Ujedinjena Evropa ne može da opstane samo na političkim, monetarnim, ekonomskim unijama, već joj je potrebno i duhovno, spiritualno ujedinjenje. Tamo gde nema duše, gde nema osnovnih hrišćanskih i duhovnih vrednosti, ujedinjenje ne može biti čvrsto niti bi bilo kompletno

      Poseta milanskog nadbiskupa i kardinala Rimokatoličke crkve Karla Marije Martinija Jugoslaviji bila je prvorazredna - pre svega - duhovni događaj.
       Odnos Katoličke i Srpske pravoslavne crkve opterećivali su raznovrsni stereotipi, ali i brojne istorijske činjenice. Dijaloga uvek nije bilo, ali je uvek - bio nužan. Poseta ovako visokorangiranog katoličkog dostojanstvenika i duhovnika imala je nemerljiv doprinos. Da parafraziramo milanskog pesnika i sveštenika Klementea Rebora - prava reč će ućutkati brbljanja.
       O tome, kao i o eventualnoj papinoj poseti Beogradu, problemima s Ruskom pravoslavnom crkvom, veronauci, Bogu i Internetu razgovarali smo sa beogradskim nuncijem monsinjorom Eugenijom Sbarbarom, izaslanikom Svete stolice.
      
       Prošlonedeljna poseta kardinala Martinija, naslednika trona svetog Ambrozija Milanskog, "crkvenog oca Istoka i Zapada" (msgr. Hočevar), bila je od velikog značaja. Šta biste vi istakli kao najznačajniji rezultat ove posete?
       - Najznačajnija stvar ove posete jeste sama poseta. To je bio znak razumevanja i zajedništva. Potencirane su vrednosti koje nas spajaju, a ne one koje nas razdvajaju. Da bi disala punim plućima univerzalnoj crkvi su potrebne i ovakve posete. Mene je posebno dojmila činjenica kada je kardinal Martini posle posete patrijarhu Pavlu, rekao da ga je patrijarhova figura podsetila na svetog Antuna koji je svojevremeno rekao: on je sav svetac, sav je u Jevanđelju. Ja ga već danas zovem svojim patrijarhom. Mislim da je to dovoljan odgovor.
      
       Znači li to da ste vi kao apostolski nuncije zadovoljni posetom?
       - Ne samo da sam zadovoljan nego sam i oduševljen. Prilikom predavanja koje je kardinal Martini održao na Teološkom fakultetu u Beogradu aula je bila prepuna. U Novom Sadu, prilikom posete vladici Irineju koji nas je dočekao u crkvi - crkva je bila ispunjena svetom.
       Želeo bih da istaknem i stav vlasti, kako republičkih tako i saveznih. Mi smo samo informisali Savezno ministarstvo za inostrane poslove da kardinal dolazi u posetu crkvi. Nikakav program i susreti nisu bili predviđeni. Međutim, kardinal se u toku svoje posete sreo sa više ministara koji su bili prisutni na predavanju ili posle, u crkvi. Desilo se ono što je i bio cilj ove posete: uzdizanje zajedničkih duhovnih vrednosti.
      
       Jedno od temeljnih pitanja II Vatikanskog koncila bilo je i pitanje ekumenizma. Načela ekumenizma katoličke crkve izvedena su iz Jevanđelja i osnovni princip od koga se polazi je uverenje da je Hrist posle zbora Dvanaestorice sa Petrom na čelu osnovao jedinstvenu crkvu, što znači da su razdori i šizme nešto što se protivi njegovoj volji, nešto što nije u skladu sa njegovim učenjem. Kardinal Martini je, govoreći na Teološkom fakultetu SPC, pored ostalog, rekao: "Jedino poznavajući bogatstvo obe crkve, stići ćemo do ideala Evrope koja diše sa dva plućna krila istočnim i zapadnim", napominjući u pozdravnom govoru prilikom susreta sa patrijarhom Pavlom "iako između pravoslavne i katoličke crkve još nije moguće slaviti euharistiju, moguće je i poželjno, zajedno moliti i izgovarati Hristove reči 'Da svi budu jedno'". Evropa se skoro ujedinila, može li se tako nešto očekivati između pravoslavne i katoličke crkve? Ima li spasa izvan jedinstvene crkve, da parafraziram moto iz perioda hrišćanskog integralizma "Nulla salus extra ecclesiam".
       - Drago mi je što ste postavili ovo pitanje i što ste podvukli ujedinjenje Evrope. Ujedinjenoj Evropi, kroz ujedinjenje crkava, daje se zajednički život i zajednička duša. Jer, ujedinjena Evropa ne može da opstane samo na političkim, monetarnim, ekonomskim unijama, već joj je potrebno i duhovno, spiritualno ujedinjenje. Tamo gde nema duše, gde nema osnovnih hrišćanskih i duhovnih vrednosti, političko ujedinjenje ne može biti čvrsto niti bi bilo kompletno. Dakle, na vaše pitanje da li se može očekivati da dođe do duhovnog ujedinjenja između pravoslavnog i zapadnog dela crkve, moj odgovor je: ne može, već mora.
      
