Buš i Bler, kao kandidati za Nobelovu nagradu za mir, nemaju velike šanse za mirovnu slavu. Ali ako bi, nekim slučajem, postali ozbiljni pretendenti ili čak dobitnici, ne bi to bilo prvo čudo u istoriji Nobelovog komiteta, dugoj više od jednog veka

      Među neobičnim vestima koje su ovih dana privukle pažnju međunarodne javnosti bila je i jedna iz Osla: američki predsednik Džordž Buš i britanski premijer Toni Bler nalaze se među kandidatima za Nobelovu nagradu za mir. Njih je predložio Harald Tom Nesvik, poslanik desničarske Partije progresa u norveškom Stortingu, a Nobelov komitet ih je zvanično nominovao, kako to nalaže procedura. Obrazloženje predlagača bilo je da su se Buš i Bler istakli "u borbi protiv terorizma i za unapređenje mira".
       Vašington i London su registrovali vest bez komentara, ali je štampa izrazila čuđenje zbog pretpostavke da se Buš i Bler, koji su veliki pobornici rata ne samo protiv međunarodnog terorizma, nego i protiv "zlih" država, mogu naći u društvu takvih apostola mira kao što su Martin Luter King, Majka Tereza i Nelson Mandela. Britanski komentatori bili su, čak, ironični. "Jedan od njih (Bler) naredio je svojim trupama da idu u rat više puta nego bilo koji posleratni britanski lider, a drugi (Buš) preti vojnim akcijama takozvanim zlim državama i vodi svakodnevnu evidenciju mrtvih vođa Al kaide, precrtavajući znakom X svaku novu mrtvu glavu."
       Šanse ova dva kandidata, koji su se našli među stotinu drugih čije će zasluge za mir Nobelov komitet razmatrati do oktobra, nisu velike, iako je 11. septembar prošle godine - teroristički napad na Njujork i Vašington - bio ona vrsta međunarodnog događaja koji neminovno "pravi" popularne ličnosti. Jedan od petoro članova Nobelovog komiteta, biskup Gunar Stalset, svojevremeno se izjasnio protiv bombardovanja Avganistana.
       Iako krajem ove godine dodeljuje nagrade 101. put, Nobelov komitet za jedan pun vek postojanja nema tako besprekoran učinak kao što se veruje. Dobitnici najpopularnijih nagrada, za literaturu i mir, često su bivali sporni, a njihova slava kratkovečna.
       Nagrade za mir su prevashodno političke, dakle politički motivisane ili čak iznuđene, ali su na Zapadu prestižne. Dodeljuju se političarima, borcima za religiozna i ljudska prava, humanitarnim aktivistima i organizacijama. Kad su se, posle osnivača Crvenog krsta i sličnih organizacija, među dobitnicima našli prvi političari, bilo je to, po pravilu, zbog zasluga za međunarodni mir. Tako su nagrađena dva američka predsednika: Teodor Ruzvelt 1906, zato što je doprineo okončanju rata i potpisivanju mirovnog sporazuma između Rusije i Japana, i Vudrou Vilson, zato što je 1920. osnivao Ligu naroda, ne mnogo uspešnog preteču Ujedinjenih nacija.
       Iz naše istorije ostalo je sećanje na nastojanja jugoslovenske diplomatije krajem šezdesetih godina da se Tito kandiduje za Nobelovu nagradu za mir. Nije imao nekog tadašnjeg Nesvika, ali ni podršku Zapada. Tada su sa Istoka nagrađivani borci za ljudska prava poput Saharova i Solženjicina, a Titova omiljena zabava, nesvrstanost, takođe nije odgovarala zapadnim predstavama o stvarno miroljubivom pokretu.
       Mnogi od dobitnika u poslednjih nekoliko decenija imali su neobične i ne uvek mirne sudbine. Henri Kisindžer i Le Duk To bili su nagrađeni 1974. za postizanje mira u Vijetnamu. Vijetnamac je odbio nagradu s indignacijom (nije šala, blizu milion dolara), a za Kisindžera se kasnije ispostavilo da je više bio zaslužan za neke ratove nego za mir. Egipatski predsednik Anvar al Sadat i izraelski premijer Menahem Begin (dobitnici za 1978) svojim mirovnim sporazumom su u Jerusalimu ulili nadu da će mir, jednom zauvek, doći na Bliski istok. To se nije desilo. Posle su nagradu za mir podelili Jaser Arafat, Šimon Peres i Jicak Rabin (1994). Arafat i Peres danas i dalje vojuju jedan protiv drugog i uzajamno se optužuju za terorizam.
       Da ništa ne traje dugo pokazuje slučaj Leha Valense koji je 1983. dobio nagradu za mir zato što je osnovao "Solidarnost". Valensa se kao državnik nije proslavio, a "Solidarnost" je nedavno sišla sa političke scene. Slava Mihaila Gorbačova (dobitnik za 1990) još traje, ali više na strani nego u njegovoj zemlji. Ko se danas, dok se i dalje raspravlja o terorizmu IRA, još seća da su Dejvid Trimbl i Džon Hjum 1998. nagrađeni za postizanje mira u Alsteru?
       Prošlogodišnji dobitnici bili su UN i Kofi Anan. Svetska organizacija nikad nije bila podređenija globalnoj politici SAD kao poslednjih godina, a Kofi Anan je ušao u istoriju zbog nemešanja u sopstvene poslove za vreme agresije NATO-a na Jugoslaviju 1999.
       Ako bi se, ipak, desilo da Džordž i Toni budu nagrađeni kao mirovnjaci - a oni koji kažu da to nije moguće mogli su se u prošlosti uveriti da je svašta moguće - to ne bi neophodno bio izuzetak koji potvrđuje pravilo, nego još jedan dokaz da se čuda događaju, ako politički moćnici to žele i uspeju da iznude.