Može li jedan čovek sam da počini genocid? O tom klinu visi uloga jugoslovenske države u suđenju Slobodanu Miloševiću

      Predsednik jugoslovenskog parlamenta Dragoljub Mićunović ispoljio je zavidnu količinu građanske i političke hrabrosti kada se, desetak dana pre početka haškog procesa stoleća, usudio javno primetiti da jugoslovenska država ne može da se drži kao nezainteresovan posmatrač na suđenju bivšem jugoslovenskom predsedniku. Da je u Srbiji i za takvu ordinarnu, na elementarnom zdravom razumu zasnovanu tvrdnju, potrebna doza smelosti, pokazalo se čim su njegove kolege u DOS-u počele da se distanciraju od njegove izjave (televizijske kamere su to zabeležile u pauzi zasedanja Skupštine Srbije ovog ponedeljka), kao da je svako pominjanje odbrane Slobodana Miloševića kužno i opasno po karijeru.
      
       Interes
       U razgovoru za NIN uoči odlaska u Vašington na tradicionalni godišnji molitveni doručak u američkom Kongresu, Mićunović je svoju ideju da jugoslovenska država mora na neki način da se uključi u postupak rasvetljavanja istine o građanskim ratovima na tlu bivše SFRJ pred Haškim sudom, pojasnio na sledeći način:
       - Postoji i u redovima DOS-a neopravdana bojazan da će svako ko na bilo koji način pokrene pitanje optužnice protiv Slobodana Miloševića u Hagu biti automatski svrstan u branioce Slobodana Miloševića. Ali, mi ne možemo da izbegnemo da razgovaramo o političkim kvalifikacijama koje dolaze od tužioca. Ne može se pretpostaviti da je jedan čovek počinio genocid. Te stvari se dešavaju politikom države, sprovode se odlukom države. Mi moramo da vidimo šta je tu lična odgovornost, a šta je, ako je genocida bilo, državna odgovornost. Interes naše države i interes Slobodana Miloševića, u toj stvari, nisu istovetni. U nečem se prepliću, ali u nečem se razilaze. Dok Miloševiću možda i nije u interesu da se rasvetle sve činjenice u vezi s ratovima u bivšoj Jugoslaviji, sadašnjoj vlasti u Jugoslaviji, koja na Miloševićevu politiku nije imala nikakav uticaj, to je svakako u interesu. Prema tome, ja se ne zalažem za to da država u Hagu brani Miloševića, već da država u Hagu brani svoj, jugoslovenski državni interes, da pomogne sudu da rasvetli sve činjenice, ne sa željom da se umanje zločini nego - da se rasvetle. Ali, moramo početi od toga da to nije samo njegova stvar, već i naša.
       Sa takvim početkom Jugoslavija je, dabome, već zakasnila. Suđenje se približilo (zakazano je za 12. februar), a vlast koja je Miloševića isporučila Hagu još 28. juna prošle godine imala je više nego dovoljno vremena da se o ovome dogovori. No, DOS-u dogovori teško idu od ruke i u važnijim državnim poslovima. Istina, u Saveznom ministarstvu spoljnih poslova (gde sudeći prema javnim istupima Gorana Svilanovića postoji neko razumevanje za Mićunovićevu ideju) kažu (Vladimir Đerić u razgovoru za NIN) da jugoslovenska ambasada u Hagu od početka prvih procesnih radnji u julu 2001. pomno prati sve aspekte ovog slučaja i o njima izveštava SMIP u Beogradu. Đerić nije propustio priliku da podseti da bi jugoslovenska država imala više uticaja na sud kada bi s Hagom "u potpunosti sarađivala", što je aluzija na to da SRJ tek treba da isporuči Hagu ostala lica protiv kojih postoje optužnice.
       Sudija Saveznog ustavnog suda Momčilo Grubač, pak, kaže za NIN da je lane neusvojeni savezni zakon o saradnji sa Hagom predviđao formiranje jednog tela posmatrača savezne vlade pri Haškom tribunalu.
      
