Gosti beogradskog festivala govore autorima "starog kontinenta", o borbi Francuza protiv dominacije američkog filma, i budućnosti "malih kinematografija"

      Najveći uspeh ovogodišnjeg Festa jeste u tome što su bioskopske sale bile pune u jedanaest sati pre podne, što su karte za iranske, japanske i albanske filmove bile rasprodate i što je znatiželjna publika provodila i po sat vremena u razgovoru sa autorima posle projekcija. Kako su to, uglavnom, nepoznata imena našem auditorijumu, interesovanje koje su pobudili govori da su njihovi filmovi zanimljivi i provokativni i da su uspeli u onome što svaki filmadžija priželjkuje - živu reakciju publike.
       Prisustvo nevelikog broja gostiju, manjeg nego što je najavljeno, bilo je dobra prilika da se obavestimo o savremenim tokovima u evropskom filmu i manje poznatim kinematografijama, kao što su švajcarska ili albanska. Njeki od ovih filmova ne samo da su zaintrigirali publiku, već su se našli među favoritima kritičara koji su pratili Fest.
      
       Nemačka promena
       Dokumentarni film koji je imao svetsku premijeru na beogradskom festivalu i potom provocirao intenzivnu diskusiju, jeste delo nemačkog autora Jensa Bergera "Dželati - zanat koji izumire", u kome o sebi i svom "zanimanju" govore neki od poslednjih evropskih egzekutora. Bergera zanimaju filmovi koji život prikazuju nenašminkano, a novije tendencije u nemačkoj kinematografiji idu u tom pravcu.
       "Poslednjih godina snimano je puno komedija koje su privlačile veliki broj gledalaca u bioskope. To vreme je, najzad, prošlo. Neki nemački reditelji pokušavaju da sa malo novca naprave ono što američki autori rade sa puno sredstava i, naravno, propadaju. Međutim, postoje i oni drugi, niskobudžetni filmovi koji pokušavaju da se bave malim temama i delimično uspevaju da privuku publiku. Po mom mišljenju, poslednji reditelj kome je to pošlo za rukom je Rajner Verner Fasbinder. Mislim da problem ne leži u novcu, već u nalaženju originalnog pogleda na Nemačku", kaže Berger.
       Veliki podsticaj nemačkim autorima dolazi od države, koja poslednjih godina ozbiljnije radi na tome da se ova kinematografija probije na evropskoj sceni. Nemačko filmsko tržište je, tako, u protekloj godini bilo najuspešnije među vodećim zemljama u toj oblasti, a zastupljenost domaćih filmova na tržištu bila je procentualno najveća u poslednjih petnaest godina. Na ovogodišnjem Berlinalu posebna pažnja je ukazana nacionalnom filmu. "Sa Šrederovom vlašću nastupio je preokret u kulturnoj politici zemlje. Navešću jedan primer: nemačke državne filmske nagrade je pre dolaska socijaldemokratske vlade dodeljivao ministar unutrašnjih poslova, što je besmisleno. Od pre tri godine imamo ministra kulture koji se u velikoj meri orijentiše prema francuskom modelu i pokušava da ojača nemačku filmsku industriju."
       "Dželati" se, ipak, nisu našli na programu ovogodišnjeg Berlinskog festivala. "Mnoge kolege su smatrale da je odbiti takav film u Nemačkoj, potpuno nerazumljivo. Odbijen je i Maksimilijan Šel, koji je, svojevremeno, napravio film o Marleni Ditrih, a sada o svojoj sestri, Mariji Šel. Problem nije u direkciji koja je nova, već u izbornoj komisiji u kojoj sede stari ljudi i biće potrebno izvesno vreme da tu nastanu promene."
      
