Kako Srbija i Beograd budu izlazili iz "godine nulte", i FEST će morati da se opredeli za neki konkretniji profil

      Sudeći po poseti i izjavama njegovih zvaničnika, jubilarni FEST je nesumnjivo uspeo. Kritički sud je, kao i obično, znatno teže doneti; ali prvi utisak je da FEST 2002. nije gori, ali ni mnogo bolji u poređenju sa nekoliko ranijih izdanja. Kao po običaju, program novinarskih projekcija je (usled kašnjenja kopija i prevoda) znatno slabiji u odnosu na zvanične projekcije. No, i pored toga, nekoliko osnovnih tendencija svetskog filma kroz prizmu ovogodišnjeg FEST-a možemo već sada izdvojiti. Krenimo redom.
      
       Fluidno polje emocija
       U glavnom programu "Gala, gala" imali smo prilike da vidimo filmove nekolicine renomiranih autora čija su ranija dela već obezbedila svoje mesto u istoriji pokretnih slika. Svakako najviše pažnje zaslužuje neočekivani zaokret Nanija Moretija.
       Posle komičnih, autobiografski obojenih priča (Intimni dnevnik, April), u filmu "Soba moga sina" italijanski reditelj usredsređuje se na tragičnu dimenziju ljudskog života. Zaplet je krajnje jednostavan: srećna i harmonična porodica menja se iz osnova nakon neočekivane smrti sina.
       Sa fascinantnom ekonomičnošću izraza, gotovo bez greške, Moreti uspeva da ispriča ovu "rizičnu" priču koja bi većinu reditelja odvukla u pravcu jeftinih melodramskih klišea. Italijanski autor nastoji upravo suprotno - "Soba moga sina" je čisto i jasno suočavanje sa smrću na koje se usuđuje retko ko od današnjih autora.
       U pojedinim scenama setićemo se možda Kješlovskog ili Zanusija, ali, za razliku od dela poljskih sineasta, Moretijev film nema filozofsku ni religijsku kompleksnost, a ni iskrenih pretenzija u tom pravcu. Svesno i namerno, on sav teret nesreće svaljuje na "običnog" intelektualca modernog Zapada; na uzorne pripadnike sekularizovanog društva i potrošačke civilizacije u kojoj je veza sa onostranim odavno raskinuta. Moretija zapravo najviše i zanima ono što takvom čoveku preostaje, a to je fluidno polje emocija, ljudskih odnosa uopšte. Zato je i psihoterapija, profesija oca (koga tumači sam autor) toliko bitna u čitavom filmu. Upravo je transfer osnovna figura i ključ Moretijeve priče, u značenju koje tom terminu pridaje psihoanaliza (dakle, prenošenje emocija između analitičara i pacijenta koje doprinosi izlečenju). Nakon tragedije transfer postaje paradigma svih odnosa u traumatizovanoj porodici - i tek u tom kontekstu postajemo svesni koliko su veristička faktura i smisao za humor ranijih Moretijevih filmova važni za "Sobu moga sina".
       "Italijanski Vudi Alen", kako su ga neki kritičari do ovog filma nazivali, dokazuje da izneverena očekivanja većine ne moraju biti izneveravanje vlastite poetike. U vremenu kada filmskim dvoranama vladaju utvare kompjuterske animacije, "Soba moga sina" vraća nas esencijalnim motivima filmske umetnosti kao i pripovedanja uopšte.
       Uvodni motiv identičan Moretijevom koristi i najstariji evropski reditelj, devedesettrogodišnji Manoel de Oliveira u filmu "Idem kući". Ali porodična nesreća glavnog junaka, ostarelog glumca, ovde je samo povod za još jedan Oliveirin filmski esej o sceni i umetnosti glume. U ovako zadatim okolnostima gluma je doista jedini smisao i satisfakcija pređenog životnog puta, a pojava legendarnog Mišela Pikolija u naslovnoj ulozi daje posebnu težinu filmu i njegovoj poruci.
       Na momente spor i razvučen film, "Idem kući" ostaće upamćen po metanarativnim izletima, inače svojstvenim portugalskom veteranu. U tim trenucima - kao što je izvođenje Šekspirove "Bure na pozornici", ili snimanje filma po Džojsovom Uliksu - fikcija i realnost tvore jedinstvenu celinu i smisao, a Oliveirina vizija umetnosti i egzistencije vraća nam se u punom sjaju.
      
