Zašto jedan od osnivača beogradskog filmskog festivala već čitavu deceniju apstinira od ulaska u Centar "Sava"? Zbog Đorđa Balaševića? Ne. On ne prelazi reku zato što drži do svoje inteligencije

      Priznaću da sam ponudu za ovaj tekst dobio još pre deset dana, u vreme koje je neposredno prethodilo početku ovogodišnjeg beogradskog filmskog festivala. Ali, tada sam bio u bolnici, čega se još rado sećam. Danas sam, pak, opet "slobodnjak". I to je cela priča o FEST-u.
       Hoću da kažem kako me ovaj zadatak nimalo ne raduje. Jer sam, pre svega, jedan od "osnivača" pomenutog festivala, a nostalgija nije moja omiljena boljka. Nešto je sasvim drugo činjenica da je prošla već decenija moje "festovske" apstinencije. Ovo iz razloga pošto nisam neki naročiti ljubitelj iranske kinematografije, osim kada mi dojave kako neki film sa te strane dokazuje kakva je glupost ona "dogma". Tako sam, i po toj osnovi, diskvalifikovan.
       Međutim, opet nisam otišao na FEST. Moja urođena odbojnost ovog puta je svoj alibi pronašla u njegovom ovogodišnjem "podnaslovu". Dok nas, recimo, podnaslov BITEF-a upućuje ka suštini onoga što ćemo na festivalu videti, dotle FEST-ov "pozicijski slogan" otvoreno sugeriše kakav stav da zauzmemo glede selektorovog izbora. Pa se, je li, ovogodišnji beogradski filmski vašar odvija pod parolom "FEST inteligencije".
       To mi deluje prilično odvratno. Otići u bioskop da bi se pred taštom potvrdila sopstvena pamet, jeste klinički nonsens. Svako ko kupuje kartu na blagajni, dokazuje time svoju urođenu inteligenciju. Ali, obrnuto, kupovati bioskopsku ulaznicu samo zato da bi se demonstrirala sopstvena inteligencija, jeste eklatantni izraz moderne snobovštine.
       Ona je, ta pokondirenost, nužna za svakog abonenta ovogodišnjeg festovskog programa, koji je, kao i prethodnih sezona, sklopio čovek čije je jedino filmsko obrazovanje diploma električara. A vrhovni šef mu socijalni psiholog u dugogodišnjoj filmskoj penziji. Taj se preziva Makavejev. Nekada je živeo u cirkuskom furgonu. Tu je naučio da čovek nije tica. Više mu dođe na pacolovca. Ako već nije izgubljeni sovjetski oficir.
       Zgodno je to da se na FEST, posle trideset godina, vratio jedan od njegovih utemeljivača. Doduše, Mak je te daleke 1971. godine bio samo selektor jednog sporednog programa pod nazivom "Vidici" na kome su se, u gluvo doba noći, prikazivali zabranjeni i pornografski filmovi. Navala je bila neopisiva.
       Pravi otac festivala zvao se Milutin Čolić. Ili se zvao kao ondašnji beogradski gradonačelnik, koga je, kao i Čoleta, tresla groznica zbog sve praznijih bioskopskih dvorana. On je poželeo da publiku vrati u bioskope bez oslobađanja iz bunkera onolikih zabranjenih srpskih filmova sa etiketom "crnog talasa".
       Čolić se pokazao srodnom dušom na osnovu svog ličnog iskustva: jednom je pobegao iz bioskopa i završio u koncentracionom logoru. Ali, kao neprikosnoveni "Politikin" izveštač, Milutin je čitav svoj posleratni život provodio po festivalima, gde je takođe često hvatao "krivine", katkada i pre nego što je špica istekla. Opravdanje je nalazio u iluziji da festivali služe propagandi kinematografije. Mada su oni bili strateška stavka u razvoju lokalnog turizma.
       Otuda je FEST nastao kao "festival festivala" čiji se program sastavljao od pobednika u Kanu, Veneciji ili Berlinu. Jako deprimirajuće po živce. Ali, bilo je bar gostiju: Sofija, Marčelo, Kopola, Lozi, Džek Nikolson, Piter Fonda, Bertoluči, De Sika, Jakov Grobarov. Kolektivno su posetili Ivu, Budu i Tita. Bilo im je dosta za čitav život.
       Svi smo time, kao, bili zadovoljni. Jer se protiv Čolića, svejedno, nije moglo. Trebalo je da se dogodi onaj skandal na televiziji kako bi ga se nekako rešili. Jedan čovek je zbog toga završio u zatvoru, osuđen na četiri godine teške robije, drugi je malo "skrenuo" i, došavši tako sebi, bacio se na čitanje "Enciklopedije Britanike", sve red po red da nešto ne propusti, dok je Makavejev emigrirao po redu letenja. Prvi avion tog dana leteo je za Pariz. Bolje i to nego da je leteo za Gornji Dubac.
       Nova koncepcija FEST-a postala je, zahvaljujući svemu ovome, populistička: gotovo svi filmovi - ako izuzmemo Romera, Almodovara ili Nikitu Mihalkova - nosili su "robnu marku" Holivuda. Sise i šljokice; povremeno i neki zemljotres, orkan ili japanske kamikaze. Valjda u tome ima i neke moje zasluge u svojstvu člana selektorske komisije koji, do tada, nikada nije putovao preko granice: kao što sam jednom iz Oktobarskog salona izbacio sliku Olje Ivanjicki, a kao član BITEF-ovog ocenjivačkog tela bio - uz Zorana Radmilovića i Ljubu Tadića, dok nas je Jovan Hristić pratio sve suzama lepeći tapete - protiv nagrade kompračikovskom Piteru Bruku, tako sam ovde, za promenu, bio onaj koji je, na mišiće i uz često pominjanje nečije mrtve majke, u festivalski program ugurao filmove Kronenberga, Džona Bedema i Voltera Hila. Pekinpo je, nažalost, već bio mrtav, ubila ga votka koju su socijalisti pravili u podrumu hotela "Metropol". Nisam u svom stavu nalazio nikakve kontradikcije, te, nasuprot javnom mnjenju i sitničavim kritičarima, koji su ih zdušno ispljuvali, smatram da su 12. i 13. FEST predstavljali vrhunac u istoriji ovog festivala.
       Onda su i nas najurili. Nije im bilo teško: ionako smo gotovo svi već živeli u Zagrebu. Meni je dopala vila na obroncima Sljemena, odmah iznad Šestina. Nešto se slabo sećam toga, ali mislim da su vratili Čolića, onog koji je, kao penzioner, hranio golubove ispred crkve Sv. Marka. Nije se posrećilo. Jer je gradska kasa poprilično utanjila.
       FEST je tako postao festival otpadaka.
       Onda je neko odlučio da ova institucija šteti stvari dogovorne kulture, i to je jedini greh zbog koga se Miloševiću neće suditi u Hagu. Bio je, doduše, embargo filovan istorijski rekordnom inflacijom, došlo posle i ono bombardovanje, bioskopi pozatvarani; sve u svemu - ništa osim novih srpskih filmova snimljenih pod nemogućim nou-badžet uslovima.
       Najzad je NATO ipak pobedio. Nije zato trebalo čekati 5. oktobar da se FEST obnovi. Ili da ponovo krene od početka, sasvim svejedno. Gospođa drugarica koja u gradskoj kući vodi kulturu već u četvrtom mandatu (jednom je tu funkciju vršila kao član ideološke komisije GK SKJ) odluči da oživljenom zombi festivalu udari čvrste temelje. Sumnjam da se tajno sastajala sa Mrkonjićem u kabinetu jedne ministarke, njegove dugogodišnje odane službenice. I još nešto preko toga.
       Nadležna je referentkinja (u četvrtom mandatu) osnovala Programski savet čiji je prvi predsednik Saša Petrović naprasno umro u rodnom Parizu da na onom svetu potraži svoje nesrećne "Seobe". Nakon toga nije više bilo čoveka "od filma" koji bi se bavio programom: vrhovnom festivalskom telu od tada će predsedavati autor sedam neuspelih dana juna, znameniti antiratni profiter, nekim čudom još i Hrvat iz Tuzle, a njegovi pomoćnici behu ozloglašeni novinarski skribenti, dokazani "kulturni radnici" udvoričko-guslarskog porekla, nesvršeni studenti, dečko koji snima (odlične) spotove jebozovnoj pop-pevačici, pasionirani izdavači Petra Volka, Ranka Munitića i drugih francuskih hermetičara, te onaj diplomirani električar, momentalno takođe u Popović-Perišić-Simić ("Lepše je sa kulturom!") službi organizatora naših promocija na velikim inostranim festivalima, kome se jednom, mada je u Kanu bio savršeno nevidljiv, zalomila i "Zlatna palma". Onda su ga, najzad, primetili kako u iscepanoj košulji juri neke gancije po Kroazeti.
      