       Kada ste krajem 2000. godine posetili župu Sv. Roka u Donjoj Lastvi kod Tivta, predvodili ste Svetu misu što je "krajnje neuobičajeno u lokalnim župama katoličke crkve, s obzirom da nuncij po pravilu posećuje samo katedralna središta" (don Ivan Ćorić). Tom prilikom sveštenici kotorske biskupije su vas zamolili da prenesete poziv papi Jovanu Pavlu II da poseti Boku i Crnu Goru. Takođe, vi ste prilikom nedavne posete kardinala Karla Marije Martinija kazali da je papa Pavle II više puta "izrazio žarku želju da poseti katoličku crkvu u Jugoslaviji, a naravno i srpski narod i patrijarha Pavla" dodavši "ako ima nešto što je potrebno u ovoj zemlji to je ujedinjenje svih snaga, a ne raskol i polemike. To se odnosi i na crkve i na civilno društvo. Zato Sveti otac od nas traži da stvorimo tu atmosferu zajedništva i sloge, tako da njegovo prisustvo doprinese jedinstvu srpskog naroda". Možemo li očekivati da se takva atmosfera uskoro stvori i da papa poseti Srbiju i Crnu Goru?
       - Prva stvar koju bih kao važnu želeo da naglasim jeste da papa Jovan Pavle II dolazi iz slovenskog sveta i poznaje dobro slovenski svet. On je prvi sveti otac koji govori ruski. Nasuprot onome što se obično govori i piše, Sveti otac jako voli srpski narod. Mislim da je za to dao i dokaze. Kada su vaš narod i vaša zemlja preživljavali svoje tragične trenutke, papa je uradio tri stvari zbog čega mi je gospodin Koštunica prilikom našeg prvog susreta rekao da prvi put kada vidim Svetog oca da mu na tome zahvalim. Prvo, papa je bio protivan ratu vođenom protiv Srbije. Drugo, bio je protiv sankcija i embarga Ujedinjenih nacija. I treća stvar, mom prethodniku, znači prethodnom nunciju u Beogradu naredio je da ostane ovde tokom bombardovanja kao znak ljubavi i podrške srpskom narodu, a znate i sami da su na 200-300 metara odavde padale bombe.
       Dakle, što se Svetog oca tiče postoji volja. Međutim, ono što on naglašava, a to je vrlo bitno - da ta poseta ne treba da bude znak ekspanzije i širenja Katoličke crkve. Znači, jedan od osnovnih ciljeva njegovog dolaska bio bi da donese razumevanje i duh bratstva. Međutim, dokle god postoji ideja, dokle god postoje strahovi da bi ta poseta mogla da ima negativne konotacije, do nje sigurno neće doći. Ideja papinih poseta je da spoji sve zajednice zemlje koju posećuje, naglašavajući, pre svega, duhovne vrednosti.
      
       Jedan od velikih problema u odnosu pravoslavlja i katolicizma pojavio se u Rusiji. Sveta stolica se optužuje i za prozelitizam. Kardinal Martini je prijatelj, kako je rekao, sa ruskim patrijarhom Aleksejem. Kardinal Martini je predsednik Veća evropskih biskupskih konferencija, a patrijarh Aleksej predsednik Konferencije evropskih crkava. Čini se da dalje ekumenističke aktivnosti u velikoj meri zavise od rešenja "ruskog slučaja".
       - Po mom mišljenju problem je vrlo jednostavan, zato što je Sveta stolica svoju administraciju koju je imala samo digla na nivo biskupije. To je znači pravno pitanje. Ništa se, u suštini, ne menja. Neke od tih biskupija koje su sada aktivirane postojale su u ruskoj carevini. Faktički se samo pokušavalo izgraditi ono što je komunizam uništio. Naravno, s druge strane, smatram da je svaka crkva slobodna da organizuje sama svoju strukturu, normalno, ne praveći probleme drugoj crkvi, da bi pomogla svojim vernicima. Tako, recimo, Ruska crkva ima svoje mitropolije na Zapadu. Katolička crkva nije protiv toga. Štaviše, zadovoljna je time. Jer, Ruska pravoslavna crkva ima pravo da pomaže svojim vernicima gde god se oni nalazili, čak i u Rimu. Što, naravno, važi i za Katoličku crkvu.
      
