Vojna pomoć SAD gruzijskim trupama u ratu protiv terorista Osame bin Ladena, koji su izbegli iz Avganistana i uz podršku Čečena našli utočište u jednoj enklavi u Gruziji, znači širenje američkog uticaja od Turske, preko Kavkaza, do centralne Azije i veći američki nadzor nad rezervama nafte i gasa u regionu

      Dok se u svetu nagađa kad će Amerikanci napasti Irak, šta će raditi sa drugim dvema zemljama iz "osovine zla" - Iranom i Severnom Korejom - ili ko bi drugi mogao da bude na njihovoj meti, oko četrdeset američkih vojnih instruktora, specijalista za antiteroristički rat, iznenada je ovih dana sletelo u Gruziju. Njihov zadatak je da obuče gruzijske trupe koje će, same ili zajedno sa američkim trupama, likvidirati teroriste u jednoj enklavi u blizini Čečenije, u kojoj se, prema otkrićima Filipa Remlera, ambasadora Sjedinjenih Država u Tbilisiju, kriju pripadnici Bin Ladenove Al kaide, izbegli iz Avganistana.
       Pošto su, u toku i posle rata u Avganistanu, ušle u više zemalja centralne Azije i počele da koriste njihove vojne baze za logistiku ili da osnivaju svoje baze - u Kazahstanu, Tadžikistanu, Kirgistanu - (po uzoru, kažu stručnjaci iz Pentagona, na Bondstil i Tuzlu), američke trupe su se sada, prvi put u istoriji, našle i na gruzijskom tlu. To je, po svemu sudeći, prethodnica. Ruski vojnici ubrzano napuštaju, čitave tri godine pre dogovorenog roka, bazu Vazlani kod Tbilisija. Ruska vojska se, inače, nalazila na Kavkazu ne samo od osnivanja Sovjetskog Saveza, nego i u toku dva prethodna veka carske Rusije.
       Odmah posle američkog napada na Avganistan nagađalo se kud bi Bin Ladenovi teroristi, ako ne budu poubijani ili pohvatani, mogli da pobegnu posle poraza. Na spisku je CIA imala 17 zemalja u Aziji, Africi, Latinskoj Americi - od Čečenije, preko Somalije, do Perua - ali ne i Gruziju. Samo je Američki institut za centralnu Aziju i Kavkaz smelo predviđao: "Ako ilegalne grupe, povezane sa međunarodnim terorizmom, trgovinom drogom i sličnim aktivnostima budu morale da napuste Avganistan i potraže utočište u zemljama sa slabim vladama, onda je Republika Gruzija njihov prirodni izbor."
       Taj prirodni izbor je planinska enklava Pankisi prema Čečeniji, u koju se sklanjaju čečenski buntovnici i nad kojom gruzijska vlada, odavno, nema kontrolu. To je tri kilometra širok i tridesetak kilometara dugačak klanac, na oko 150 kilometara severno od Tbilisija. Ta vrletna oblast bi mogla da asocira na neku kavkasku Šervudsku šumu da nije utočište ne samo islamskih terorista, nego i najtežih kriminalaca i švercera droge i oružja sa raznih strana Azije.
       Rusi su odavno tvrdili da su čečenski teroristi povezani sa islamskim međunarodnim terorizmom i Bin Ladenom i sve donedavno predlagali zajedničku rusko-gruzijsku vojnu operaciju radi čišćenja klisure Pankisi. Predsednik Ševardnadze je to odbijao. Istovremeno je tražio dolazak američkih trupa i trupa NATO-a radi suprotstavljanja uticaju Rusije. U rusko-gruzijskom sporu SAD su politički bile na strani Gruzije, ali trupe nisu slale bez neposrednog povoda. Taj povod je našao ambasador Remler: izjavio je da ima pouzdane podatke da se u Pankisiju skriva grupa terorista Al kaide, izbegla iz Avganistana, i dodao: "Imamo razrađen plan o pružanju vojne pomoći Ministarstvu odbrane Gruzije... Cilj nam je formiranje gruzijskih antiterorističkih snaga."
       Američki ambasador je, dakle, potvrdio ono što su Rusi odavno govorili - da su čečenski teroristi i separatisti u sprezi sa Osamom bin Ladenom. To se kosilo sa američkim tvrdnjama da se Čečeni bore za slobodu, nezavisnost i ljudska prava. Rusi su brzo, posle ambasadorovog otkrića da je Al kaida, ipak, čečenski saveznik, napravili prilično hipotetičan i gorko-ironičan test: da li bi Amerikancima možda odgovarala zajednička rusko-američka vojna intervencija u klancu Pankisi?
       Odrečan odgovor Vašingtona dao je, preko Rojtersa, jedan visoki neidentifikovani funkcioner: "Želja Vašingtona da potuče sledbenike Osame bin Ladena ne ide dotle da traži rusku pomoć u gušenju buntovnika optuženih da koriste klanac Pankisi u Gruziji kao kanal prema separatističkom sukobu u prevashodno muslimanskoj Čečeniji."
       Stratfor, američki Institut za strateška predviđanja, iz ove izjave zaključuje da je "Bušova administracija odlučila da Amerikanci sami dejstvuju", a ne sa Rusima. Analitičari Stratfora vide, tako, američke vojne instruktore u Tbilisiju kao izvidnicu, iza koje bi mogla da sledi vazdušna pomoć gruzijskim antiterorističkim snagama u toku operacije u klisuri Pankisi. Zatim bi mogla da sledi izgradnja stalne američke vojne baze "u dvorištu iza ruske kuće" - ili, možda baš tamo gde je bila ruska vojska - radi povezivanja snaga NATO-a od Turske, preko Kavkaza, sve do centralnoazijskih zemalja koje se graniče sa Kinom. Gruzija bi poslužila i kao važno logističko uporište kad američki avioni krenu u novi veliki napad na Irak.
       Scenario liči na predviđanja Zbignjeva Bžežinskog koji je Kavkaz nazvao "evroazijskim Balkanom". Ali, za razliku od Balkana, Kavkaz je u blizini velikih rezervi kaspijske nafte i gasa. Američko vojno prisustvo u Gruziji znači ne samo kontrolu jednog, na Zapad usmerenog, naftovoda, koji ide od Bakua, preko gruzijske teritorije, do turske crnomorske obale, nego i nečega što se malo ko usuđuje da glasno izgovori: mogući nadzor nad svim depozitima crnog zlata u Kaspijskom moru i centralnoj Aziji.