       On je, zahvaljujući svemu ovome, klonirani Čolić i misli da selektori tih (inostranih) festivala nisu nimalo blesavi kada sastavljaju svoje programe. (Vidi, u tom smislu, njegov autorski doprinos u "Vremenu" od 1. februara.) FEST je tako opet postao "festival festivala", što, u ovom trenutku, znači da je reprezentativna smotra iranske kinematografije, a o državama nastalim od bivšeg Sovjetskog Saveza da i ne govorimo.
       Otuda je samo prividno ciničan podatak kako je ovogodišnji FEST otvoren istim filmom kao i onaj iz davne 1971. godine - "Apokalipsom sad". Samo što projekciji ovog puta nije prisustvovao F. F. Kopola. Nisam ni ja. Držim to važnim dokazom svoje proverene i potvrđene inteligencije. Iste one koja me je nagnala da pobegnem iz bolnice i, onako u pocepanoj pižami, kupim DVD mašineriju kako bih još jednom gledao Fordove "Tragače", najbolji film svih vremena.
       Znate li šta je Žan-Lik Godar rekao (ili napisao) o tom filmu? "Čitavog života mrzim Džona Vejna jer je odvratni desničar, ali uvek pustim suzu kada na kraju 'Tragača' uzme u naručje Natali Vud i kaže joj - 'Let's go home, Bebdž!'." Inteligencija je, kako vidimo, stvar bez granica. FEST je jedini azil za nemisleće ljude, za one koji obožavaju Đoku Balaševića.
       I otkuda onda tamo svake večeri Ćirilov?!
      
       BOGDAN TIJANIĆ