Naziv: Kasni poziv (izbor i prevod Marije Knežević)
Autor: Čarls Simić
Izdavač: Otkrovenje, Beograd 2001.

      Bogdan A. Popović
       Mada iz zemlje svog rođenja izbiva još od vremena dečaštva, uglednog američkog pesnika, esejistu i prevodioca Čarlsa Simića (1938) doživljavamo maltene kao domaćeg autora. Tokom poslednje dve decenije na srpskom je objavljeno šest njegovih knjiga pesama, a ova o kojoj ide govor je, u stvari, izbor iz tri zbirke koje su se pojavile u novije vreme. Razume se, mogućnosti "prisvajanja" Simićevog pevanja ponajviše su doprineli odlični prevodi kojima najnoviji, prevod Marije Knežević, ni po čemu ne ustupa. Naprotiv... Kako je o izboru reč, prirodno je (mada ne mora biti i prioritetno) pitanje: da li pesme probrane iz tri zbirke sadrže objedinjujuće komponente koje bi novu celinu činile koliko-toliko jedinstvenom?
       Nalazimo ih u tematskom nivou pesama koliko i u pesnikovom stvaralačkom postupku. Simić je, dakako, pesnik koji peva iz svog vremena i o njemu, jednim (za naše prilike) izvanredno komunikativnim pesničkim jezikom. To je temeljna pozicija spram koje samerava i formuliše svoje viđenje položaja jedinke u nenaklonjenom svetu (njegova aktuelna obeležja i te kako su naglašena), shvatanje istorije, ljubavi i smrti, svoj doživljaj Tvorca. Rekli bismo, štaviše: u svim trima odeljcima nove celine mogućno je diferencirati nekolike neretko istovetne i, sudimo li po tradicionalnim merilima, odreda velike teme. Koja god da je posredi (jedna ili više njih), očigledno je da Simićeve pesme dočaravaju naš dezintegrisani svet i naše (sam tako veli) surovo vreme. Nalik kuli od karata, ili lutkarskom pozorištu, ili radnji u kojoj se rasprodaju predmeti što asociraju mitske i istorijske, sakralne i profane sadržaje, to je izvesno naš svet. "Zlodela su" u njemu "drevna a dan nov", što će reći da promene ishoduju tek puke iluzije.
       Humana jedinka je osuđena na bespuće tog sveta (u pesmi ume da ga sugeriše pustoš provincijskog gradića), njena je individualnost poništena, ali je i ona sama neosetljiva na vapaje bespomoćnih bića. U svemu, čovek i svet više nisu jedno ("Ja sam živeo dobro, ali život beše očajan")... Bilo da evocira vlastita iskustva, ili da se s njom upoznaje u biblioteci, istorija se za pesnika svodi na smenjivanje imperija i moćnika, na promenu kostima kojoj poslediči smrt miliona nevinih. Čak i u muzeju, iza slika Bogorodice, ili kakvog renesansnog prizora, govorni subjekt sluti prisustvo tirana, makar i onog preobučenog u odeću čuvara muzeja... Vera u isceliteljske moći ljubavi oseća se u Simićevim stihovima, ali je i ona, umnogome, zadana okolnostima u kojima se odvija. Prava bliskost najčešće i nije ostvariva, ili se doživljava samo u snovima... Kolektivnom smrću je pesnik veoma vidljivo zaokupljen, individualna je za njega nedeljiva od parterne svakodnevice, ne bitno značajniji (ili sudbonosniji) njen činilac od manifestacija vitalnosti... Kako neposredno iskustvo govori da je Bog ravnodušan, ili nemoćan, smisao božanske pravde je nesaznajan. Traganje za Tvorcem je "pecanje u mraku", tek "mala misao naspram/ uzvišeno nedokučivog".
       Da ne bi bilo dvojenja, valja naglasiti da su nanizana pesnikova stanovišta izdvojena iz celine pesama, da su čitljiva najvećma u njihovim fragmentima. S tim je u vezi i pokrenuto pitanje veličine navedenih tema. Da li ih pesnik svojim osobenim i konsekventno sprovedenim postupkom - pripuštanjem u vidno polje (i u oblikotvorni proces) množine naoko nesrodnih predmeta, međusobno udaljenih prizora, prividno teško spojivih ideja i protivurečnih utisaka - relativizuje ili ih, može biti, čak i poriče? Bio bi to zadatak krajnje neprimeren majstoru kakav je Simić. On, sasvim suprotno, tzv. sporednim osnažuje bitno, umnožava i upotpunjuje "argumente". Nastoji da prevlada "varljivost svega vidljivog" koju, u jednoj pesmi prvog odeljka, naziva "užasnom". Njegov je naum da svom doživljaju obezbedi dinamičnost i dramatičnost, saopštenju punoću, pesmi višeznačnost. Njegov postupak, bez sumnje, proizlazi iz svesti da su - kako stoji u jednoj pesmi svrstanoj u drugi odeljak - "svet koji vidimo u mislima/ i svet koji svakodnevno gledamo" teško razdvojivi.