       Istorija pamti brojne primere verskih ratova, od krstaških pa do džihada. Kako danas izbeći redukovanje vere na puku ideološku matricu za borbu protiv inovernih? Kada se iz religije odstrani humanizam, etika, filozofska dimenzija... onda se dobija opasno oružje, naročito u rukama nedovoljno obrazovanih fanatika. Kako Crkva može da se bori protiv ovakvih pojava?
       - Kada je reč o verskim ratovima, najčešće se govori o događajima koji su češće više imali politički nego religiozni značaj. To se dešava u onim trenucima kada je religija, kada je Crkva postajala instrument politike. I to vrlo lako podstiče fundamentalizam. Fenomen religioznog fanatizma se rađa kod onih ljudi koji ne razumeju dovoljno dubinu i suštinu sopstvene religije bez obzira da li je reč o hrišćanima ili drugim religijama. Osnovni princip svake religije trebalo bi da bude: ne čini ono što ne želiš da tebi drugi čine.
      
       Stiče se utisak da iako moderne tehnologije i tehnička dostignuća omogućavaju neslućene mogućnosti, da potreba za religijom i Bogom nije značajno umanjena. Kao da se potvrđuje pravilo o čovekovoj podjednakoj teologičnosti i logičnosti. Formula kao što je "Restaurare omnia in Deo" kojom se u XIX veku pokušalo suprotstaviti prosvetiteljstvu, danas se ne koristi protiv Interneta već se, naprotiv, Internet koristi u veću slavu Božju. Mnogi su danas skloni da ustvrde da su Bog i Internet najdemokratskije i najvažnije čovekove potrebe. Čak se i papa Jovan Pavle II slikao sa svojim laptopom.
       - Suština u svakom pa i u ovom izrazito tehnološkom vremenu jeste da spiritualna dimenzija dođe do ljudi. Jednostavno, svaka osoba pored društvenog okvira ima potrebu i za duhovnom dimenzijom života. Videli smo kako su komunistička i ateistička društva funkcionisala i kako su na kraju završila pokušavajući da egzistiraju bez duhovne komponente.
       Internet je koristan ne samo zbog širenja duhovnih vrednosti već i radi ostvarivanja komunikacije među različitim narodima. Zašto je došlo do podela u okviru hrišćanskih crkava? Pored ostalog i zbog nedovoljne komunikacije. Siguran sam da je tada postojao Internet da bi to bilo mnogo teže. Stoga neka je blagosloven Internet i sa religioznog aspekta.
      
       Sa sastanka biskupa beogradske metropolije izražena je zahvalnost srpskoj vladi i "napose premijeru dr Zoranu Đinđiću" što je doneta Uredba o vraćanju veronauke u osnovne i srednje škole. Koliki je značaj uvođenja veronauke u obrazovni sistem u zemljama u kojima je do juče glavna "religija" bio ateizam?
       - Kada nema religioznog obrazovanja, obrazovni sistem jednostavno nije u potpunosti valjan. S druge strane, mladi moraju da upoznaju i shvate svoju istoriju. Srbiju, kao i mnoga druga društva, nije moguće shvatiti bez religiozne dimenzije, jer se istorija Srba duboko prožima sa istorijom religije i istorijom Crkve. Znači, nije u pitanju samo religiozna komponenta već i duboka urezana kulturna konstanta. Smatram da je komunizam pokušao da vas odvoji od vaših korena. Ako mogu slobodnije da se izrazim: to je bila jedna od najvećih i najtragičnijih krađa za narod ove zemlje. Komunizam je vašem, kao i drugim narodima, oduzeo ono za šta su bili potrebni vekovi istorije da se stvori.
       Vaši manastiri - i kardinal Martini je posetio jedan od njih - predstavljaju vašu živu duhovnu istoriju, istoriju koja i danas govori celoj naciji. Bez uključivanja ovog religioznog elementa u obrazovni sistem mladi ne mogu da dobiju potpuno obrazovanje. Kao što bez toga ne mogu da cene velike istorijske događaje i velika umetnička dela. Uvođenje verske nastave u škole je istorijski događaj i od toga možemo očekivati plodove dobrote.
      
       LUKA MIČETA