NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Najveći američki bankrot

Za 15 godina "Enron" je od male firme u niskoprofitabilnoj oblasti kakva je energetika, postao vodeća sila zahvaljujući beskrajnom nizu uzbudljivih inovacija zasnovanim na deregulaciji do tada izuzetno monopolisanog tržišta. Kriminal, korupcija i lažni bilansi uspeha odveli su ga na drugi kraj istorije

      U februaru prošle godine sedma najveća američka kompanija i vodeći svetski gigant u trgovini strujom i gasom "Enron" stajao je pred vratima bivšeg srpskog ministra energetike Srboljuba Antića. Bilo je to obično upoznavanje - da je otišlo dalje od toga, Srbe bi danas bolela glava kao što boli Hrvate, Čehe, Poljake, Indijce, pola zemaljske kugle, svuda gde je "Enron" imao svoja gasna postrojenja i termoelektrane, korporativnu Ameriku, male investitore i zajmodavce, hiljade zaposlenih, senatore i kongresmene koji su bili na platnoj listi američkog giganta.
       Jedino američki predsednik Džordž Buš nema tih problema. Otkad je "Enron", 2. decembra prošle godine bankrotirao - što je najveći bankrot u američkoj istoriji, predsednik Buš seća se uz velike teškoće, kao slučajnog poznanika "gospodina Leja". Naravno, reč je o Kenetu Leju, predsedniku "Enrona", najvećeg donatora republikanske predsedničke kampanje.
       Familijarno oslovljavanje - "Keni momče"- kako se Buš ranije obraćao Leju kada je ovaj bio jedan od glavnih savetnika u kreiranju državne politike u energetici, jednostavno više ne postoji.
      
       Demokrate peru ruke
       Enron je dao Bušu 540 000 dolara za kampanju, a Lej i još jedan od ključnih ljudi u "Enronu" Džefri Skiling oko 100 000 dolara za inauguraciju.
       Demokrate se nisu s puno poleta obrušile na republikance. Desetak različitih komiteta u Senatu i Kongresu danas istražuje kriminalne radnje u "Enronu," ali je veliki broj članova komiteta morao biti izostavljen jer su u ranijim prilikama primili donacije "Enrona".
       Cinični analitičari kažu da "Enronovi" vapaji za pomoć upućeni Beloj kući i Kongresu nisu imali nikakvog odjeka upravo zato što su u "Enronovim" parama bili do guše.
       Iako su republikanci nesumnjivo dobijali više para, vredi spomenuti da je bivši hrvatski predsednik Franjo Tuđman pristao na potpisivanje po Hrvatsku krajnje nepovoljnog ugovora sa "Enronom" (vidite okvir) jer su mu kompanijski lobisti obećali da će mu bez muke otvoriti Klintonova vrata.
       Bankrot kao bankrot, makar i najveći, bio bi samo opšte mesto u ekonomskoj istoriji, ali su ga mnoge stvari učinile toliko specifičnim da se profesor Pol Krugman u kolumni u "Njujork tajmsu" usudio da kaže da je propast "Enrona" događaj sa velikim D posle koga Amerika više nikada neće biti ista. Bankrot "Enrona" po dubini svog značenja potpuno zasenjuje 11. septembar - dan napada Al kaide na SAD i početak modernog krstaškog rata protiv terorista, napisao je Krugman.
      
       Kao Dafina i Jezda
       "Enron" je, objašnjava "Njusvik", bio jedan od zaštitnih znakova nove ekonomije, neoliberalizma, čija je mantra - deregulacija tržišta. Za razliku od Internet kompanija "koje su prodavale etar", čija je vrednost na berzi bila naduvana i koje su vodili "ludi klinci", "Enron" je nešto što je bilo, ili se bar činilo da je bilo, veoma konkretno - kompanija sa postojećim gasovodima, termoelektranama, fabrikama vode, ozbiljnim rukovodstvom, visokim rejtingom na Njujorškoj berzi i uvaženim nezavisnim revizorom, kompanijom "Artur Andersen".
       Epilog otkrivanja da je "solidno" bilo "nesolidno" još nije iscrpljen ali u ovom trenutku, izgleda ovako: "Enronove" deonice izgubile su 99 odsto svoje vrednosti, nezavisni eksperti pronašli su do sada u knjigama skrivene gubitke od oko 2,7 milijarde dolara, bivši potpredsednik uprave "Enrona" Džon Bakster nađen je mrtav u svom automobilu, a policija zasad veruje da je izvršio samoubistvo.
       Revizorska kuća "Artur Andersen" koja je davala lažne podatke o profitu "Enrona", ili se bar nije potrudila da dođe do pravih, možda će ovaj skandal (i uništavanje knjigovodstvenih podataka "Enrona") platiti gubljenjem mesta u "Big five", pet najvećih svetskih revizorskih kuća.
       Dodajmo tome još malo istočnoevropskih pikanterija: "Enronovi" ukupni gubici bi mogli dramatično narasti kad istraga stigne do onih gubitaka koji nisu knjigovodstveno zavedeni, izjavio je Bi-Bi-Siju konsultant Robert Mek Kaloh. On tvrdi da je "Enron" poslovao skoro na načelima piramidalne šeme (ovde poznatoj u prostoj verziji "Dafiment" i "Jugoskandik" banke) skrivajući promašena ulaganja osnivanjem raznih novih kompanija, posebno u Istočnoj Evropi.
      