       Dužnost
       - Taj posmatrač trebalo je da ima dužnost da pomno prati preplitanje državnih i pojedinačnih interesa, koje je u slučaju Slobodana Miloševića realno očekivati. Država ima obavezu da se angažuje već i zato što predajom okrivljenog ne prestaje briga države o svom državljaninu. Njena je opšta dužnost da nađe instrumente kojima će štititi interese građanina koji se nađe u nevolji.
       Grubač dodaje da bi posmatrač SRJ morao, na primer, da interveniše kako bi zaštitio tajnost državnog dokumenta, tražeći intervenciju sudskog veća, ili da alarmira nadležne ako bi postupak skliznuo u utvrđivanje kolektivne odgovornosti, što je protiv očekivanja, ali se može zamisliti da se to desi greškom suda ili tužioca, pa da proces poprimi karakter suđenja kolektivitetu.
       Kad je reč o "brizi države za svog državljanina u nevolji", to se pre svega odnosi na pravo okrivljenog da dobije pravično i fer suđenje. Jugoslovenske vlasti ne žele da se pristrasno ponašaju u samom predmetu utvrđivanja krivice, napominje Mićunović, koji time objašnjava činjenicu da "zvanični organi Jugoslavije u tome ne žele da učestvuju", ali u Miloševićevom slučaju briga za fer suđenje je veća nego u nekim drugim haškim slučajevima zbog toga što Slobodan Milošević odbija da uzme advokata, odbija da prihvati nadležnost suda i da se brani po pravilima suda. Otuda i bojazan da pred sudom neće biti nikoga ko bi rasvetlio sve dimenzije jugoslovenskog građanskog rata, izuzev trojice "prijatelja suda" koji su imenovani na inicijativu Haškog tribunala koji želi da se unapred zaštiti od eventualnih optužbi da suđenje nije bilo fer stoga što Milošević nije imao branioca. Već je nekoliko potencijalnih svedoka (prvi Zoran Lilić) zatražilo da "država" odluči o tome da li oni treba da svedoče u Hagu. Mićunović na to veli da "ne može država nekom reći da bude svedok ili ne", ali da je "šteta što Milošević odbija da se brani", jer se time sudu uskraćuju relevantne informacije, no, on u principu "želi da veruje" da će sud nastojati da dođe do najverodostojnijih činjenica. "Ja bih ljudima savetovao da svedoče. Neki sad izjavljuju da neće da svedoče ni u korist optužbe ni u korist odbrane, ali to znači da ne priznajete sud. Ali, ako priznajete sud - svedočite."
       Suština je naravno u tome što je malo ko od sadašnjih lidera ove zemlje spreman da se sad otvoreno izjasni o, u svetu preovlađujućem, tumačenju jugoslovenskih ratova kao o genocidno motivisanoj srpskoj otimačini tuđih zemljišnih poseda. A tri optužnice Karle del Ponte protiv Slobodana Miloševića stoje i padaju na toj tački: jesu li Srbi pod vođstvom Slobodana Miloševića pre deset godina krenuli u rasturanje Jugoslavije kako bi genocidom stvorili Veliku Srbiju očišćenu od nesrpskog stanovništva? Od podizanja krunske, bosanske optužnice za genocid protiv Miloševića, stiče se utisak da je liderima DOS-a lakše iščupati zub nego komentar ove optužnice. Dragoljub Mićunović je za NIN skeptičan: etničkog čišćenja je bilo, proterivanja građana je bilo, to su zločini i nije ih teško dokazati, ali pitanje plana da se počini genocid je nešto drugo - on ne veruje u postojanje takvog "razrađenog državnog plana". Zoran Đinđić je u Njujorku na pitanje Si-En-Ena o tome je li ovo suđenje Miloševiću ili i Srbima koji su za njega glasali, odgovorio da Srbi zbog "medijske blokade" uopšte "nisu znali" šta se dešavalo.
      
       Istorija
       To je, možda, dobar odgovor Si-En-Enu, ali teško da nekog kod kuće može zadovoljiti. Nacija može da ima razumevanja za muke svojih političara koji se nađu na tapetu u inostranstvu gde traže podršku i pare, ali kod kuće Srbi mahom veruju da bi bilo lepo da nova vlast pomogne da se dođe do neke nove verzije "srpske strane rata", koja ne bi bila ni Miloševićeva, ali ni Si-En-Enova. Kod kuće ljudi uglavnom ne žele da imaju posla ni sa haškom optužbom, ni sa Miloševićevom odbranom. To držanje možda i priliči građanstvu koje bi najviše volelo da sa sebe skine svaku odgovornost i za sve što se desilo optuži samo jednog čoveka, Slobodana Miloševića, kao u onom paganskom ritualu zabadanja igala u lutku koja oličava zlo. Tako bi samo on bio kriv, a nacija nevina. To je možda lepa uteha ljudima koji su u nekom periodu svoje karijere ili biografije sarađivali sa Slobodanom Miloševićem ili glasali za njega, pa sad nastoje da između sebe i njega ostave što veću razdaljinu, ali je veoma slaba uteha onima koji su videli zlo, opirali se Slobodanu Miloševiću, i biće nagrađeni time što će u sve istorijske čitanke ući kao građani nacije koja je počinila genocid nad svojim susedima i sugrađanima.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