       Švajcarska cenzura
       Iako se reditelji svuda na svetu žale kako je teško napraviti film, pa je tako i u Nemačkoj, Berger smatra da su u toj zemlji odlični uslovi za finansiranje projekata kada se uporede sa drugim sredinama. "Ako imate dobru ideju nije nikakav problem da u roku od godinu dana pronađete dva-tri finansijera, kao i da prodate film televiziji."
       To, međutim, nije slučaj u Švajcarskoj, gde se godišnje napravi desetak do petnaest filmova, a za njihovo finansiranje postoji mnogo manje mogućnosti, pogotovo ako se bave temama koje nisu po volji nekolicine koja odlučuje o tome koji će filmovi dobiti sredstva od države, kaže za NIN mladi švajcarski reditelj i scenarista Rikardo Sinjorel, čiji se izuzetno uspešan debitantski film "Šeherezada" bavi temom incesta. Predstava koju stičemo o položaju umetnika u liku jednog od aktera filma, ne razlikuje se mnogo od njegove situacije.
       "S jedne strane umetnost je u Švajcarskoj na ceni, ljudi je obožavaju, plaćaju hiljade švajcarskih franaka za umetnička dela, postoji mnogo muzeja, galerija, ali sve je nekako regulisano u načinu prezentacije i treba da ispuni neko unapred zadato mesto. Sa druge strane, ako uradite nešto prljavo, nešto malo dublje i kontroverznije, onda je publika koja je navikla da sve bude urađeno na određeni način veoma zbunjena", kaže Sinjorel, objašnjavajući da u Švajcarskoj odluke o tome ko će dobiti novac za velike igrane filmove donosi jedan čovek s televizije.
       "Autori imaju samo dva ili tri načina da finansiraju film, i ako vas dve od tri osobe koje su za to zadužene ne vole, onda vam ostaje ili da pravite filmove na videu ili da odete van zemlje. Od njih nećete dobiti podršku, jer nemaju hrabrosti da realizuju nešto provokativnije. Imamo, na primer, divnu priču o jednom švajcarskom teroristi koji je već deset godina u zatvoru, ali oni ne žele da bude ispričana, jer smatraju da to "nije dobro". U takvim uslovima na mene gledaju kao na enfant terrible. Mislim da ću sledeći projekat pokušati da napravim u Nemačkoj sa svojim novcem, jer tako mogu da radim ono šta želim." Sinjorel snima ručnom kamerom, a njegova rediteljska preokupacija je rad sa glumcima: "Ne privlače me filmovi koji se prave s velikim brojem kamera, kompjuterskom animacijom, raznim efektima. To ne bi trebalo da bude na vrhu liste kada se snima film. Ja se trudim da u prvi plan istaknem glumu, što je u poslednje vreme zapostavljeno, i priču koja ima veze s našom zemljom, s našim korenima i jezikom, švajcarsko-nemačkim u mom slučaju."
      
       Francuska zaštita
       U francuskoj kinematografiji, koja trenutno nema konkurenciju u Evropi, reditelji poput Lorana Kantea, čiji je drugi film "Slobodno vreme" prikazan na Festu (prvi, "Kadrovska služba", publika je mogla da vidi prošle godine) zauzimaju središnje mesto po utrošenim sredstvima, između komercijalnih hitova i nezavisnih filmova. Takve filmove, sa srednjim budžetima, sve je teže praviti, kaže Kante. "Donedavno je 'Kanal plus' finansirao ove filmove na osnovu ugovora sa državom, tako što ih je otkupljivao za emitovanje, ali sada se to sve ređe dešava. Taj ugovor prestaje da važi 2004. godine, a 'Kanal plus' se orijentiše ka skupim filmovima, jer je to privatno preduzeće usmereno ka profitu".
       Mali filmovi imaju teškoće da naprave proboj u bioskopima u kojima se nedeljno pojavi i do 18 premijernih filmova. "Da bi film napravio neki komercijalni uspeh, treba ga prodati velikom broju sala. Američki filmovi sve više izlaze u osamsto kopija, tako da film koji izađe na deset kopija praktično ne postoji."
       Zahvaljujući tradiciji negovanja nacionalne kinematografije, u Francuskoj postoje zakonske regulative koje podstiču razvoj domaćeg filma i sprečavaju dominaciju američkog. "Preko sistema koji je uspostavio Nacionalni centar za film, od svake prodate bioskopske ulaznice uzima se jedan deo za porez, koji je namenjen za snimanje filmova. Tu su i sredstva iz poreza koje plaćaju francuske televizije. Četrdeset odsto prikazanih filmova na televiziji moraju biti francuski, a sličan je odnos između francuskog i ostalih filmova u bioskopima, iako tu ne postoje striktni propisi kao na televiziji. To, međutim, dolazi u pitanje zbog liberalizma koji se sve više uspostavlja u Francuskoj, jer privatna preduzeća nastoje da izbegnu takve propise", kaže Kante.
       To dovodi do polarizacije na nezavisnu i zavisnu scenu kao u Americi, ali "nema getoizacije koja postoji u američkom filmu, što je verovatno rezultat istorijskog razvoja filma u Francuskoj. S jedne strane, televizija je uvek finansirala snimanje filmova, a s druge je postojao veliki broj bioskopskih sala za prikazivanje umetničkih filmova. Oni su pravi borci za opstanak autorskog filma, iako su sve više ugroženi od velikih korporacija koje drže bioskopske komplekse i koje otkupljuju male sale".
       Kanteovi filmovi bave se socijalnim i političkim temama, koje su prisutne i u drugim delima francuske kinematografije u poslednjoj deceniji. "Mislim da je to zbog toga što francuska i svetska javnost mogu da prihvate da drugačije gledaju na sebe, kritičnije. To se, naravno, odnosi na autorski film i nije slučaj sa 'filmovima-mašinama', koji imaju tendenciju da sve više liče možda ne na američke, već pre na međunarodne filmove".
       Ovogodišnji Fest je još jednom pokazao da su Francuzi najveći koproducenti u Evropi. "Nastojimo i nadam se da uspevamo da ne budemo veliki nacionalisti i da ne gušimo male kinematografije", kaže Kante.
      
       Albanski pokušaj
       Jedan od filmova koji je napravljen uz pomoć francuskih sredstava je "Tirana godine nulte", albanskog reditelja Fatmira Koćija, koji je izazvao pažnju kao kuriozitet i zbog naziva koji asocira na film Gorana Markovića, iako je njegova vrednost, pre svega, u faktografskom smislu - zanimljiva informacija o savremenom životu u Albaniji o kome znamo vrlo malo.
       Iako se u ovoj zemlji snimi najviše tri filma godišnje, Koći smatra da postoje osnove za razvoj, ako ništa drugo zbog toga što više nema državnog nadzora, a cenzuriše se još samo pornografija. Film o odlasku ili ostanku u Albaniji devedesetih, zemlji koja se budi iz ideološkog sna u bedi i sopstvenom đubretu, govori o usmerenju ovog reditelja, koji je odrastao na jugoslovenskim filmovima, ka temama svakidašnjice.
       "Filmski autori i dalje izbegavaju da se bave savremenim životom. Mislim da je to i inače slučaj sa filmovima koji se prave na Balkanu, u Grčkoj pa i ovde kod vas - to su filmovi koji prikazuju ekstremno nasilje ili komercijalni filmovi bez ikakve vrednosti ili filmovi o prošlosti ili oni koji fokusiraju neku specifičnu ličnu priču. Poslednja dva filma u Albaniji bave se pričama o albanskim izbeglicama i događajima iz sedamdesetih. Iako je moj sledeći film o 1914. i događajima u Albaniji i susednim zemljama u to vreme, on neće govoriti o ratu, već će biti vrlo aktuelna priča - kako možemo da živimo zajedno."
       Kako stvari stoje, veliki broj istočnoevropskih autora u narednim godinama će tražiti načine da svoje filmove realizuju kroz koprodukcije, kao što su to učinili Koći i Marković. Bližu saradnju velikih evropskih filmskih centara sa balkanskim kinematografijama nagovestio je i Valter Leruž, direktor organizacije "Eureka Audiovisuel" (čiji je Jugoslavija ponovo član), koja radi na razvoju i promociji evropskog filma, između ostalog i kroz konkretnu obuku profesionalaca. U njihovim programima koji obuhvataju i kurseve iz novih tehnologija (digitalno snimanje, postprodukcija i montaža), od ove godine će moći da učestvuju i filmski autori iz zemalja van Evropske unije. Pošto je fokus ove organizacije već neko vreme na istočnoj Evropi, treba očekivati da će naši profesionalci iskoristiti ovu priliku.
      
       ANA OTAŠEVIĆ