Ako prihvatimo izraelski argument da je akcija preduzeta protiv ljudi koji su planirali napade, koji su odgovorni za to što šalju druge u samoubilačke napade, onda to ne možemo zvati terorizmom

      Avraham Sela, redovni profesor bliskoistočnih studija na Katedri za međunarodne odnose Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu i viši istraživač na Institutu za mir "Hari S.Truman" pri istom univerzitetu, gostovao je u Beogradu gde je održao nekoliko predavanja (u organizaciji ambasade Izraela i Atlantskog kluba Jugoslavije). Profesor Sela bavi se društvom i politikom Bliskog istoka, posebno arapsko-izraelskim odnosima, međunarodnim odnosima kao i savremenom palestinskom politikom i društvom. Nezaobilazna tema njegovog rada je terorizam. Govoreći o trenutnoj situaciji u svetu pokušao je da formuliše definiciju terorizma, objasni uzroke i korene ovog fenomena.
       - Postoji mnogo definicija terorizma i uglavnom zavise od toga ko daje definiciju i ko postavlja parametre. Uprkos svim razlikama u pogledima možemo se složiti da je suština nasilje nad nedužnim ljudima, decom, ženama, civilima, koje se vrši sistematski i u dugom vremenskom periodu.
       Tačno je da i u ratu postoji ubijanje nevinih, ali to je nešto što shvatamo kao nužnost ili posledicu rata, ali kada organizacija ili grupa ljudi ima strategiju nasilja protiv civila, kada to postaje njihova politika, onda je to neprihvatljivo. U osnovi, terorizam je kolektivno nasilje čija je svrha ostvarenje nekog političkog cilja. Taj odnos sredstava i cilja je neproporcionalan, često su terorističke akcije veoma udaljene od cilja, ali što cilj izgleda udaljeniji to su sredstva jača. Terorizam se definiše i kao eskalacija sredstava, jer on je oružje slabih i često oruđe manjina protiv mnogo jače i veće zajednice ili države ili čak, protiv više država.
       U ideji terorizma postoji izvestan povratni proces u odnosu na stvarnost, to je neka vrsta odbijanja postojećih uslova i kada se nastavlja, on teži da promeni stvarnost. Veoma je moćan instrument borbe, jer može daleko da dosegne, jer ga prati ideologija, jer mnogi ljudi koji nisu na licu mesta mogu da pomisle da je to pravedno. Kada je šezdesetih Izrael pokušavao da se bori protiv malih grupa koje su napadale autobuse ili ljude na pijaci, nismo ni slutili da će tada daleki ciljevi terorista postati stvarnost, da će akumulacija takvih aktivnosti doneti promene u načinu na koji međunarodna zajednica tretira te aktivnosti.
      
       Sukobljene strane se često međusobno optužuju, države obično smatraju terorizmom svaki nasilni otpor, dok strana koja pruža otpor to obično naziva pokretom za oslobođenje.
       - U mnogim slučajevima možemo da uzmemo međunarodno pravo kao meru. Tačno je da nekada jača strana pravi definicije a slabija strana ne može to da promeni.Treba videti način i krajnji cilj i definisati ono s čim smo suočeni.
       Ponekad, palestinske organizacije kažu da Izrael koristi državni terorizam, zato što se dešava da u toku borbe protiv terorizma i izraelska strana ubije nevine. Ali, tu se vraćamo na ono što sam rekao o žrtvama u ratu i o razlici u nameri i cilju između rata i terorizma. Izrael je uvučen u ono što se zove preventivno eliminisanje nekih ljudi i tačno je da u toku tih operacija neki nevini ljudi stradaju, ali ako prihvatimo izraelski argument da je akcija preduzeta protiv ljudi koji su planirali napade, koji su odgovorni za to što šalju druge u samoubilačke napade, onda to ne možemo zvati terorizmom.
      
