoričnu dimenziju.
       Započinjući kao klasična akciona priča, "Hobo" se postepeno razvija u mračnu sliku naše svakodnevice kojom dominiraju beznađe, beda, prostitucija srca i tela, korupcija i opšta moralna otupelost. Nišvil, više stvaran no izmišljen grad koji je u prethodnim Ćirićevim knjigama funkcionisao kao humorno-groteskna metafora srpske provincije, ovde dobija mnogo sumornije i ciničnije značenje prerastajući u uspelu fikcionalnu metaforu naše savremene stvarnosti: kužni Oran srpskih devedesetih. Ćirićevo posezanje za modelom akcionog žanra uopšte ne predstavlja, kako bi se možda u prvi mah moglo učiniti, beg od stvarnosti u paraliteraturu, već naprotiv i pokušaj da se ona dočara na nov, književno uverljiv način, bez didaktičnosti i kvaziistorijskih objašnjenja.
       I sudbina glavnog junaka simbolično predstavlja sudbinu čitave jedne generacije. Iako skrojen od prepoznatljivog ćirićevskog "štofa", Hobo se ipak na jedan važan način razlikuje od ranijih Ćirićevih antijunaka, buntovnika i marginalaca. Suočen sa surovom činjenicom da su u amoralnom Baronovom svetu sve tradicionalne ljudske vrednosti izgubile značaj i da su ljudi pretvoreni u "potrošnu robu", Ćirićev junak raskida s romantičnim predstavama o životu i transformiše se u "autističnu prazninu", emotivno i moralno poremećenu ličnost koja spas od pakla u sebi i drugima pronalazi u pijanstvu i nasilju.
       Junakovom doživljaju sveta prilagođen je i način pripovedanja. Hobo svoju priču izlaže u bihejviorističkom maniru, zadržavajući se na spoljašnjem opisivanju svojih i tuđih postupaka i namerno "zatamnjujući" emotivno-psihološki aspekt svog doživljaja. Čitaocu se time sugeriše da je pripovedač distanciran i otuđen od predočenog sveta, da je samo cinični posmatrač i "spoljni momak": "onaj koji miksuje gruv i drajv bez ikakve želje da se miksuje" s ljudskim "mutljagom" koji ga okružuje. Istovremeno, pripovedačeva emotivna inhibiranost nagoveštava da u samoj njegovoj ličnosti postoji rascep ili potisnuta trauma, neka strašna tajna, čijim se postepenim i stalno odlaganim razotkrivanjem postiže efekat napetosti i iščekivanja.
       Ali iako do kraja romana već sasvim ogrezao u zločin, Ćirićev junak pokazuje jednu osobinu koja ga izdvaja od ostalih likova u romanu (s jedinim izuzetkom Danice, Baronove "gerle", u koju je Hobo nesrećno zaljubljen): hrabrost da po cenu života izađe na crtu neprikosnovenom gospodaru i osveti se za nepravdu počinjenu slabima i poniženima. Kao pravi akcioni heroj i osvetnik iz očajanja, on će radije umreti nego što će se pomiriti sa činjenicom da je sasvim izgubio ljudskost. Mada Hoboova samoubilačka hrabrost predstavlja slabu utehu - jer pokazuje da jedini izlaz iz stvarnog i simboličkog pakla predočenog u romanu vodi u smrt i samouništenje - ona ipak, i čitaocu i junaku, donosi izvesnu moralnu satisfakciju. Čak i kada je bačeno na kolena, dobro je superiornije od zla, pa makar to bilo tako samo u fikcionalnom svetu akcionih heroja.