Struja nije preskupa; preskupom će tek postati, i to na opšte zadovoljstvo

      Valjda jedino preduzeće na svetu koje reklamama poziva potrošače da ne kupuju njegove proizvode, Elektroprivreda Srbije, ima - tvrde njeni čelnici - dobar razlog što to čini, a imanje dobrog razloga sastoji se u nemanju dovoljno energije i snage da se udovolji željama/potrebama Srbije, koja je po prosečnoj potrošnji struje u samom evropskom vrhu, tik iza prvoplasiranog Luksemburga. Otuda je i izmišljen aktuelni tarifni sistem, "sistem velike nužde" (Ljubomir Gerić, generalni direktor EPS-a), iliti "piljarski tarifni sistem" (Milan Đurić, predsednik Sindikata penzionera "Nezavisnost"), sa zadatkom da pokuša da reši probleme domaće elektroprivrede koji bi se inače "najlakše rešili prostim povećanjem cene, ali to ne bi moglo da se plati", kako kaže Gerić.
       Zato se cena struje povećavala postepeno, premda ne i neprimetno - prošle godine za 60 odsto u aprilu, još 40 u junu i 15 u oktobru (ukupno 257,6 odsto) - efekat je, doduše, kažu u EPS-u, imalo samo poslednje od ova tri poskupljenja, pošto je prva dva progutala inflacija. Tek sada se najavljuje i novo poskupljenje, u martu-aprilu, za novih pedesetak procenata.
       Što se, pak, tarifnog sistema tiče, reći će Gerić, jedan od njegovih osnovnih nedostataka jeste njegova nejasnost, ali stavi li se to na stranu, "tarifni sistem je apsolutno ispunio svoju svrhu - uspeo je da srubi dnevni dijagram potrošnje (ukinuo, po sistem pogubni, špic), a preneo je i poruku građanima da se ne greju na električnu energiju ako baš ne moraju". Ne bi li ilustrovao svoje tvrdnje, Gerić nudi argument koji se ne može poreći, da ova izuzetno oštra zima prolazi bez većih problema sa strujom, a pokazuje i dijagram koji poredi najhladnije dane prošle i ove grejne sezone - ovogodišnji (4. januar) je mnogo ravniji, tj. nema onog problematičnog dnevnog špica.
      
       Strah
       Dijagram, ali nešto drugačiji, pokazuje i Jovan Mandić, bivši radnik Elektrodistribucije Beograd i nekadašnji predsednik Odbora za energetiku Demokratske stranke, i kaže, "tarifni sistem je samo premestio špic u drugi interval, ali je pri tom on postao veći". "Ovo je pasivna metoda komandovanja dnevnim dijagramom, bazirana na strahu od velikih računa. Ali očigledno da građani taj strah nisu ispoljili u dovoljnoj meri, tako da se vrh potrošnje, koji predstavlja opasnost za svaki sistem, još i pojačao i još i više ugrozio stabilnost rada sistema", tvrdi Mandić, dodajući da je "tarifni sistem zapravo smišljen da poveća cenu kilovat-sata, a tobože pod izgovorom da treba kazniti one koji električnu energiju troše za grejanje".
       Sličan prigovor na podelu Srbije na zelene, plave i crvene nalazi i dr (ekonomije) Milan Đurić iz "Nezavisnosti": "Ne poštuje se pravo na jednake uslove snabdevanja električnom energijom, građana koji greju stanove daljinskim sistemom, ili putem TA peći."
       Ljubomir Gerić, pak, odgovara da je ovo problem najzastupljeniji u Beogradu, i to "komunalni problem", "jer nije naša krivica što nije izgrađen sistem daljinskog grejanja".
       Još je manje to krivica građana, reklo bi se, no, oni su ti koji na koncu plaćaju cenu - "Dve trećine porodica radnika, službenika i penzionera nisu u mogućnosti da plate visoke račune za struju", tvrdi Đurić, odnosno, odgovara Gerić, onih sa preterano visokim računima (u takve se ne računaju oni koji treba da plate desetak hiljada dinara, koji se greju TA pećima) ima tek nekoliko procenata, a to su oni koji imaju kotlove na struju, a koji i predstavljaju najveću opasnost po sistem.
      
