I mada ima kosmičke pravde u tome, da ljudi koji na vlasti izgube svaku meru, posle svega padaju pod točkove sopstvenih izuma, gotovo je izvesno da ovakvo neprincipijelno kršenje prava, običaja i morala nosi nešto društveno ozbiljnije od pukog zabavljanja/zamajavanja masa

      Šta stoji iza iznenadnog objavljivanja tajno snimanih telefonskih razgovora Slobodana Miloševića u Karađorđevu?
       Iz Beograda je teško razumeti nameru "hrvatskih obavještajnih službi", a izgleda da ni javnosti u Zagrebu ništa nije jasnije. Naravno da je smešno pomisliti da je razlog tajnih službi to što su stenogrami "jedinstveni te ekskluzivni prikaz jednog vremena i ljudi koji su, na sreću, sada tek dio političke povijesti" ("Globus"), ali teško je naći smisao i u povezivanju sa prekim potrebama Haškog tribunala - jer po ovome ispada da grčevit napor Karle del Ponte, haškog tužioca, dolazi od osećaja nesigurnosti nekog ko je zaista na tankom ledu dok se okolo sve topi.
       "Lijepo je čuti vam glas", reći će američki predsednik Klinton 13. januara 1996. i objavljivanje toga bi, izgleda, hrvatskog ministra odbrane moglo koštati mesta u vladi. Amerikanci ne vole da budu prisluškivani. Zatim: "Velika je stvar što se Klinton usudio tako da razgovara pred Olbrajtkom", objašnjavaće mu Milan Milutinović. A onda će Milošević ukoriti direktora "Politike" Hadži-Antića "jer se smatra da ovaj list prenosi zvanično mišljenje Jugoslavije": "Pa, zar tako da ispljujete Klintona, bog vas jeb'o! Zašto da ga ispljujete?(...)
       'Oću ja da gradim, a vi sve razgrađujete..." Uvažen i konstruktivan političar, "malo grub" prema svom čoveku iz štampe, ali ko zna šta bi se sve moralo spustiti na papir kad bi se slični nejavni razgovori obelodanili i u zemljama slobodnog sveta.
       Milošević kao otac i muž? Pri neselektivnom prisluškivanju Klinton bi verovatno - ako se setimo šta je u njegovom životu bilo javno - prošao mnogo gore."Evo bebice", javlja se Sloba Miri. "Šta radiš? - Evo, završavam ručak palačinkama u šatou..." Onda objašnjava malom Marku kako je ludost da operiše klempave uši i zube; pita kćerku pred Novu godinu "Je l' ti stiglo prase? A je l' stigla sarma i sve ostalo?" Ili nju, kao vlasnika TV stanice, savetuje u vezi sa "nenaplaćenim potraživanjima koja su problem svakog preduzeća u Jugoslaviji": "Nemojte davati reklame ko vam prvo ne plati... Pa, dobro, vi njega tužite, brate... Lepo, kulturno. Što sad histerišeš oko toga?"
       Ali, kakva god da postoji dnevnopolitička kalkulacija u Hrvatskoj (pa ako važi i druga priča iz Zagreba da to "bez Amerikanaca nije moglo") čitav ovaj događaj je odraz jednog vremena u kome je član 12 Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima iz 1948 - o tome da svako ima pravo na zaštitu od uplitanja u privatnost i porodični život - doba dinosaurusa biljojeda. Tako malo je prošlo, tako dramatično se svet promenio.
       Liberterski sistem štampe (pre svega karakterističan za Ameriku) - kada se pred prikupljanjem informacija za tržište pomeraju sve granice prava na privatnost, a za zaštitu društvenog sistema - otvorio je i "vrata flagrantnoj neodgovornosti beskrupuloznih novinara". Iza ovako neodmerenih reči stoji i nalaz da "štampa u SAD radi u okruženju javnog mnjenja koje je sve ravnodušnije i, u izvesnoj meri, neprijateljskije prema ideji slobodne štampe" (Dž. Galup), dok naslovi ozbiljnih rasprava upozoravaju o "pripremi za kraj privatnosti". Doduše, političari su među onim građanima za koje se traži najmanja zaštita. I za njih važi opšte pravilo da "oni koji prizivaju javnost da ih prikazuje u dobrom svetlu, ne mogu prigovarati napadu na privatnost kada ih prikazuju i u lošem svetlu".
       "Slučaj Milošević i hrvatsko prisluškivanje s objavljivanjem" još je komlikovaniji, iako ne i neočekivana pojava. Naime, zaista je teško zamisliti ovakvu "ravnodušnost prema žrtvi", čak i prema njegovim "saborcima" Tuđmanu i Izetbegoviću, na primer. Jer, kad se neko u današnjem "svetu globalizacije" zove Slobodan Milošević - onda pripada posebnom soju kome se sme uraditi sve. Van svih pravila.
       Politički pisac Ričard Kible (Richard Keeble) u tekstu "Mit o Sadamu Huseinu" opisao je kako taj savremeni političko-medijski produkt nastaje i čemu služi. Ovako: britanska i američka štampa iračku vojsku proglašavaju četvrtom u svetu po veličini; Sadam Husein, bivši prijatelj, proizveden je u medijima u "Adolfa Hitlera arapskog sveta"; zatim raspevani reporteri puste reči da lete: "masovni ubica, čovek kriv za genocid, monstrum koji upotrebljava gas i hemijsko oružje" kao nacisti kad su tamanili Jevreje; "ludak i đavo" je posle, logično, za sve kriv; ko god bude ubijen Sadamova je žrtva; njegovi vojnici su krvožedne životinje, a iračke civilne žrtve su ili "neizbežne" ili su "greške".
       Ako se u ovaj formular umesto Sadam upiše ime Slobodan nedostajaće vam samo genijalni naknadni pronalazak "kolateralna šteta," pa da se razume da je na takvog čoveka otvoren lov svuda, uvek, i bez napomene se podrazumeva da su sva sredstva dozvoljena. I mada ima kosmičke pravde u tome, da ljudi koji na vlasti izgube svaku meru, posle svega padaju pod točkove sopstvenih izuma, gotovo je izvesno da ovakvo neprincipijelno kršenje prava, običaja i morala nosi nešto društveno ozbiljnije od pukog zabavljanja/zamajavanja masa.
       Uostalom, rizike po građane je mnogo lakše uočiti na istim delima i na istom "živom egzemplaru" na unutrašnjem događanju kad se ono (sad već bivši) upravnik Okružnog zatvora u Beogradu Dragiša Blanuša bez mnogo premišljanja odlučio da "neovlašćeno objavi dnevnik o zatvorskim danima Slobodana Miloševića". Vlasti su, ipak, reagovale, ali javnost koja se navikava na "neovlašćena objavljivanja" dnevnika, prisluškivanja, upotrebu policijskih dosijea, može da računa i sa tim da žrtve neće biti samo oni kojima se svuda u svetu sme raditi sve. Uostalom, imamo nove slučajeve. I neki od pobednika nad Miloševićem već su mogli da osete ponore te morbidnosti.
      
       SLOBODAN RELJIĆ