NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Ostaje Bata

Danilo-Bata Stojković odigrao 300. predstavu "Korešpodencije" u Ateljeu 212

      Pre neko veče prisustvovali smo jedinstvenom pozorišnom događaju: bila je to 300. predstava Pekićevih Cincara ili Korešpodencije u Mihizovoj adaptaciji i režiji Arse Jovanovića, kojom se Danilo-Bata Stojković posle 46 godina opraštao od svoje publike i scene.
       Predstavu u kojoj je te večeri pozorište iskušavalo jedan život - pamtiće svi koji su je videli.
       Čudesni glumac Danilo-Bata Stojković dočekao je da po 300. put odigra svog Simeona Njegovana Lupusa, "domijeovski karakter, nalik mudroj sovi i tvrdokornoj kornjači", kako je to povodom premijere zapisao Dragan Klaić u NIN-u, ovoga puta nešto stišan ali još uvek glumački moćne volje, duhovit, ciničan, čuvaran i škrt, oporo nežan, glava porodice, firme, svog sveta. Iskušavao je te večeri glumac bolesnika i kad je na vrh stepenica Simeon seo u turski sed - kao da veli: tu sam na vrhu i tu mi je mesto! - bilo je jasno da je glumac odneo pobedu.
       Tako se obelodanila jedna retka privilegija glumca - da igra dok je života!
       U jednom razgovoru sa Feliksom Pašićem (najzad će to dragoceno štivo Razgovori s glumcima izaći u izdanju Sterijinog pozorja), na pitanje "o tome šta ostane od glumca kad prođu godine, kad ga pokrije prašina i ona zemna i ona zaborava", Bata Stojković veli: "Glumac celim svojim bićem učestvuje u svom poslu. I on polako gubi sve svoje moći i, naravno, gubi fizičku snagu. To je za glumca najporaznije. To je velika tuga. Evo sad, (bilo je to pre 11 godina!) imao sam četiri gadne operacije i posle svake sam već u polusnu od narkoze zamišljao šta još mogu da igram."
       Te večeri su se i lekari, a bilo ih je mnogo u publici, mogli uveriti kakvo čudesno, reklo bi se terapeutsko dejstvo ima scena. Ljubiša Jovanovića je u svoje vreme, teško bolestan, molio da igra: "Mene samo na sceni ništa ne boli!"
       Bata Stojković je osobena ličnost našeg glumišta: umetnička sudbina ga nije tetošila. Godinama je igrao slugu, sprovodnika voza, drugog agenta, trećeg pesnika, komsomolca, mladića koji se bori, starešinu hotelskih momaka, pre no što je stigao do imenovanih uloga. Iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta otpušten je kao netalentovan a tek posle četrnaest godina u Ateljeu 212 odigrao je na Maloj sceni monodramu Putnik Dragoslava Mihajlovića i uverio sve da nije glumac nego glumčina. I otada nas već 32 godine raduje svojim neobičnim darom taj predani radnik, posvećenik koji neumorno opominje da dar bez rada usahne! "Ja sam srećan čovek: volim posao koji radim i posao voli mene!" kaže on pošto se, najzad, probio u sam vrh. "Prijatno je naći se na vrhu!" Dobro je pamtio reči svog profesora T. Tanhofera da "u umetnosti vredi biti samo među prvima".
       Pamtimo njegovog Savu Lukiča u Purpurnom ostrvu Bulgakova, Fjodora Karamazova, XX u Mrožekovim Emigrantima, Sladeka u Havelovoj Audijenciji, Edgara u Direnmatovoj Pladž Strindberg, Nušićevog Agatona...
       Tri naša pisca našli su u Bati Stojkoviću tumača kakvog su samo poželeti mogli: Dragoslav Mihajlović (Putnik, Protuve piju čaj), Borislav Pekić (Cincari ili Korešpodencija, Zakleti spasilac davljenika) i u najplodonosnijoj saradnji sa Dušanom Kovačevićem (Balkanski špijun, Klaustrofobična komedija, Profesionalac i Urnebesna tragedija). U Ateljeu 212 dobija samo ulogu Vasilija u Radovanu III, koja posle treće predstave na njegov zahtev biva izbrisana kao nepotrebna. Ni u Maratoncima (koje je igrao u Šijanovom filmu) ni u Sv. Georgije ubiva aždahu nije bio viđen u podeli?!
       Snimio je 68 TV projekata i 44 filma sa svim značajnim rediteljima u nas. Igrao je u francuskom TV filmu Jalta ulogu Staljina i zapanjio reditelja i francuske glumce pripremljenošću za tu ulogu, poznavanjem materije a kad su gostovali u Beogradu, i gospodstvenim gostoprimstvom.
       Dobio je zasluženo sve nagrade koje postoje u nas, neke po dva (Sterijinu i Arene) a Ćurana i četiri puta. Dobio je i nagradu na Danima satire u Zagrebu (nedavno je gostovao u Zagrebu, gde je trebalo da odigra pet predstava Profesionalca a na zahtev domaćina odigrao na kraju 11 uz izuzetno srdačan prijem i frenetično pozdravljen od publike. (Dobio je i nagradu na Festivalu u Kvebeku, Kanada, ali možemo samo pretpostaviti kakva mu je, makar kasna satisfakcija, bila nagrada Jugoslovenskog dramskog pozorišta za Balkanskog špijuna, 22 godine pošto je, oglašen netalentovanim, napustio taj teatar!
       Benžamen u porodici Alekse Stojkovića, poznatog beogradskog drvarskog trgovca, odrastao je uz brata Živorada i njegovo društvo iz Simine 9; uz intelektualnu elitu upija znanje, formira ukus uz likovnjake, posebno uz Batu Mihajlovića i Miću Popovića, mezimče dovoljno mudro da uči na tom bogatom vrelu.
       Nije se bavio sportom ali je imao pasiju vrhunskih sportista da juri rekorde: da u Audijenciji ispije naiskap 17 flaša piva za manje od sata a da ne izlazi sa scene; da igra 100, 200 i nedavno 300 puta jednu dramu! "Nekima je dosadno posle pete a meni se tek igra kad doguram do 200 i onda samo mislim na tristotu!"
       Na kraju oproštajne predstave u Ateljeu 212 upravnik i kolega Svetozar Cvetković pozdravio je rekordera jubilarca Batu Stojkovića uručivši mu svoj duboki poklon za sve što je učinio za pozorište i predstavu koju je priželjkivao i teško bolestan odigrao neverovatnim snagama, podsećajući nas na lepotu i moć svoga dara i umeća. Bio je uzbuđen, pa ipak se setio da je s njim u svih 300 predstava jedina bila Simeonova jezičava i svojeglava snaja - izvanredna partnerka Mira Banjac.
       Nikad nije bio sam, te večeri je bio okružen istinski odanom, potresenom i tužnom publikom.
       Nikad nije igrao Šekspira, mada ga je Falstaf vrebao a on skriveno priželjkivao Lira (bio bi to Lir poput Mihoeljsovog: veliki u malom!). Šekspir mu je ipak ponudio devizu koje se uvek držao: "Važno je biti spreman!"
       Glumac koga ćemo mi, spremni za poslednje putovanje uskoro odneti u svom sećanju, ali mlađarija - uprkos lošim vremenima, izrasla mahom visoka i preko naše mere, diviće se tom "patosancu", kolosu od dara, umetniku od one najređe, posvećeničke vrste još dugo, dugo... A onda... ostaju filmovi, ostaje Bata!
      
       OGNJENKA MILIĆEVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu