Verovatno da mi je padalo na pamet: Šta mi je ovo trebalo?! Ali, robija me nije ubila. Nije to ona golootočka priča; oni su bili lomljeni, mi smo bili zaštićeni, mogli smo i da se mangupiramo

      Jedan od značajnijih događaja u našoj novijoj istoriji odigrao se pre 30 godina, kada je održan tzv. proces trockistima. Bio je to jedan od talasa represije s početka sedamdesetih prema organizovanom studentskom pokretu i demokratskoj inteligenciji, koji su zahtevali slobodu - štampe, kritičkog mišljenja i političkog organizovanja. Pre ovog, održano je suđenje Vladi Mijanoviću, lideru studentskog pokreta, kasnije Danilu Udovičkom i Lazaru Stojanoviću, a 1974.suđeno je Zoranu Đinđiću, sadašnjem premijeru Linu Veljaku i Darku Štrajnu, zbog rezolucije tri filozofska fakulteta.
       Pavluško Imširović (54), prevodilac, važna je ličnost tadašnje (ilegalne) opozicione scene. Više puta je hapšen, dva puta osuđivan, jedan je od šestorice iz tzv. procesa šestorici, odnosno Otvorenom univerzitetu, 1984. Smatra se jednim od najdoslednijih boraca protiv komunističkog totalitarizma.
      
       IZOLUJ, ZAMARAJ: U Beograd dolazim iz Tuzle, 1967. i upisujem Saobraćajni fakultet. Imam buntovničku predistoriju, peticije i štrajkove iz srednje škole. Porodica mi je komunistička, ali ja veoma rano postajem žestoki antikomunista. Moje to baca u očaj, dete im propagira antikomunizam, pljuje po komunizmu iz sve snage. Nisam lud, ni blesav: nastavnici pričaju jedno, rade drugo; svi nešto lažu, autoriteti se baziraju na strahu, sve je nasilno u "socijalizmu s ljudskim licem".
       U godini pre gibanja, u studentskim krugovima veoma su popularni praksisovci, ali niko od njih ne ulazi u radikalniju kritiku režima. Kod njih je uvek prisutna neka reformistička linija. Ipak, implikacije njihovih stavova bile su takve da je država morala da ih zatire jer su u prvi plan isticali demokratska, građanska prava. U krajnjoj konsekvenci, to je značilo slobodu političkog organizovanja, ono čega se totalitarni režimi plaše, ko đavo krsta. S razlogom, jer su svesni svoje nelegitimnosti, svog šizofrenog karaktera, svoje lažljivosti.
       Često se, pogrešno ili zlonamerno, studentski pokret iz 68. smatra egalitarističkim. Odbacivanje hipokrizije svojstveno je mladosti, a socijalna nejednakost (u društvu proklamovanih jednakosti), koja se naglo pojavljuje početkom šezdesetih, prosto bode oči. Ljudi na državnim funkcijama dovlačili su, čak, i morsku vodu u bazene svojih vila. Pojavljuje se korupcija, velike novčane pronevere, posle smene Rankovića državni aparat počinje da puca. Socijalno i političko nezadovoljstvo, uvek i svuda, najbrže izbija kroz mlade. I, dogodila se eksplozija - 50 hiljada mladih je grunulo - nosite se! Dosta nam je vaših laganja, muvanja, krađa!
       Broz se veoma uspaničio, trebalo mu je sedam dana da reaguje. Studentske demonstracije počnu u nedelju uveče, već u utorak sve novine objave odluku savezne vlade - radnički minimalac se povećava za 200 odsto. Ukoliko radnici izađu na ulice, imaće Budimpeštu iz 1956.
       Studenti nisu sebe doživljavali kao strašno veliku snagu. Postajem svestan šta se događa i koliko je sve vrlo ozbiljno, tek poslednjih dana demonstracija. Samo treba opstati, istrajati i polomićemo ih - razbiti te kordone, a pitanje dana je kad će nam se radnici pridružiti! Ali, svaki masovni pokret, svaka eksplozija ima energetske granice, do kada može da traje. Oni to znaju - izoluj, lokalizuj, zamaraj. Devet dana to traje, svi smo već umorni, i nemamo masovniju podršku spolja. Onda je Broz održao svoj čuveni govor, u kome je stao na stranu mladih - valjda protiv sebe. Kada je rekao: 95 odsto naše omladine je zdravo, a samo pet odsto je tamo nekih mutivoda, odmah smo znali da će mu tih "pet odsto" poslužiti kao izgovor za represiju. Ko su tih "pet odsto"? Na celom univerzitetu, na prste jedne ruke mogao si da izbrojiš antikomunistička istupanja s pozicija desnice, i smesta su bili izviždani.
      
       KAKANJSKI RUDARI: Posle događaja '68, mi iz studentskog pokreta delimo se na liberale, revolucionare, anarholevičare, anarhomarksiste. Svi se zalažemo za obnovu radničkog pokreta. Nisam avanturista koji bi da se igra revolucije i političkog terorizma. Prosto, javno i otvoreno zastupam nešto na šta imam pravo prema svim pravnim i političkim dokumentima te države. Nisam jedini trockista, usamljen slučaj. Na Filozofskom fakultetu učestvujem u jednom takvom kružoku. Ljilja Mijanović je diplomirala na Trockom, njegovom shvatanju socijalne revolucije - permanentne revolucije. Ljilja je imala simpatije za Crvene brigade, ja nisam. Koliko god imali dobre namere, idu naruku policiji i režimu. Udba samo može da poželi, da se među nama pojavi neko iz Rafa ili Crvenih brigada, i da odmah raspale po nama - eto ko su liberali i demokrate!
       Bio sam veoma rezervisan prema ultralevičarima, smetalo mi je njihovo infantilno shvatanje problema. Za mene je bavljenje politikom ozbiljan posao, a ne sport i zajebancija. Nisam pristalica anarhičnosti. Vlada Mijanović je prednjačio u smišljanju spektakularnih akcija, bio je pravi gošista, anarhistički. Milion puta imali smo čarke, uzajamno se sumnjičili. Tvrdio sam: policija priželjkuje da učiniš to, što želiš! Zastupao sam političku liniju koja ide na omasovljenje; ako si u manjini izolovaće te i počistiti ili te gurnuti u Bader-Majnhof i manipulisati tobom. Gradska gerila je propagirana u medijima; levičari su gurani u to, kako bi ih lakše izolovali.
       Sećam se kada je na Filozofskom fakultetu organizovana akcija solidarnosti sa štrajkom kakanjskih rudara. Pored mitinga i usvajanja saopštenja, jedan od oblika te akcije bio je i sedmodnevni štrajk glađu. Naravo, bilo je dovoljno reći da je to znak naše solidarnosti, međutim, Milan Nikolić je predložio da štrajkujemo sve do ispunjenja zahteva, rudarskih i naših. Onda je neko konstatovao da bi to bilo besmisleno - trebalo bi da štrajkujemo glađu do uvođenja novog društva socijalne pravde.
       Tih godina bile su posećene tribine u Domu omladine, na Kolarcu, na fakultetima i po privatnim stanovima, tzv. Otvoreni univerzitet. Na njima se govorilo o antipsihijatriji, književnosti i elementarnim političkim pitanjima: mogućnost antistaljinističke revolucije u SSSR-u i drugim totalitarnim državama, uključujući Jugoslaviju, čiji sistem smo smatrali derivatom staljinizma. Režim je trpeo te tribine, jer ih je koristio za sondažu političkih tendencija. Najčešće sam polemisao sa praksisovcima; stalno su bili namerni da se cenkaju sa režimom. Njihov lider bio je Mihajlo Marković. Meni je bila bliska strategija ruskog disidenta Grigorenka: Mi nismo ilegala, vlast je ilegalna, jer je nelegitimna i nećemo dozvoliti da nas gurne u ilegalu.
      
