Povodom 475-godišnjice smrti Nikola Makijavelija (1469-1527). "Makijavelizam" je u leksici evropskih jezika prerastao u sinonim "beskrupulozne" politike

      U rasponu od pet stoleća drži Makijaveli i svoje pristalice i ljute oponente kao i neutralne kritičare u svojoj magičnoj orbiti. Teoretičar političke bezobzirnosti, taktičke prepredenosti i strategijskog lukavstva, bio je kroz vekove oprečno a opsesivno recipiran.
       Ravnom merom su ga i liberalisti i socijalisti, kao pribogu i fašisti slavili i svojatali. Ne samo Ruso i Fridrih Veliki, Herder i Fihte, Hegel i Niče, već i Hitler i Musolini, anarhista Bakunjin, komunista Gramši i marksista Altiser pozivaju se na njega.
       Za jedne je važio za učitelja zla i terora, za druge je, pak, ovaploćivao političkog realistu. Da bi se takva heterogena slika o njemu preinačila, istoričari političkih ideja poslednjih decenija ipak nastoje da njegovo delo, koje je imalo uticaja na svetsko političko mišljenje i delanje više no ikoje drugo, situiraju u strogu žižu i živi kontekst renesansnog vremena. Dve izvanredne studije koje na tome nastoje valja nam ovde istaći: knjigu profesora političke filozofije sa Prinstona, Mauritio Viroli: "Das Lacheln des Niccolo. Machiavelli und seine Zeit", Pendo, Zürich/München, 2001. kao i profesora istorije kulture u Hanoveru, Dirk Hoeges: "Die Macht und der Schein", S.N.Beck, München 2001.
       Makijaveli će biti postavljen za sekretara "Saveta desetorice" i na tom mestu višestruko biti biran. U svojstvu državnog sekretara za spoljna dela i odbranu, preduzeće mnoga diplomatska putovanja u inostranstvo i prestrojiti skupu i nedelatnu firentinsku vojsku, koja se dotad sastojala od plaćenika sastojala, u vojsku građanske milicije, koja će otpalu Pizu 1509. vratiti u svoje okrilje.
       Nakon strahovlade dominikanskog monaha i mahnitog propovednika pokajanja i radikalne askeze, Savanarole, koji bi republiku u srednjovekovnu fundamentalističku teokratiju preobrazio i koji je u svojim oštrim parenezama (propovedima sa pretnjom) sa ekstatičnom srdžbom i besom bljuvao retorički otrov protiv Medičija i njihove "estetike moći" i koji će stoga najzad sagoreti na lomači, slede godine republikanske slobode u kojoj će se Makijavelijeva karijera rascvetati. Njoj će biti naprasni kraj označen povratkom Medičija 1512. u Firencu.
       Makijaveli će biti zatočen, zlostavljan, i na kraju, pomilovan. U izgnanstvu u toskanskoj bukolici porodičnog dobra posvetiće se pisanju komedija ("Mandragola", 1518), i istorije grada Firence (koja će posthumno biti objavljena 1532), kao i političkim spisima, među kojima je najpoznatiji i najznačajniji spis "Il Principe"(Vladalac") 1513. a koji je posvećen Lorencu de Medičiju. U njemu se Makijaveli odriče hrišćansko-metafizičkih osnova morala i vlasti, koje po njemu u oblasti politike nemaju šta tražiti.
       Na mesto hrišćanske vrline stupa na snagu ono što se u antičkoj etici zvalo virtu: organski sjedinjena sposobnost i vrlina. Uspešan je onaj ko se uprkos ćudima Fortune u državnim poslovima potvrdi. Makijaveli daje prednost republikanskoj formi vlasti. No, njegov istorijski model je cikličan, te republikanskoj fazi sledi tiranska ili monarhistička. Time je položen novi tip vlasti koji se u sve kompleksnijem svetu privida kompetencije ima potvrditi. Da bi se ta opsena kompetencije stvorila, neophodan je hor filozofa, književnika i umetnika koji će u tome sinergetički privređivati. Politika označava prevashodno moć ("monopol moći", reći će Maks Veber) od koje pravda i blagostanje direktno zavise.
       U traktatu "Vladalac" u 26 latinski naslovljenim poglavljima, a talijanskog teksta, mogu se razlikovati dva jezgra argumentacije: klasifikacija vladavina i njihov strukturalni potencijal u prvom delu traktata i pitanje moralnih svojstava regenta kao i pitanje funkcionalnog političkog stava u odnosu na politički poredak, u drugom.
       Imperijalna dijalektika moći se sastoji iz činilaca koje je Makijaveli još u Discorsi na primeru Rimskog carstva tematizovao. Ona je i pozadina političko-teorijskog scenarija u kome je vrlina (virtu) u "pravi i srećan čas" (occasione i fortuna) sa mudrošću (prudenzia) sjedinjena. Ti činioci postaju regulativna načela za političko delanje.
       "Makijavelizam" je u leksici evropskih jezika prerastao u sinonim "beskrupulozne" politike. Flober ga je u "Buvar i Pekišeu" nazvao "nasilnom i strašnom rečju koja se sa drhtanjem proiznosi". Jezuiti i protestanti su ga smatrali "instrumentom satane". Francuski enciklopedisti su u "Vladaocu" videli "satiru". Didro je taj spis smatrao "umećem tiranije", a Monteskije ga je, pak, držao prolaznim fenomenom.
       Leo Štraus, iako u Makijaveliju vidi učitelja zla, ipak mnoge nazore sa njim deli. Rasel ga je mimo oštre kritike smatrao pretečom političke moderne. U svetlosti događaja od 11. septembra 2001. mogao bi upravo Makijaveli poslužiti za primer u odmeravanju "za" i "protiv" vojne intervencije. Njegov bi savet bio jednoznačno uzdržavanje od osvete u borbi protiv terorizma. No, da bi paradoks makijavelističkog dvostrukog dna bio savršen, istine radi valja priznati da takvu makijavelističku poziciju zauzimaju danas i mnogi antimakijavelisti.
      
       ZORAN ANDRIĆ