       Istorija uspeha
       Prvo poglavlje o "Enronu" počinje ovako: američka priča o uspehu počela je 1985. godine kada su se dve male kompanije iz Hjustona (Teksas) udružile i formirale i dalje malu kompaniju "Enron" koja je trgovala gasom. Dok "Enron" nije izveo revoluciju na tom polju, bio je to mali dosadan posao sa niskim profitom.
       Našim čitaocima teško je uopšte da zamisle šta je "Enron" u godinama uspona ponudio potrošačima: mogućnost da prestanu da budu žrtve lokalnih monopolskih isporučilaca gasa i struje, i da biraju od koga kupuju energente i po kojoj ceni - kao da su gas i struja stvari koje se nabavljaju u samoposluzi.
       I ne samo kao u samoposluzi nego - preko "Enronove" inovacije, hartija od vrednosti koje su kupcu osiguravale stabilne cene gasa i struje u dužem periodu bez obzira na političke krize, zatezanja OPEK-a i bombardovanje Iraka - i na berzi, na isti način na koji se trguje žitom i bakrom.
       Ali za razliku od drugih hartija od vrednosti čiju trgovinu proveravaju nadzorna regulatorna tela, trgovina energijom i derivatima ne podleže nijednoj komisiji jer su obe oglašene nenadležnim. Po mišljenju analitičara "Njusvika" to je učinjeno zahvaljujući uticaju "Enrona" na Belu kuću i Kongres.
       Irvin Stelcer, ekspert za deregulaciju na Univerzitetu u Hjustonu, objavio je u "Gardijanu" tekst "jeretičke sadržine" u kojem tvrdi da Amerikanci treba da budu zahvalni Kenetu Leju jer je izveo revoluciju u dve ključne industrije u SAD čija je glavna formula zamena državne regulacije tržišnom konkurencijom a glavni uspeh - stalan trend snižavanja cena u tim sektorima.
       Kreirajući tržište tamo gde ono nije postojalo, "Enron" je kompanijama ponudio ne samo da kupuju gas i struju jednako kao spajalice, šrafove i mašine, već i da se kupujući hartije od vrednosti osiguraju od poslovnih rizika izazvanih ekstremnim promenama vremena i niz drugih inovacija koje su ga, po mišljenju mnogih analitičara - na kraju dovele do propasti.
       Svi gubici gurani su tokom godina u "sestrinske kompanije" čija povezanost sa "Enronom" na prvi pogled nije bila vidljiva i čije je knjigovodstvo sada na detaljnoj proveri.
       Drugo poglavlje o "Enronu", koji ovaj bankrot čini posebnim, moglo bi se opisati rečima koje je upotrebio "Njusvik". Život bio bio veoma jednostavan kada bi se za neuspeh "Enrona" mogao optužiti samo neodgovorni i beskrupulozni Lej, ili samo Džordž Buš koji se "Enronovim" avionima prevozio tokom predizborne kampanje.
      