       PRSTI KGB-a: Milan Nikolić i ja pravimo inicijativnu grupu za Revolucionarnu radničku partiju: rasturamo svoje letke po poštanskim sandučićima - Ova vlast je lažna... Mladalačka glupost, naravno. Smatramo da ljudima treba pokazati da neko misli opoziciono, čitajte naše letke i mislite o njima - srušićemo ih!
       Šta je bilo presudno u vezi sa mojim hapšenjem, zna dragi bog. Znaću kad vidim svoj pravi dosije. Znam da je KGB upozorio Udbu; uprli su prst u mene - taj vam je trockista! Ja nastupam kao marksista, dosledan i konsekventan. Naime, imam dobrog prijatelja, ruskog studenta Vladimira Jurjeva, idealistu i romantičara, koji je ovde došao međunarodnom razmenom studenata. Iščitao je gomilu ruskih samizdata, koje sam nabavljao u inostranstvu: Solženjicina, Grigorenka, Jakira... Stenograme suđenja demonstrantima sa Crvenog trga. Do kraja 80-ih znao sam za svako političko suđenje u Istočnoj Evropi. Kad tamo padne staljinizam, ovaj naš će odleteti, kao isprdak.
       Jurij ode na sastanak komsomola u ambasadu i kaže: Zar se takve stvari dešavaju u našoj zemlji - najslobodnijoj na svetu?! Svi ga savetuju: Volođa, jesi li lud, letećeš u Sibir! Napravi još veću glupost: ode u Moskvu i uspostavi vezu sa Jakirom i Grigorenkom. Mesecima švercuje njihove rukopise, ja ih prosleđujem u Pariz i Švajcarsku, gde se štampaju. U jesen 1971. odem u Pariz da mu donesem lažni pasoš - nećeš nazad u Moskvu! I upozorim ga da ne ide na tribinu Ernsta Mandela, vođe jedne frakcije 4. Internacionale i Titovog prijatelja, kome je tih dana Gradski komitet organizovao tribinu u SKC-u. Nije me poslušao; u noći posle tribine, KGB ga je kidnapovao i odveo u Moskvu. Osuđen je na šestogodišnje progonstvo u Sibir.
      
       TITOV BES: Dva dana posle Mandelove tribine, Branko Pribićević sazove sednicu Univerzitetskog komiteta i kaže: Krajnje je vreme da se obračunamo sa trockistima! To kaže čovek koji je, praktično, doveo Mandela. Neposredno pre toga, Jovica Aćin i Milorad Vučelić, objavljuju tematski broj "Studenta" o andergraund štampi na Zapadu. Na moj predlog dobijam dve strane za ruski andergraund, i ne da mi đavo mira: udenem i pismo Ignacija Rajsa KP SS-u i Staljinu iz 1937. Rajs je bio šef zagrebačke službe NKVD, ubijen je dva meseca posle tog pisma u Lozani. Prebegao je tamo, kada je Staljin dao direktivu: pobiti nestaljinističke elemente u svim komunističkim partijama, kako bi postale agenture Moskve.
       Šest meseci traju pripreme oko proslave godišnjice, 50 godina SKJ i 35 godina Titovog dolaska na njegovo čelo; podmetnem im podatak da je Tito to učinio na vrhuncu Staljinovih čistki, kada je čitav tadašnji CK KPJ pobijen. Štefica Kardelj ispriča Miri Alečković, šta je čula od Kardelja, ova to ispriča Nedi Nikolić, koja dotrči nama i kaže: Broz je uleteo, tresnuo "Studentom" i zaurlao: 'Ko je ovo smeo da štampa?!' Odmah mi je bilo jasno da ću nadrljati.
       Rade Radovanović moj cimer nagovara me da zbrišem preko granice - Neću! Idem u zatvor, makar trajao i deset godina. Oni neće trajati toliko, izaći ću iz zatvora i smejati im se. Krenuo sam da uklanjam svoje tragove; ljudi su često nepažljivi, znam šta može da me kompromituje. Joca Anđelković, profesor sociologije, sakrio je letke i časopise ispod dušeka, Jelka Kljajić (kasnije Imširović), ispod ormana. U jurnjavi, zaboravim da sam od Jelke uzeo nekoliko primeraka "Proleterske avangarde", časopis za odbranu 4. Internacionale, za Istočnu Evropu, s namerom da ih spalim u Zvezdarskoj šumi. Prilikom pretresa, setim se: Jebem ti, to sam zaboravio! Procenim da mi zbog toga ne gine pet godina - za neprijateljsku propagandu s podrškom iz inostranstva.
      
       TROCKISTIČKA GRUPA: Obrađivanje na saslušanju izgleda tako što te drže na stolici, ne daju ti da spavaš. Trojica islednika smenjuju se sa istim pitanjima: Koga znaš? Kad si bio? Šta si radio? Gde si bio tog dana? - Pazi da ti ne kažem! Nisam pao s neba, čitao sam stenograme svih političkih procesa, od Staljinovih dana. Prosto, znam tehnologiju montiranih procesa. Ako hoće da te optuže da si ubio nekog, ne smeš da imaš alibi za taj dan. Onda će pomeriti "ubistvo" za neki drugi dan.
       Moju odbranu će čuti na sudu, javno, a da im se ovde branim, da vide šta imam u rukavu... Najgluplja moguća stvar je ulaziti sa njima u diskusiju, uveravati ih. Oni dobro znaju šta im je zadatak, koja vrsta informacija im treba i šta može da smeta optužnici. A te informacije samo od tebe mogu da dobiju.
       Na suđenju, sudija slavodobitno diže desetak fotokopiranih stranica, kaže: Da li je ovo nađeno kod vas?! Jeste! To je trockičkije od svega što ste našli, glavom i bradom pisao je Lav Trocki - poglavlje iz knjige "Izdana revolucija". Naboli ste dokaz, ko kravu prstom! Ako pogledate u izlog Srpske književne zadruge, videćete tu knjigu! Naime, imam u rukopisu pola knjige, počeo sam da je prevodim, ali je "Otokar Keršovani" objavio, i ja sam prekinuo sa prevođenjem.
       Kod mene nisu našli nikakav materijal, osim tih nekoliko časopisa; kod Milana Nikolića našli su nekakav glupi partijski program koji je on pisao sa kojim stvarno nisam imao veze. Sad, mene optužuju da sam ga pravio zajedno s Milanom. Protiv Jelke nisu imali ni jedan dokaz. Sve vreme trudio sam se da odvojim svoje suđenje, ako bih u tome uspeo, ona izlazi iz priče jer nema grupe.
       Ustali smo da saslušamo presudu, Jelka nije dobro čula, pita me: Koliko si dobio? Kažem: Sedam! Ona klone. - Ma, dve godine. Kaže: Kretenu, moraš i ovde da se zajebavaš! Milan i ja osuđeni smo na po dve godine, Jelka je dobila godinu i po. Bio sam presrećan, jer sam bio ubeđen da ću dobiti najmanje pet godina zatvora.
      
       ADEM, LAZA I JA: Ukupno sam proveo devet meseci u samici, šest meseci neprekidno. Računam: pred sobom imam 1 500 dana u zatvoru, jedan dan je 0,75 promila; prođe prvih 50 dana, već si u procentima, nema više promila - jebote al' ovo leti! Samo ne smeš da se predaješ čamotinji. Kad nisam imao knjige, radio sam računske operacije u glavi, vežbam logaritme i vadio kvadratne korene. Ne jedanput, nisam čuo šta me pitaju na saslušavanju. Kažem svoju priču i odoh u računske operacije. Nemam pojma o čemu pričaju, niti ih slušam. Kad neko podigne ton, opsujem ga u sebi: Jebem ti, izgubio sam decimalu!
       Dramatičnije od izlaska iz zatvora je kad izađeš iz samice. Za mene je bio šok, kad sam stigao u Zabelu. U CZ-u nema otvorenog prostora, izvedu te u šetnju, opet si među zidovima, tu i tamo vidiš travku. U samici imaš buđavi vazduh, uvek prisutnu memlu: u Zabeli pukne prostor pred tobom, čistina, mraz, vetar i vazduh, koji se pije.
       Zatekao sam Adema Demaćija i Lazara Stojanovića. Bio sam u četvrtom paviljonu, Laza u drugom; svaki dan sedeli smo za stolom i svađali se oko knjiga i pogleda na svet. Imao je običaj da kaže: Vi, mraksisti! - A, vi prdonisti! Kreten si kad Prudona tako nazivaš! A ti si budala, Marksa nazivaš Mraksom!
       Adem Demaći je bio veoma simpatičan, metar i žilet, a drčan. Albanci su ga obožavali, čim namigne, oni štrajkuju: izlaze u stroj sa peškirima oko vrata i porcijama u rukama - idemo u samice! Adem je bio maoista iz sve snage, bila je to košulja za njegov nacionalizam. Kad se Nikson sreo sa Maom, Demaći je gutao knedle, a ja sam umirao od smeha: Pa, ovaj tvoj mazi tigra od papira, igraju pingpong!? Demaći samo grize usne.
      
       AROGANCIJA: Da bih se održao u formi, stalno sam se tužakao sa upravom. Prvu samicu dobio sam, jer sam odmah počeo da se svađam sa stražom i vaspitačima; da su prostaci i da nemaju pravo da mi se obraćaju sa ti - nisam ja njihov ortak! Ovi odvale vilicu od smeha, došao neki klinac da ih zajebava! Sve kazne zaradio sam zbog "arogantnog ponašanja". Dođem na raport, pitaju me: Šta si to, uradio? - Morate da poštujete dostojanstvo zatvorenika, po članu osam, a vi se ponašate bezobrazno, prosto i nekulturno! - A, je li, 'ajde 15 dana u samicu! Sedim lepo u samici i igram šah sa samim sobom. Kada sam ponovo bio u samici, '84. nudili su mi da pređem u sobu - More man'te me, hoćete da mi namestite provokatore. Sedim u samici i uživam u samoći.
       Verovatno mi je padalo na pamet: Šta mi je ovo trebalo?! Ali, robija me nije ubila. Nije to ona golootočka priča; oni su bili lomljeni, mi smo bili zaštićeni, mogli smo i da se mangupiramo. Država je stalno nešto reformisala i eksperimentisala s nama, ako nas strpaju sve zajedno, onda smo opasni, jer se organizujemo. Ako nas raspu među kriminalce, zadobijemo uticaj među njima i možemo da pravimo pizdarije. Nikad taj staljinistički režim nije znao šta da radi s nama političkim zatvorenicima, kako da nas izoluje.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ
      
      

Deset najznačajnijih događaja u mom životu: Novembar, 1966. Broz posećuje Tuzlu. "Rudari" koji ga dočekuju su činovnici i partijski aktivisti, preko skupih odela navukli su novu rudarsku opremu i stavili nove rudarske šlemove.        2. juni 1968. Studentske demonstracije. Događaj kakav vam, definitivno, vrati veru u ljude        Januar, 1972. Kao aktivista studentskog pokreta uhapšen sam, optužen i osuđen (zbog nedostatka dokaza samo na dve godine).        1975. i 1980. rodili su se Ana i Dragan. Dodatni razlog za drugo dete bio je taj što će biti rođeno posle Brozove vladavine.        1978. Šezdesetosmaši započinju održavanje redovnih kućnih diskusionih tribina, koje su prethodile Otvorenom univerzitetu praksisovaca.        1980. Kampanja solidarnosti sa Poljskom "Solidarnošću".        1984. Proces protiv Otvorenog univerziteta i ubistvo Radomira Radovića. Još uvek nerazjašnjeno, zahvaljujući sramnoj dosovskoj lakrdiji sa otvaranjem arhiva tajne policije.        1985. Jedan sam od osnivača i aktivista Helsinškog odbora za ljudska prava.        1990. Istupam iz UJDIJA nepristankom na njegovu preregistraciju u političku stranku i izlazak na prve "višestranačke izbore"        2. jul 1991. U masi sam koja na juriš zaposeda republički parlament sa zahtevom da se srpski vojnici u JNA povuku u Srbiju, i tako spreči rasplamsavanje rata.        5. 10. 2000. Revolucija ruši Miloševića i prisiljava DOS da uzme vlast i njegovom državnom aparatu obezbedi kontinuitet. Neće još dugo.