Iako armija obaveštenih izvora poručuje preko medija da će zajednička država preživeti istorijske pregovore i Solaninu misiju, predsednik Crne Gore se još nije definitivno prelomio

      Da je Kleopatrin nos bio kraći, sasvim bi drugačije izgledalo lice sveta, ocenio je svojevremeno francuski filozof, pozivajući se na davno preminule i uredno mumificirane izvore bliske spavaćim sobama u kojima se prelamala odluka o ratu između egipatske i rimske imperije.
       Gospodin Paskal nije ni slutio da će, koji vek kasnije, njegova duhovitost postati jedno od glavnih pravila političke igre u problematičnom delu Evrope, u kome su države disale plućima njihovih faličnih imperatora, ustavi pisani prema liku ekskluzivnog naručioca, dok bi se podanici tresli svaki put kada bi im predsednik imao povišenu temperaturu. Sudeći po posledicama te igre, dosadašnji balkanski lideri se teško mogu pohvaliti antičkom lepotom. Kako će, dakle, ove godine izgledati Jugoslavija?
       Autori ovdašnjih, dajdžestiranih istorija podsećaju da je treća Jugoslavija začeta u divljoj romansi između dve levičarske partije u renomiranom žabljačkom hotelu, da bi pala u postelju čim je došlo do ozbiljnog sukoba unutar vladajuće koalicije. Odlaskom njenog glavnog kreatora u istoriju, većina pripadnika nove vlasti očekivala je munjevit oporavak federacije ali je ona, pod čudnim okolnostima, dospela do aparata za reanimaciju. Predsednik Crne Gore Milo Đukanović i njegovi saradnici konstatovali su da se u Beogradu možda promenila vlast, ali ne i velikosrpska, hegemonistička i unitaristička politika, koja je samo perfidnija i prikrivenija. Na tom talasu pokrenuta je akcija obnove države, koja je zastala tek kada se Evropa grubo umešala i stala na stranu Velike Srbije, a protiv male Crne Gore.
       Đukanović je u razgovorima sa evropskim i jugoslovenskim zvaničnicima znatno izmenio retoriku, ali je propagandna mašinerija sa Morače nastavila da se oslanja na pisma podrške i poruke solidarnosti proslavljenih intelektualnih anonimusa, lobista sa greškom ili italijanskog patrijarha. I dok su mediji zasipani vestima iz Brisela o Solaninom planu, polovina dnevnika državne televizije posvećuje se izvesnom dekanu Filozofskog fakulteta iz Hjustona, Gejlu Stouksu koji je lucidno primetio da će zapadne zemlje prihvatiti ako se narod odluči za nezavisnost. Imam razumevanja za raspoloženje građana Crne Gore, poručio je hjustonski balkanolog i dodao da vodeće svetske sile neće imati drugi izbor. Crna Gora, međutim, ima drugi izbor.
       Iako armija obaveštenih izvora poručuje preko medija da će zajednička država preživeti istorijske pregovore i Solaninu misiju, predsednik Crne Gore se još nije definitivno prelomio. Uviđajući da je stavljen ili, preciznije rečeno, da se sam stavio pred veoma nezahvalan izbor, Đukanović od Brisela traži dodatne ustupke, uglavnom iz ekonomske oblasti, koji bi mu omogućili častan izlaz iz državotvornog lavirinta. Istaknuti predstavnici njegove partije govore da su spremni na kompromis, ali se plaše da bi ih kopernikanski zaokret doveo do poniženja na izborima. Odlukom da prihvati savete Evropljana, koji govore o zajedničkoj državi u evropskim okvirima, Đukanović bi, međutim, mogao da dobije parlamentarnu podršku jugoslovenske koalicije i s pričom o ujedinjavanju dramatično raspolućene Crne Gore, sačeka predsedničke izbore. Do tada bi komunikacija između Beograda i Podgorice, koja je proteklih meseci suviše podsećala na čantranje zavađenih jetrva preko trulog plota, valjalo obogatiti nečim što se zove kompromis, tolerancija i elementarna pristojnost. Jugoslovenski predsednik Vojislav Koštunica, kojeg su podgorički političari naizmenično nazivali čovekom prošlosti i nadolazećeg srpskog hegemonizma, ocenio je da u Crnoj Gori nema ni pobednika, ni pobeđenih. "Pa, što smo se pet godina borili protiv nesoja", mogli bi da se upitaju vojnici oba krila nekadašnjeg DPS-a i SK, ali će teško dobiti dobar odgovor.
       Poslednja epizoda zamarajuće serije o redefinisanju odnosa možda će otvoriti sasvim neočekivanu raspravu u vladajućoj koaliciji u Srbiji, jer će se, usvajanjem novog saveznog ustava, nužno otvoriti pitanje novog ustava Srbije i institucionalnih reformi.
       Praveći inventar Miloševićevog nasleđa, nova dosovska vlast je često imala problem u razgraničavanju njegovog režima i države kojom je vladao, zbog čega su njeni predstavnici gotovo ritualno postavljali pitanja - dokle ćemo poštovati njegove ustave, zakone, oficire, policajce, sudije i sveštenike. Pitanje, koje niko nije javno postavio, ali je nekako stalno visilo u vazduhu, moglo bi da glasi - šta će nam, uopšte, njegova država. Iako stručni ljudi tvrde da u razvijenim, prosperitenim zemljama postoji veoma solidna razlika između vlasti i države, pri čemu je vlast nekako podložnija promenama od države, znatan broj pripadnika sadašnje političke elite smatra da država, koja ograničava ili sputava vlast u ostvarenju najboljih namera, ne treba ni da postoji. Tu negde leži sledeći ispit zrelosti dosovske koalicije, koja sve više naginje larpurlartističkom shvatanju politike, države i vlasti. Zato bi mirno, demokratsko razrešenje jugoslovenske krize moglo da bude prvi ozbiljni dokaz da se u oktobru 2000. godine zaista dogodila suštinska promena, jer će se ozbiljan državni problem prvi put rešiti bez satanizacije, majorizacije i mobilizacije.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