       Kontroverze Dejvida Linča
       Nakon strejt-priče, koja već u naslovu definiše "mirnije"poetičko opredeljenje i svetonazor autora, Dejvid Linč se u "Bulevaru zvezda" vraća košmarnom jeziku, prepoznatljivom obeležju njegovih ranijih dela ("Tnjin Peaks", "Hotel izgubljenih duša"). Priča o devojci koja je doživela amneziju posle automobilske nesreće ubrzo se prepliće sa neobičnim tokovima trilera; još bitniji za značenje je lik njene nove prijateljice Beti, devojke koja je stigla iz Kanade da bi učestvovala na audiciji u Holivudu. Kroz svoju sumračnu prizmu Linč sugestivno dočarava atmosferu Holivuda i čitavog Los Anđelesa kao džinovske zamke i iluzije, gde se i najtananije emocije otkrivaju kao "pevanje na plejbek", a najosobenije ličnosti su samo provodnici tuđih reči i tuđih priča. U poslednjoj trećini filma, kada očekujemo da se motivi trilera i drame spoje u koherentnu celinu, Linč pravi jedan od svojih karakterističnih obrta ka potpunoj nerazumljivosti i nekomunikativnosti.
       Pored zamene identiteta likova (koja se može tumačiti na različite načine), tu je i sasvim proizvoljno mešanje žanrovskih i pripovednih obrazaca, ubacivanje elemenata horora i fantastike koji ukidaju granice između unutrašnjeg sveta i realnosti, prekidajući tako i mogućnosti minimalnog komuniciranja s publikom. Pišući o Hegelu, Bloh na jednom mestu izriče definiciju umetnosti pisanja, a možemo je ovde primeniti i na stvaranje uopšte. Dakle, parafrazirajući Bloha - umetnost je krajnje komplikovanu i "tešku" materiju iskazati na krajnje jednostavan način; suprotno tome, iskazivanje jednostavne poruke na komplikovan način nije ništa drugo do fraziranje, praznorečje.
       U slučaju Linčove režije to je manirizam na koji smo već navikli, potreba da se transparentnost ideje (o Holividu kao iluziji) preruši u nametnutu enigmatičnost sižea. No, i pored svih mana, "Bulevar zvezda" zaslužuje epitet najkontroverznijeg ostvarenja ovogodišnjeg FEST-a.
      
       Monumentalna besmislica
       Ni o kakvim kontroverzama, međutim, ne može se govoriti povodom filma "Prah" Milča Mančevskog, već samo o velikom razočaranju. Još jednom se pokazuje koliko je iskušenje drugi film u karijeri reditelja, posebno nakon zadivljujućeg debija kakav je "Pre kiše". Mančevski i ovde ima velike ambicije: radeći film u britanskoj produkciji, nastoji da prevaziđe ogromne distance u vremenu i prostoru, da na drugačiji način ponovi parabolu o "krugu koji nikad nije pravilan". "Prah" želi da spoji Divlji zapad sa Makedonijom, početak XX sa početkom XXI veka, ritual i tradiciju sa senzibilitetom današnjeg čoveka - sve u nadi da će taj "istern" (balkanski vestern) dovesti do spoznaje univerzalnog, do one borhesovske priče o "samo jednom čoveku koji se rodio, samo jednom čoveku koji je umro na zemlji" i o prahu koji iza njega ostaje.
       Rezultat svega je, nažalost, monumentalna besmislica; galimatijas izražajnih sredstava i značenja koji možemo protumačiti i kao loše izvučene pouke nekadašnjeg MTV-reditelja. Mančevski se potpuno predaje estetici i logici TV-spota, gde je sve moguće, ali ništa ne podleže zakonima verovatnosti i nužnosti - tako da ni u šta ne verujemo, ni sa čim se ne saživljavamo, a likovi i situacije samo su beživotne teze autora.
       Kada je reč o mladim autorima, najveću pažnju privukao je slovenački reditelj Jan Cvitkovič s filmom "Hleb i mleko", dobitnikom "Zlatnog lava budućnosti" u Veneciji prošle godine. Reč je o nesporno darovitom debitantu, zainteresovanom za naličje društva, za jedinke koje beznadežno tavore na njegovom dnu. Pa ipak, odluka venecijanskog žirija prilično je začuđujuća: scenario koji potpisuje sam Cvitkovič toliko je simplifikovan, pun stereotipa i nategnutih konstrukcija da se jedino možemo pitati - kako bi na ispitu iz dramaturgije prošao pred iole ozbiljnijom komisijom?
       "Grimizna diva", debitantski film italijanske glumice Asje Arđento je pokušaj samopreispitivanja, traganja za sobom u beskrupuloznom svetu filmske industrije. Arđentova ume da nas uvede u zabavnu priču brzog ritma s mnoštvom zanimljivih detalja, ali nevolje nastaju kada njene artističke pretenzije dođu do izražaja. Pokušavajući da transponuje psihodelična stanja svesti, autorka zapada u manirističku ispraznost, a nit priče gubi se u bizarnostima i kratkotrajnim atrakcijama.
      