       Predlozi
       Kao moguće rešenje Jovan Mandić predlaže "aktivno upravljanje snagom", afirmaciju treće tarife (pored visoke i niske), takozvano daljinsko upravljanje tarifom (DUT), koja podrazumeva da građani svoje termo-potrošače napajaju direktno iz distributivnih centara - ovi centri mogli bi po potrebi, u slučaju špica, da isključuju tako povezane TA peći, dok bi se interes građana sastojao u tome što bi takvu struju plaćali jeftinije, nekih četrdesetak odsto manje od cene niže tarife, kao što je bilo ranije. Ovakav sistem bi, doduše, zahtevao i kupovinu novih brojila.
       Na ovaj predlog Gerić odgovara da se razmatrao i ovakav model upravljanja dijagramom, ali su modeli pokazali da, "iako bi dijagram imao manje vršno opterećenje, bio bi testerastiji, neravnomerniji od sadašnjeg". "Ako nema dovoljno ni snage ni energije, onda se ne može ni komandovati snagom", zaključuje Gerić.
       Milan Đurić pak predlaže da se postojeći tarifni sistem zameni novim koji bi se "postavio na principe stimulacije potrošnje", odnosno tako da "prilagodi potrošnju dnevnom dijagramu - nisko opterećenje sistema podrazumevalo bi nižu cenu, i obrnuto".
       Poseban problem aktuelnog tarifnog sistema ugledan je i u plaćanju obračunate snage koja je, priznaje to i generalni direktor EPS-a, veća od stvarno angažovane snage: "Fizički je nemoguće proturiti toliku obračunatu snagu kroz postojeća brojila", govori Mandić, i, "domaćinstva (leti) moraju da plate obračunsku snagu utvrđenu prema nivou najveće potrošnje u zimskom periodu, a ne prema stvarno angažovanoj snazi u letnjim mesecima", napominje Đurić. Objašnjavajući ovakav način obračunavanja angažovane snage, Ljubomir Gerić poteže matematiku i fiziku i formule od kojih će se čak i inženjerima zavrteti u glavi, a poenta je priče u tome da građani zapravo plaćaju onu snagu koju EPS "mora da bude spreman da im isporuči na njihov eventualni zahtev, u svakom trenutku", ako je i ne koriste, od čega se deo koristi za dalje investicije - detalj koji valja imati na umu kada se povede priča, već najavljena, o privatizaciji delova EPS-a posle njegovog restrukturiranja, kako se ne bi ponovio slučaj druge "zlatne koke" Srbije, Telekoma.
      