       Uspavana budnost
       Bankrot "Enrona" je nešto daleko stravičnije: on je pokazao da ceo višeslojni sistem provera i regulatornih mehanizama na kojima se zasniva poverenje u slobodno tržište, u slučaju "Enrona" nije radio.
       Od rukovodstva velikih kompanija listiranih na berzi očekuje se da imaju zakonsku i moralnu odgovornost da prikazuju stvarne knjigovodstvene podatke, što u "Enronu" nije bio slučaj u poslednjih pet godina. Od nezavisnih revizorskih kuća očekuje se da investitorima i zajmodavcima pruže jasnu i tačnu sliku o stanju kompaniji koju proveravaju, ali "Artur Andersen" to nije učinio.
       Od zajmodavaca se očekuje da bi sami sebe zaštitili, dobro da provere kome daju pare, ali oni nisu imali nikakvu ideju o tome šta se dešava iza zidova "Enrona".
       Analitičari na Volstritu trebalo bi da se ozbiljno udubljuju u pokazatelje koje im daju kompanije kojima određuju rejting, ali je malo ko od njih to i pokušao.
       Zašto niko nije vikao na uzbunu kad je Džefri Skiling, čovek koji je bio glavni finansijski čarobnjak "Enrona", iznenada prošlog avgusta napustio kompaniju?
       Zato-kažu "Njusvik", "Tajms" i mnogi drugi listovi jer su, što nas vraća na početak priče, "Enron" i "Artur Andersen" celu tu mašineriju tako dobro podmazali da gotovo do poslednjeg trenutka nije ni škripnula. U opširnom tekstu "Vašington tajmsa", posvećenom analizi novinarskog izveštavanja o "Enronu", kaže se da sa izuzetkom 31-godišnje novinarke "Forčuna", niko nije ni pokušao da zagrebe po sjajnoj fasadi "Enrona". "Enron" je bio poznat po svojoj štedljivosti u plasiranju podataka o kompaniji, a Lej je zvao glavnog urednika "Forčuna" da ga upozori da je izveštavanje tog lista o "Enronu" nedopustivo.
       To je mesto na kojem priča o "Enronu" ulazi u treće - poglavlje moralnog gađenja. Skiling koji je bio finansijski mag preduzeća, na saslušanju pred Kongresom izjavio je da je po njegovom saznanju u tom trenutku kompanija radila dobro. "Uveren sam da je neuspeh 'Enrona' stvar klasičnog 'juriša na banke', krize likvidnosti izazvane rastućim nepoverenjem u kompaniju."
      
       Pouka za radnike cementara
       To je donekle tačno - kada su u javnost dospele priče da su "Enronovi" pokazatelji o profitu lažni, to je u prvom redu dovelo do smanjenja rejtinga kompanije na berzi, a zatim i do pritiska malih poverilaca i manjih i većih spoljnih kreditora da "Enron" položi velike količine keša kao osiguranje da će isplatiti dug. Kad je neugodni zadah počeo da se širi, "Enron" više nije imao kome da se obrati da pozajmi novac i izađe iz krize.
       Ono što je u priči o "Enronu" odvratno, nije samo otkriće o dubini korupcije političara, niti odbijanje "Enronovih" menadžera da svedoče pred raznim komitetima u Kongresu i Senatu.
       Najodvratniji je način na koji su se "Enronovi" rukovodioci poigrali sa svojim (ne)zaposlenima. U Americi je veoma popularan 401(k) privatni penzijski plan koji firme administriraju za svoje zaposlene i kojim se zaposleni stimulišu da tim novcem kupuju akcije svoje kompanije. U slučaju "Enrona", mnogi zaposleni smatrali su da je kupovina akcija sopstvene, superuspešne firme, odličan potez. Sad su bez zaposlenja i bukvalno bez penija, a jedini sitniš mogu očekivati od senatora i kongresmena koji se danas brže-bolje odriču "Enronovih" donacija u korist stotine hiljada nezaposlenih.
       Ono što "Enronov" slučaj opet izdvaja od drugih sličnih je poseban interni propis koji je zaposlenima onemogućavao da u tri nedelje (otkad je kolaps kompanije postao evidentan) prodaju svoje akcije. U tom periodu cena akcija pala je sa nekadašnjih 90 dolara, na 50, pa 16 dolara, na 26 centi. Procenjuje se da su zaposleni izgubili oko milijardu dolara u penzionim fondovima što je približno slično sumi koju je 29 rukovodilaca "Enrona" zaradilo prodajući svoje akcije u poslednje dve godine. Za njih ograničenje u prodaji akcija nije postojalo, prenosi Nacionalni državni radio (NPR).
       "Njusvik" kaže da su zaposleni zaboravili veoma jednostavno pravilo: "Ne stavljaj sva jaja u istu korpu", ali priznaje da neki obični "Tom ili Sara" možda nisu ni mogli da znaju da o tome treba da vode računa.
       Iako priča o "Enronu" izgleda miljama daleko od Srbije, prosečni "Milan" i "Mara" koji su pre mesec dana postali zaposleni "Lafarža", "Holcima" i "Titana", strateških partnera srpskih cementara, a ovih dana će dobiti i akcije tih preduzeća, imaju razloga da iz američke storije izvuku veoma konkretne pouke koje su Tom i Sara propustili.
      