       Put za Kandahar
       Iranska kinematografija ove godine je predstavljena kroz svetski priznatu "porodičnu radionicu" Mahmalbafovih: gledali smo "Kandahar" Mohsena Mahmalbafa i "Dan kada sam postala žena" njegove supruge Marcijeh Maškini, dok će "Školske table" mlade Samire Mahmalbaf biti prikazane u drugoj polovini festivala. "Kandahar" i "Dan kada sam postala žena" govore nam o značajnom širenju kruga motiva i rediteljskih prosedea u iranskom filmu.
       "Dan kada sam postala žena" je svojevrsni triptih o položaju žene u Iranu, i time kao da se nastavlja na "Krug" Džafera Panahija koji smo gledali na prošlogodišnjem FEST-u. Maškinijeva odlazi čak korak dalje, razmatrajući pobunu žene u tri njena vida, tri životna razdoblja - u prvoj priči prestup čini devojčica, u drugoj mlada žena, a u trećoj starica koja se polako oprašta od života. Film pamtimo pre svega po zadivljujuće urađenoj sceni potere: žena odbegla od svog muža vozi biciklističku trku, jure je gnevni konjanici sustižući je sa obe strane puta. Koliko je samo uzbudljivija i napetija ova "akciona scena" od iluzionizma aktuelnog Holivuda! Iranski autori poštuju zakone gravitacije i tajne ljudske prirode, i samo to je ponekad dovoljan razlog da bi im se verovalo.
       Film "Kandahar" sniman je pre samo godinu dana, u vreme vladavine talibanskog režima u Avganistanu. Priča govori o mladoj novinarki koja se vraća u rodnu zemlju pokušavajući da pored mina i pljačkaša koji vrebaju na svakom koraku, stigne do Kandahara i spreči svoju sestru da u očajanju izvrši samoubistvo. "Kandahar" je rađen u iransko-francuskoj koprodukciji; na trenutke mogu i da zasmetaju monolozi glavne junakinje, svesno usmereni ka zapadnoj publici (pa i sam broj likova koji u avganistanskoj pustoši tečno govori engleski).
       No ni ovi ustupci stranom tržištu ne mogu sprečiti Mahmalbafa da demonstrira svoje majstorstvo u prizorima dugog i opasnog putovanja ka Kandaharu. Scena s invalidima u pustinji (u kampu Crvenog krsta) nezaboravna je - koliko jeziva, ona je i crnohumorna; koliko dokumentaristički zasnovana, ona je i nadrealna. Mahmalbaf nas zapravo podseća da se u svom ekstremnom vidu istorija i faktografija gotovo podudaraju sa fantazijom. (Do iste spoznaje došao je davnih 30-ih Luis Bunjuel, snimajući na Pirinejima "Zemlju bez hleba", dokumentarac o košmarnoj svakodnevici Hurda.)
      
       Sajam ili Festival?
       Nezahvalno je sumirati učinke ovogodišnjeg FEST-a, posebno ako imamo u vidu činjenicu da se nalazimo tek na njegovoj polovini. Neki od potencijalnih "favorita" (po mišljenju potpisnika ovoga teksta) tek će biti prikazani: "Sestre" Sergeja Bodrova Mlađeg, "Duhovi u nama" Alehandra Amenabara, "Čovek koji nije bio tamo" Džoela Koena... Nekim filmovima koji su otkupljeni bavićemo se tek kada dođu na redovni repertoar, ako za to uopšte bude bilo potrebe ("Putevi droge" Stivena Sodeberga, "Dan obuke" Antoana Fika, "Prvi greh" Majkla Kristofera). Ipak, možemo konstatovati da je 30. FEST ponudio raznovrstan izbor filmova, izbor primamljiv različitim profilima publike (istina, u tome je bila njegova glavna vrednost i proteklih nekoliko godina).
       S druge strane, porazno skroman odziv gostiju iz inostranstva više nam govori o realnom položaju ove zemlje u svetu, nego o ljudima koji trenutno kreiraju FEST. Čini se, međutim, da će Savet, selektor i gradska vlada kao osnivač FEST-a morati da se jasnije opredele između nekoliko profila festivala koji su u protekloj deceniji uglavnom nespretno koegzistirali. Hoće li FEST-om dominirati glamurozna revija komercijalnih filmova, stari Čolićev koncept "Festival festivala", informacija o rubnim ili, na primer, istočnim kinematografijama danas, ili će to biti takmičarska smotra balkanskih kinematografija koja će moći da parira Solunskom festivalu?
       Neki konkretniji izbor FEST će morati da učini kako Srbija i Beograd budu izlazili iz "godine nulte" (nadajmo se, ipak, da se ovaj roselinijevski trenutak neće produžiti u beskonačnost). Još značajnijom čini mi se odluka: hoće li FEST napokon prerasti u Februarski sajam filmova u Beogradu (što samo po sebi nije ništa loše i što je zapravo osnovna tendencija manifestacije još od kraja 70-ih), ili će postati međunarodni festival u pravom i doslovnom značenju te reči?
      
       SRĐAN VUČINIĆ