Objekat: Dom na Ravnoj gori
Autor: Arhitekt Spasoje Krunić

      Milorad H. Jevtić
       Po svom graditeljskom talentu Spasoje Krunić pripada prvom redu naših arhitekata i šteta je što njegov dosadašnji opus ne sadrži veći broj realizovanih projekata. Među izvedenim delima posebno se ističe Palata u Knez Mihailovoj 30 (projektovana u koautorstvu sa S. Rajovićem), koja spada među najviše domete naše savremene arhitekture. Visoke ocene stručne javnosti dobio je i njegov Kontrolni toranj u kompleksu MUP-a u ulici 29. novembra, dok je atraktivno koncipiran poslovni blok na uglu Tolbuhinove i Zorine ulice, nažalost, zastao u fazi grubih betonskih radova, a sličnu sudbinu nedovršenosti ima i njegov veliki pravoslavni hram u Prištini. Najnovije Krunićevo delo, Dom na Ravnoj gori, značajan je korak dalje na njegovoj stvaralačkoj stazi.
       Tamo gde se, s obzirom na namenu, ponajpre mogla očekivati neka kompilacija našeg manastirskog nasleđa, moravske kuće i planinarskog doma, Krunić je našao neočekivano rešenje izuzetne kreativne svežine. Na valovitom platou sa koga ravnogorsko pobrđe postepeno prerasta u planinski ambijent, Krunić je maštovitim neimarskim potezom povukao jednu lepu horizontalu koja je odmah ostvarila puno saglasje sa okolnim pejzažom. Za relativno jednostavan programski sadržaj autor je našao isto tako jednostavnu ali i efektnu prostornu postavku. U izduženoj pravougaonoj osnovi, približno na sredini, smešten je ulazni hol sa kaminom i barom, a pored njega su sala za izložbe i skupove na jednoj, a biblioteka i službene prostorije na drugoj strani. Iz hola stepenice vode u suteren koji, zahvaljujući nagibu terena, na nižoj strani dobija vid prizemlja i sadrži pomoćne i servisne prostorije. Celokupnu enterijersku obradu odlikuje skromnost i odmerenost u upotrebi materijala i boja.
       Osnovni korpus zgrade natkriven je četvorovodnim krovom odeljenim od fasadnih zidova prozorskim nizom što stvara utisak njegove lakoće i prostornog lebdenja. Inače mirni tok krova na delu slemena dinamizira dobro nađeno vertikalno smicanje sa prozorima namenjenim bazilikalnom svetlosnom prodoru u izložbenu salu. Široke nastrešnice prate okvir objekta uz posebno proširenje nad prilaznom stazom. Slobodni kameni zid sa nizom vertikalno naglašenih otvora, postavljen paralelno sa fasadnim zidom i praćen nastrešnicom, formira poluotvoreni koridor koji posetioca, na glavnom prilazu od crkve, postepeno odvaja od okolnog prostranstva i vizuelno i mentalno ga priprema za doživljaj prevashodno memorijalnog karaktera kakav ga očekuje u Domu. Ta natfizička pripremna atmosfera ostvarena je doista originalnim arhitektonskim postupkom vrednim posebnog isticanja. Kada, posle boravka u Domu, izađe iz hola, posetioca napolju očekuje prostrana terasa, delimično oivičena ponovljenim ali više perforiranim zidom, koja ga, opet postepeno, vraća u široki ravnogorski ambijent. Oba kamena zida su inače najuočljiviji činioci cele kompozicije i oblikovani su visokim osećajem za materijalnu strukturu i proporcijski red.
       U gradnji objekta primenjeni su uglavnom lokalni materijali, pre svega drvo i kamen, a samo je krov dobio bakarni limeni pokrivač sa namerom da njegova buduća zelenkasta patina još više zbliži Dom i okolinu.
       U ravnogorskom trouglu: spomenik - crkva - dom, Krunić je svojim rešenjem znalački smirio ovu prostornu kompoziciju, oplemenio pejzaž i našoj savremenoj arhitekturi doneo značajno ostvarenje. Bili su to svakako kvaliteti presudni i za odluku stručnog žirija da naše najznačajnije arhitektonsko priznanje - Nagradu Saveza arhitekata Srbije za proteklu godinu dodeli upravo autoru ovog dela.