Niko ne voli hijerarhiju, sem ako je gore na samom vrhu, ali bez hijerarhije i bez reda pozorište se raspada kao što se raspada svaki ozbiljan i složen mehanizam - kaže reditelj Arsenije Jovanović uoči premijere komada "Drama na jednom staničnom peronu" na sceni "Raša Plaović"

      Moglo bi se to zvati i velikim povratkom Arsenija Jovanovića na scenu Narodnog pozorišta. Ovaj reditelj spreman je za premijeru komada "Drama na jednom staničnom peronu" Samuela Benšetrita koja je zakazana za 14. februar na sceni Narodnog pozorišta "Raša Plaović".
       Autor "Drame na jednom staničnom peronu" - kaže Jovanović - jedan je mlad čovek, pisac, reditelj, autor već nagrađivanih malih filmova. Francuz je, koliko znam, ima 26-27 godina, javlja nam da se plaši aviona i da zbog toga nije siguran hoće li doći u Beograd na premijeru. Prijatelj je glumca Žan-Luja Trentinjana i njegove kćeri, takođe glumice, a ovo dvoje s uspehom igraju u pariskom izdanju njegovog komada. Komad je na naš jezik prevela Dobrila Stojnić, koja u našoj predstavi igra jedinu vidljivu žensku ulogu, dok onu nevidljivu, Glas sa staničnog zvučnika, igra Ljiljana Dragutinović.
       Naš Trentinjan, pa i više od toga, jeste Petar Banićević, a treću ulogu, ne manje značajnu od prvih, igra Slobodan Beštić.
       Moglo bi se reći da je Arsenije Jovanović kompletan autor ove predstave: reditelj, scenograf, autor muzike. Znajući ga, pretpostavljamo da je samo tako i mogao da radi ovaj komad.
       - U tehničkom smislu ovaj komad je mali zahvat. Što se scenografije tiče, učinjen je veći napor da se na nov način oblikuje nesrećno skrojeno gledalište scene "Raša Plaović". Sama scenografija svela se na prostor za igru s nekoliko jednostavnih elemenata. Uvođenjem scenografa sa strane tim bi postao glomazniji, a pri tom ne znam da li bi ijedan scenograf koga znam tako lako pristao da mu se scenografija "ne vidi".
       Scenografija "Perona" ne bi trebalo da bude "vidljiva". Svedoci smo glomaznih, nametljivih i iznad svega surovo skupih scenografija. To su dekori monstrumi koji ne samo da prazne ionako osiromašene pozorišne kase, nego su to predstave za sebe, nametljive likovne izložbe izvan režije i izvan komada. Kao da Bruk nikada nije izgovorio i pisao o "praznom pozorištu"?
       "Siromašno pozorište" je jedno veoma bogato pozorište. Treba li da kažem da mislim na nematerijalne vrednosti? Ja sam se, u ovom našem malom timu, udružio s "čovekom iza scene", s binenmajstorom Miletom Radulovićem, kome su tehnika i tehnologija prostora pozornice u malom prstu, pa nas dvojica kao dva hauzmajstora sa alatima u ruci i jednostavnim mislima u glavi, sklapamo ono što mislimo da sklopiti treba. Eto, zašto mi je u ovome bio dragoceniji Mile Radulović od nekog velikana scenografije.
       A što se muzike tiče? Pa, pre bih to nazvao scenskim zvukom, to je ono što se u filmu zove sound track. Svojevremeno sam imao korisna iskustva sa serijom "Vreme fresaka". Tamo sam bio i autor muzike, ne samo reditelj i koscenarista. Stekao sam iskustva i u drugim televizijskim i filmskim projektima - "Prazvuk", "Ulica Ane Frank", "Kanfanar 8" i drugim. Ali, nikada nisam radio na akustičkom i muzičkom dizajnu neke pozorišne predstave.
       Ovo je sada moje napipavanje, hoću da vidim i čujem šta ja tu mogu i kako to funkcioniše u pozorištu do koga mi je najviše stalo. A voleo bih da i u ovome bude kao sa scenografijom koja se "ne vidi". Ima li muzike i zvuka koji se "ne čuje"? Ona koja ulazi u svest zajedno sa slikom, s rečju, s pokretom na sceni koji je skriveni deo totaliteta predstave i složene legure scenskog prostora, koja i jeste i nije zvuk i može da bude značajnija kao nečujni deo nevidljive scenografije, nego muzika sama.
       Arsenije Jovanović slovi za velikog posvećenika poslu i to traži od onih koji rade s njim. Kako je, u kom smislu, izgledao njegov rad s glumcima?
       - Površno ili ne, stvarno ili prividno, u svakom glumcu ogleda se aktuelna društvena drama, čovek-glumac kao društveno biće unosi u sebe svakodnevicu i s njom živi kao glumac u ulozi, živi s aktuelnim komadom i njegovom atmosferom. Od samodiscipline glumca, njegovih individualnih sposobnosti i spremnosti da sebe izdvoji, iščupa iz svakodnevice, zavisi hoće li i koliko će se posvetiti svom teškom poslu. Ali, ne važi li to i za sve druge? Zašto bi to bio problem samo pozorišta i samo glumaca?!
       A podele se prave svuda gde se radi timski, od mafije do Svetog sinoda. Kad smo komponovali ekipu "Perona", a u njemu nisu samo glumci, trudili smo se da okupimo one koji nisu isključivo "bogom daroviti", nego ljude koji su uspeli da sačuvaju "posvećenost poslu", dar koji prethodi svim darovima. Ovi poslednji su već dugo "ugrožena vrsta", ali to nije samo teatrološko pitanje. Taj problem ne treba i ne može da rešava pozorište nego društvo u celini kome je pozorište, ogledalo.
       Kako Arsenije Jovanović, svedok mnogih previranja u teatru, političkih i umetničkih, gleda na današnje iščekivanje zakona o pozorištu kao i na ukupnu situaciju u društvu koja se odslikava i na daskama Narodnog kao i svih ostalih pozorišta?
       - Mora da postoji nekakav opšti red, osnovni dogovor da bi složeni pozorišni mehanizam funkcionisao. Niko ne voli hijerarhiju, sem ako je gore na samom vrhu, ali bez hijerarhije i bez reda pozorište se raspada kao što se raspada svaki ozbiljan i složen mehanizam. Ovde kod nas svi čekaju nekakav zakon o pozorištu, neko sa zebnjom kao dan strašnog suda, neko sa zluradošću, neko sa radošću i optimizmom. A ja se bojim da će to biti vreme novih razočaranja, vreme ponovnog gubljenja nade.
       U najboljem slučaju, to će biti tek puki početak promena i kao takav neka je dobrodošao, ali treba usmeriti misli i poglede i drugde i dalje, ka nekim boljim i čestitijim i ozbiljnije zamišljenim pozorišnim školama. Ali, nije samo problem u školi, nije se srozao samo FDU, to zagađeno uzgajalište budućih poslenika glume i režije i čega sve ne. Sve se srozalo, i pozorišni očevi i pozorišna deca.
       Ne mogu ponekad da se otmem utisku da su pozorišne zgrade i zgradurine kao oni brodovi sa nesrećnicima koji se otiskuju na pučinu, beže iz jedne nesreće u drugu, s jedne opustošene obale na drugu opustošenu obalu...
      
       RADMILA STANKOVIĆ