       Novac
       Kao dobro međurešenje Ljubomir Gerić spominje uvođenje kontrolnika snage, kojima bi potrošači sami, u dogovoru sa EPS-om, ograničavali svoju potrošnju; a do sledeće zime, predložiće Mandić, mogli bi da se izgrade novi proizvodni kapaciteti na već postojećim ustavama gde osnovna infrastruktura već postoji, čime bi se dobilo novih 220 megavata snage (Srbija ima ukupno instaliranih 9 000 megavata snage), te da se izgrade mini hidro-elektrane - snimljeno je već diljem Srbije 800 pogodnih mesta, sa kojih bi novosagrađeni pogoni dali još oko 400 megavata. "Ne postoji mudrija investicija od ove jer se uloženi novac - prosečna je cena oko 700 dolara po kilovatu snage - vraća već kroz dve-tri godine", govori Jovan Mandić.
       Uz to, kazaće Milan Đurić, "vreme je da oni koji odobravaju zahteve EPS-a shvate da se nestašica električne energije ne rešava tarifnim sistemom, već većom pogonskom spremnošću raspoloživih kapaciteta, optimalnim korišćenjem, smanjenjem vršnog opterećenja mreže sistema i reaktiviranjem TE Kosovo A i B, koji nisu uključeni u elektroenergetski sistem Srbije".
       Pošto je, naravno, u ovom trenutku teško govoriti o "reaktiviranju" kosovskih elektrana, akcenat bi - i to ne samo shodno Đurićevom predlogu - trebalo staviti na "veću pogonsku spremnost raspoloživih kapaciteta". E, tu i dolazimo do suštine priče - novca, koga je, koliko i energije i snage - nedovoljno.
       Jezik brojki je neumoljiv i govori sledeće: sa povećanjem cene struje za 50 odsto u martu, koja bi potom pratila inflaciju, procena je, "nepokriveni finansijski trošak" u 2002. godini bio bi milijardu i 778 miliona dinara, uz nula dinara podrške iz budžeta i 120 miliona dolara inostranih donacija i kredita; istovremeno, bez ikakvog poskupljenja, onaj "nepokriveni finansijski trošak" narastao bi na četiri i po milijarde dinara, uz onih 120 miliona dolara donacija/kredita i još nešto više od 11 milijardi dinara iz budžeta (analiza Ministarstva finansija). A i ovo predloženo martovsko poskupljenje bi, kaže savetnica ministra Božidara Đelića Kori Udovički, ne bi u potpunosti pokrivalo ni "minimalno održavanje sistema i minimalne investicije".
       Predloženo novo (drastično) poskupljenje na prosečnih 2,8 centi po kilovat-satu ima i svoje obrazloženje, koje kreće od 2000. godine kada je cena struje bila "najniža u istoriji, i to ne samo izraženo u centima već i u odnosu na druge proizvode", navodi Kori Udovički, dodajući da je sadašnja cena na nivou one iz 1997/98. godine, odnosno za šest odsto viša. "Prosečnom platom sada može da se kupi više kilovat-sati nego tokom osamdesetih godina, a i sa poskupljenjem u martu, cena bi bila manja nego osamdesetih i sedamdesetih", tvrdi naša sagovornica.
       Dakle, pošto "sa sadašnjom cenom nema prostora za ozbiljniji oporavak industrijske proizvodnje", a "gledano iz ugla efekta na standard potrošača, ima još nešto prostora da se cena električne energije podigne", Ministarstvo finansija predlaže ovo poskupljenje, i to baš u martu pošto se odlaganjem "propuštaju dragoceni zimski meseci u kojima bi i manje povećanje cene imalo velike efekte". Uz to, kaže Kori Udovički, "tek sada će cena struje biti odvojena od plata". "Nema sumnje da je to bolno i teško", dodaće, uz napomenu da Ministarstvo predlaže i da predstojeća poskupljenja budu "propraćena detaljno formulisanim programima socijalne zaštite i podrške supstituciji električne energije drugim izvorima energije".
       Uzgred, planirano poskupljenje udariće najviše po onima koji struju plaćaju najmanje, odnosno, kako kaže Ljubomir Gerić, ispraviće se sadašnji, preterano veliki disparitet između zelene, plave i crvene tarife koji je sada jedan prema jedan i po prema četiri zarez dva, a trebalo bi da bude 1:1,5:3.
       Međutim, u priči o predstojećem poskupljenju postoji jedno veliko "ali" - ono, jednostavno, neće biti dovoljno, pošto je potrebna kompletna revitalizacija praktično svih EPS-ovih pogona, a ne bi zgoreg bilo ni vratiti nagomilane dugove.
      
       Dug
       Koliko je EPS dužan? Dužan je na sve strane, a ukupno 79 milijardi dinara (do septembra prošle godine), uključujući tu i kamate koje bi mogle da postanu "predmet dogovora", kaže Ljubomir Gerić. Bez kamata, duguje se oko 67 milijardi dinara, u oba slučaja podjednako domaćima i strancima (nešto je veći "domaći" dug). Važno je na ovom mestu navesti neverovatan podatak - zaključno sa 1999. godinom ukupan dug EPS-a iznosio je 19,2 milijardi dinara od kada je, samo u narednoj godini, poslednjoj za vladavine Slobodana Miloševića, skočio na neverovatnih 65,6 milijardi dinara. Ogromno zaduženje da ne bi bilo restrikcija, ipak, nije pomoglo da se dobiju izbori oktobra te godine.
       A kako će izbore dobiti sadašnje vlasti, pitanje je nad kojim će morati dobro da se zamisle, pogotovo ako usvoje preporuku inostranih savetnika pa olakšaju EPS za polovinu broja zaposlenih, za tridesetak hiljada duša, i uz to podignu prosečnu cenu struje na evropskih četiri i po centa po kilovat-satu, što nepodnošljiva lakoća ekonomske logike nalaže, kako bi sistem postao održiv.
      
       NIKOLA VRZIĆ