       TANJA JAKOBI
      
      
"Enron" i Hrvati

Pet ugovora koje je Hrvatska elektroprivreda (HEP) potpisala sa "Enronom" 1999. godine, u vreme vladavine Franje Tuđmana, po vrednosti su najveći posao koji je ikad u Hrvatskoj sklopljen sa jednom inostranom firmom. Ugovor je bio do te mere nepovoljan po Hrvatsku da su ga novinari nazvali "bezočnom eksploatacijom" i "kolonijalizmom". Dolazak nove demokratske vlasti u Hrvatskoj bio je obeležen između ostalog mučnim pregovorima sa američkom administracijom i "Enronom" oko modifikacije tog ugovora, koji je i dalje ostao veoma nepovoljan za Hrvatsku.
       Slične ugovore "Enron" je imao i u Poljskoj i u Češkoj, a njihova šema je bila ista. Prema pisanju hrvatske štampe, "Enron" se obavezao da će na hrvatskom tlu, u Jertovcu, sagraditi termoelektranu na gas, koju bi Amerikanci koristili 20 godina, nakon čega bi elektrana prešla u hrvatsko vlasništvo, po ceni od jedne kune.
       Svih 20 godina Hrvatska bi bila obavezna da od Amerikanaca kupuje električnu energiju po fiksnoj ceni od pet centi po kilovat satu, koja je u tom trenutku dva i po puta premašivala prosečnu cenu struje na evropskom tržištu. Za najam kapaciteta - bez obzira na to proizvodi li Jertovec struju ili ne, Hrvatska je godišnje trebalo "Enronu" da plaća 30,7 miliona dolara. Kada se parametri tog ugovora prevedu na jezik brojki u razdoblju od dvadeset godina, računica "Enrona" je bila vrlo jasna. Oni bi, uz sopstveno ulaganje od 175 miliona dolara, zaradili 1,42 milijardu dolara, a samo na ime najma Jertovca 614 milona dolara.
       Stipe Mesić, predsednik Hrvatske, i premijer Ivica Račan, uspeli su da ishoduju delimičnu promenu ugovora kojima se nova hrvatska vlada obavezala da će "Enronu" isplatiti 30 miliona dolara odštete na ime izgubljenog vremena, troškova ..., da "Enron" nije obavezan, mada ima pravo da izgradi termoelektranu, a da je Hrvatska dužna da kupuje struju od "Enrona" po ceni od 3,79 centi po kilovatu. U to vreme "Enron" je mogao da nabavi struju u Bosni, koja je koštala dva centa po kilovatu.


      
      
Marketing

Prema zvaničnim podacima objavljenim na sajtu Vlade Srbije, Goran Novaković, srpski ministar energetike, pre dolaska u vladu bio je šef moskovskog biroa "Enrona" gde je rukovodio poslovima vezanim za gas, struju, naftu, investicije i zajednička ulaganja u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza.
       U petak je NIN pokušao da preko službe za odnose sa javnošću Ministarstva energetike, što je zvanična procedura uvedena u Vladi Srbije, obezbedi izjavu Novakovića o poslovanju "Enrona".
       Rečeno nam je da "ministar sigurno ne bi želeo da odgovara na pitanja koja bi ga mogla dovesti u negativan kontekst, da je ministar sada veoma daleko od 'Enrona' i da se bavi stvarima koje su na dobrobit zemlje, da ministar sigurno nije sedeo s desne strane Keneta Leja, predsednika 'Enrona', kad je ovaj donosio riskantne odluke i da bi NIN-u bilo bolje da se bavi ozbiljnijim pitanjima".
       Zanimljiv sled odgovora, tim pre što je NIN od Novakovića tražio da opiše period u kojem je "Enron" bio uspešna firma.
       Do sledećeg pitanja, šta se desilo sa statusom ministra Novakovića, s obzirom na to da je u domaćoj štampi bilo govora da ga je "Enron" samo pozajmio srpskoj vladi, nismo ni stigli.
       Ostalo je takođe i otvoreno pitanje da li je Srbija prošle i ove godine kupovala struju od "Enrona" i po kojoj ceni. To nije samo teorijsko pitanje jer kako se vidi iz hrvatskog primera (vidite okvir), "Enron" je preprodavao bosansku struju Hrvatskoj po znatno višoj ceni nego da su je Hrvati sami kupovali od suseda.
      


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu