Razvoj situacije godinama neumitno ide ka ovakvom kraju: rudnik je eksploatisan tako što su rudari, kopajući jednu rudu, zatrpavali drugu

      Nije tačno da radnici Majdanpeka od Vlade Srbije očekuju da ne zatvori rudnik bakra - oni od nje zapravo očekuju da ga ponovo otvori. Godinu dana ovaj rudnik praktično ne radi, posle havarije nastale usled požara na transportnim sistemima. Do danas nije utvrđeno da li je požar nastao slučajno, zbog nestručnog rada, ili je u pitanju diverzija.
       I bez požara, razvoj situacije godinama neumitno ide ka ovakvom kraju: rudnik je eksploatisan tako što su rudari, kopajući jednu rudu, zatrpavali drugu. Sad je potrebno, praktično, skinuti nekoliko brda jalovine (visine oko 150 metara) da bi se došlo do rude. Tek onda počinje kopanje. Za taj posao treba, prema proračunima, oko 30 miliona dolara. Vlada taj novac nema. A i da ima, pitanje je koliko je rude zaista ostalo, koliko je njena eksploatacija isplativa i koliko sve to još može da traje.
       Ono što je već sad sasvim izvesno, jeste činjenica da od sadašnjih 2 700 radnika u rudniku može ostati maksimalno 1 300 ljudi. Za sada vlada svojim planom predviđa da će rudnik raditi u naredne četiri godine. Za ostale će se obezbediti socijalni program do sada, na primer, praktikovan u kragujevačkoj "Zastavi". Kakve je to reakcije izazvalo, poznato je - okupljeni građani su se razbesneli i "zadržali" predstavnike vlade tražeći da dođe premijer Zoran Đinđić. Premijer još nije došao (a kad će, ne zna se baš tačno, da ne bi došlo do nemilih scena), njegovi službenici pušteni su da odu kući rano sledećeg jutra, ljudi su se razišli kućama i rasplet je praktično odložen.
      
       Siromaštvo
       Pre nego što su službenici Vlade Srbije "zarobljeni" u Majdanpeku pošto su okupljenim ljudima bez uvijanja saopštili istinu koju i sami znaju - da rudnik bakra i zlata Majdanpek nikad neće biti kao što je nekad bio i da ga od zatvaranja, pre ili kasnije, niko ne može spasiti - sasvim je verovatno da su im prvo, na putu do ovog grada, stradali amortizeri na automobilima. Tragovi propadanja vidljivi su bukvalno celim putem. Na pojedinim deonicama nije moguće voziti brže od trideset kilometara na sat, bez opasnosti da vozilo ne ostane bez nekog točka.
       Ceo gradić sablasno je prazan. U osam sati uveče, kad autobus iz Beograda stigne na stanicu, tamo nema žive duše. U gradu, po ulicama, takođe nema nikoga. U lokalnom kafiću u centru grada, piće košta dvadesetak dinara, ali je popunjeno svega nekoliko stolova. Hotel "Park" posebna je priča - recepcionerka je ljubazna, ali iznenadnom gostu mora da saopšti kako, doduše, nema grejanja ni tople vode, ali će ona doneti grejalicu, pošto već nema drugih gostiju. U sobi gost utvrdi kako ni hladna voda nije upotrebljiva - pri pokušaju da se pusti, nastaje poplava u celom kupatilu. Kad šikne voda, postaje jasno da cevi koje se vide na razrovanom zidu, nisu zakrpljene. Opšte stanje hotela nema potrebe ni opisivati.
       Nije, tvrde meštani, ništa bolje ni u stanovima. Predsednica opštine Jadranka Milošević u razgovoru za naš list kaže da u stanovima nema grejanja, pošto su na niskim temperaturama popucale cevi. "Komunalno preduzeće pokradeno je bukvalno do čekića - ni njega nemaju. Za to niko ne odgovara. Radnici pet meseci nisu primili plate, niko nema motiv da dolazi da radi i popravlja grejanje. Ljudi se onda, šta će, greju na struju, pa im dolaze oni astronomski računi koje ne mogu da plate. Onda im Elektrodistribucija isključi struju, a oni pravo kod mene. Najteže slučajeve pošaljem u socijalno, neko od njih dobije po hiljadu dinara", kaže Jadranka Milošević.
      
       Obraz
       Zimus je najveći problem bio da se pređe na "alternativne načine grejanja", kako Ministarstvo za energetiku i EPS imaju običaj da preporuče. Alternativa bi bila drva i ugalj, ali tu ima i nekih problema: na primer, čime da ljudi kupe prvo peći, a onda i ogrev? Pa potom, kako da ih lože u stanovima bez dimnjaka, građenim u neko bogatije vreme, kad se o drvima nije ni mislilo? "Tako se desilo da su neki ljudi zimus dobili promrzline drugog stepena", kaže gradonačelnica.
       Čovek koji dođe u ovaj grad, na lice mesta, sklon je da poveruje u tvrdnje kako se nekoliko hiljada meštana stvarno spontano okupilo na gradskom trgu da vidi i čuje šta "iz Beograda poručuju" u vezi s njihovom sudbinom. "Istina je da su sindikati još ranije pokušavali da zakažu opšti zbor građana, ali tog dana su se ljudi jednostavno iz očaja sami okupili. Sindikati su ovde toliko slabi da to prosto nisu u stanju da organizuju", kaže Gorčilo Potpara, najpoznatiji gradski večiti opozicionar, inače profesor istorije u lokalnoj gimnaziji. "Građani su ogorčeni - pred ponovljene lokalne izbore DOS nam je obećavao da će rudnik raditi, sad kaže da ne može. Jednom su lagali - ili onda ili sada", kaže Potpara.
       Sve se na kraju, naravno, svelo na politički sukob. Već prelazi u dosadu što se svaki problem odmah prebacuje na sasvim istrošeni sukob DSS-a i DS. U gradu sumnjaju da obe strane ovom triku pribegavaju kad ne mogu da reše neki problem, pa ga prebacuju na slepi kolosek. Kako god bilo, proradila je teška artiljerija: Demokratska stranka optužila je gradonačelnicu (inače iz DSS-a) da "podriva zemlju i buni građane protiv Vlade Srbije". Jadranka Milošević odgovara da će ih za ovo tužiti: "Neću da dozvolim da moje dete sutra čita kako mu majka podriva zemlju. Oklevetana sam, hoću da spasem svoj obraz, a novac od odštete daću za gladnu decu Majdanpeka."
       Ovde, bez preterivanja, stvarno ima gladne dece. U prodavnicama se, kažu nam, kupuje samo hleb i nešto manje mleko. Drugo ništa. Meso skoro niko ne pazari. Ne bi to ni bilo čudno da oko grada postoji, kao u slučaju Kragujevca, seosko zaleđe. Ali ne postoji - ovaj grad napravljen je (bukvalno) kad je 1961. godine rudnik ponovo pokrenut. Počela je ekspanzija, ljudi su se doseljavali iz raznih krajeva u Majdanpek zbog visokih plata, novih stanova i dobrog standarda. Sedamdesete su bile zlatne godine. Imalo je meseci kad se proizvodila i tona zlata. Sad je prosečna plata u rudniku 4500 dinara, ali nije isplaćena od novembra prošle godine.
       Da se nešto loše događa, postalo je sasvim jasno još 1992. i 1993. godine, kad je ruda nemilosrdno eksploatisana. Nije pravljena nikakva otkrivka, što je najskuplje, ali neophodno za onoga ko misli i na sutra. "Tada je počela strepnja kod ljudi, da se nešto ne radi kako treba. Svi su svesni da nijedan rudnik nije večan", kaže Potpara. Paun Durlić, direktor lokalnog muzeja, kaže: "Upozoravao sam da je ruda pri kraju, ali nije imao ko da čuje. Muzej je 1993. izašao sa idejom o razvoju - da blagovremeno obavestimo građane na koji se rezervni položaj možemo povući. Ali nije vredelo - ovde se rukovodstvo ponašalo prema rudniku kao da je neiscrpan i kao da će opet neki kongres da zaseda i donese odluku o obnavljaju proizvodnje. U ime koje ideje neko zahteva da rudnik živi večno - to je nemoguće. U glavi svakog rudara mora da postoji trenutak kad se suočava sa istinom, ali to nije moralo da se desi danas. Dobro znamo imena ljudi koji su donosili onakve katastrofalne odluke, još su živi. Sad bar treba videti koje je to stajaće stanovništvo koje nema kuda", kaže Durlić.
       Ovo stajaće stanovništvo odbija da "doživi sudbinu Kragujevca". Došljaku u Majdanpek, međutim, čini se da su Kragujevčani ipak imali sreće - prvo, grad je bar petnaestak puta veći (u Majdanpeku je prema poslednjem popisu iz 1991. godine bilo 12000 stanovnika, ali ih sada ima manje od deset hiljada), drugo, najveći broj radnika "Zastave" ima i obrađuje imanja u okolnim selima i treće, ipak postoje šanse za alternativna radna mesta u privatnom sektoru, svih mogućih vrsta. Ovde svega toga nema. Svi su, bukvalno, vezani za rudnik. Osim u njemu, ljudi rade u druge dve fabrike - Zlatari i Fabrici bakarnih cevi, u školama, domu zdravlja i malobrojnim prodavnicama. U krajnjem ishodu, opet svi zavise od rudnika.
       Da je Majdanpek usamljen primer, to ne bi ni bio preterani socijalni problem, mereno surovom ekonomskom računicom. Kad bi se ceo grad izbrisao gumicom, na ulici bi ostalo malo više ljudi nego što je bez posla ostalo samo u četiri likvidirane banke. Ali tu je i Bor - isti slučaj, samo veći. U Majdanpeku pitaju - ako vlada i žrtvuje ovaj grad, šta će da uradi sa Borom koji je u istoj, samo još goroj situaciji i ima još manje rude, ili sa Smederevom ako ne nađe strateškog partnera za Sartid.
       Premijer Zoran Đinđić priznaje da vlada nema u rukavu rešenje za ovaj problem, a posebno ne preko noći, odnosno u narednih nekoliko meseci. "Radnici moraju da se edukuju i prekvalifikuju za neke druge aktivnosti, a to iziskuje napor i vreme. Postignuti su aranžmani sa 'Bebisom' i nekim drugim investitorima da se nastavi finansiranje uvozne rude i da radi topioničarski kompleks. Ništa se dramatično nije pogoršalo u odnosu na proteklih deset godina, da bi se sad štrajkovalo. Nema tog rešenja koje bi njima odmah otvorilo nova radna mesta, umesto ovih koja su sad ugrožena", kaže Đinđić. Ideja je, kaže on, da se rudnik održava dok se ne nađe neka alternativa, recimo otvaranje privatnih firmi, ili ulaganje u poljoprivredu.
      
       Politikanstvo
       "Radnici od vlade očekuju previše - ne može nas dvadeset da reši sve probleme, moraju ljudi i sami da se potrude", izjavio je i ministar finansija Božidar Đelić. Ali, i za to je potrebno vreme, ne može preko noći, a ljudi moraju da jedu odmah. Ako je u Majdanpeku nešto primetno, onda su to opšta depresija i očajanje. Mada, nisu se ljudi naročito ni trudili da nešto sami preduzmu. "Na prinudnim odmorima primalo se 80 odsto plate, pa je ljudima to još i odgovaralo - što da ustaju rano i idu na posao, kad je ovako udobnije", kaže Jadranka Milošević.
       Još jedan fenomen je jako uočljiv - opšta zaraženost politikom. Nismo uspeli da sretnemo skoro nikoga ko nije član, aktivista, ili bar simpatizer neke stranke. Ovo je drastičan obrt u odnosu na stanje pre promene vlasti - ovaj kraj važio je za bastion socijalista. Posle ponovljenih lokalnih izbora, na vlasti su DSS, SPS i Nova Srbija. DOS je u opoziciji. To dodatno komplikuje situaciju, sve se politizuje, umesto da se složno sagleda šta dalje. Jedni vladu nekritički hvale, drugi je za sve krive, a treći od nje očekuju nemoguće.
       Tvrdnja sa kojom se svi slažu, glasi da ljude treba tačno obavestiti o tome šta ih čeka. Dosta je bilo uljuljkivanja, lažnih obećanja (i od stare i od nove vlasti) i odlaganja. Grad u kome se fekalije mesecima slivaju niz ulice i prete zarazom, jer je pukla kanalizaciona cev, nema vremema za čekanje. Novopostavljeni direktor Radio-televizije Majdanpek Dejan Radulović kaže da su mu date odrešene ruke da profesionalno obavlja svoj posao: "Problem je što nema ni dovoljno obrazovanih i kvalitetnih novinara, ni tehnike - snima se na dve 'svadbarske' VHS kamere. Reklama takođe nema - niti ima ko da ih plaća, niti ima tržišta kome bi se oglašivači obratili. Pitanje je i da li ćemo zadržati frekvenciju", kaže Radulović.
      
       Rešenja
       Šta kaže rukovodstvo rudnika oko koga se sve vrti - nismo uspeli da saznamo, ni uz urgencije. Vitomir Miladinović, direktor Rudnika, ne daje izjave do daljnjeg. Ceo grad čeka dolazak premijera Đinđića, da im "na otvorenoj sceni" kaže šta ih čeka. A on, izgleda, baš to pokušava da izbegne - zato niko u gradu ne zna kad tačno dolazi.
       "Nije važno što smo politički neistomišljenici, ali ja moram da podsetim šta je Velja Ilić uradio od Čačka, ili Dobrivoje Budimirović Bidža od Svilajnca. To što sam tražila da se i u Majdanpeku otvori kancelarija za mala i srednja preduzeća, okarakterisano je kao podrivanje zemlje. A ljudi su začaureni. Treba im pokazati alternativu - da li da gaje med, ili da prerađuju drvo, ili da prave ćumur, ili da čuvaju ovce. Onda bi dobili ideju kako da korisno potroše otpremninu koju dobiju", kaže Jadranka Milošević. Paun Durlić insistira na turizmu - u ovom kraju ima vrednih arheoloških nalazišta koja svetu treba pokazati. Ne slaže se da bi to u ovom trenutku bila neka vrsta "mazohističkog turizma" jer nema ni elementarnih uslova za smeštaj. Ako se, naravno, izuzme luksuzni apartmanski kompleks na obližnjem Crnom vrhu, otkriven tek posle promene vlasti.
       Tako je nekadašnja zlatna dolina, u koju su dolazili kopači zlata sa svih strana, postala dolina gladnih, iz koje bi svi rado pobegli. Samo da imaju gde.
      
       BILJANA STEPANOVIĆ