       Ipak, te akcije često izgledaju kao osveta. U čemu je razlika između osvete i terorizma?
       - Osveta je ponekad važna karakteristika tih akcija, jer političari osećaju da ne mogu da sede mirno i ništa ne učine, shvataju da bi politički mogli stradati. Pitanje je da li oni iz osvete uzimaju živote nevinih. Mnogi ciljevi Izraela su kancelarije, bezbednosne organizacije, prodavnice, ali je napad usmeren na mete za koje se veruje da su mesta na kojima se proizvodi oružje. Ponekad, Palestinci kažu da je to bila radnja za tekstil i nije imala nikakve veze s vojskom, ali Izrael tvrdi drugačije.
       Verujem da izraelske vlasti provere ciljeve, jer zašto bi jedna armija trošila sredstva na prolivanje krvi nevinih. To, prosto, nema smisla. Ne kažem da morate da prihvatite ovaj stav, ali pokušavam da vam predstavim izraelski pogled na to. Bilo bi preterano reći da i mi ne želimo osvetu, lično bih želeo da vidim manje volje za osvetom, ali bih lagao ako bih rekao da, kada bih znao da neka grupa nešto planira, ne bih poslao snage da ih eliminišu. Izraelski argument je i da često pokušava da pozove palestinske bezbednosne snage i od njih traži da nešto učine, ali pošto oni često nisu u stanju da išta urade, za Izrael postoji samo jedan način da se zaštiti, a to je da deluje nezavisno. Kada vidite čoveka-bombu i nevine ubijene i povređene postaje veoma jasno da tu nema mnogo prostora za kompromis.
      
       Sve je više Palestinaca koji su spremni da žrtvuju svoj život u takvim akcijama, nedavno je zabeležen i prvi slučaj samoubilačkog napada koji je izvršila žena. Čime se to objašnjava?
       - Bilo je pokušaja da se napravi psihološki profil samoubica i ustanovljeno je da su uglavnom mladi, u ranim dvadesetim, mnogi su studenti, dakle nisu neobrazovani, neki su iz siromašnih porodica, uglavnom su to ljudi bez društvenih osnova, siromašni, nezaposleni i izgubili su samopoštovanje. U poslednjim mesecima se javlja novi tip, prvi put je to bila žena, što nikada nismo imali u Palestini.
       Objašnjenje je prema mojim saznanjima, prema onome što sam čuo od samih Palestinaca, da se sve više ljudi jednostavno oseća očajno, osećaju da nemaju više razloga za život, da je mnogo časnije umreti na način dostojan poštovanja, da će bar njihova porodica posle tog čina biti poštovana, jer su dali život za naciju. Besmislenost života gura mnoge u smrt. U izbegličkim kampovima ljudi sada žele da idu u takve akcije, žele takvu misiju, niko više ne mora da ih nagovara, oni su srećni da to učine. To je veoma tužno i ne pitajte ko je kriv, jer mislim da je već dovoljno teško. Možemo reći da su za to krive izraelske vlasti, da su krive palestinske vođe, situacija je tako loša da čujemo kako Izraelci kritikuju svoju vladu, Palestinci svoje vođe, a u međuvremenu između tih optužbi i svega toga mnogi ljudi su izgubljeni...
      
       Šta podrazumevate pod državnim terorizmom?
       - Irak, Sirija, Iran i doskora Avganistan su zemlje koje treorizam koriste kao legitimno sredstvo. Razumljivo je da Irak podržava terorističke grupe protiv Irana, jer su dugo ratovali i tu postoji sukob, ali nije jasno zašto podržavaju grupe u drugim zemljama. Režimi koji strepe za svoj opstanak koriste terorizam kao moćno oružje, kao instrument pretnje drugim režimima i kao način da od njih uzmu novac. U prošlosti oni su jasno stavljali do znanja da neće oklevati da upotrebe taj instrument. Irak, tako, ima nekakav odgovor svetu: "Vi ste nas stavili pod sankcije, ali mi možemo da vam naškodimo." I to važi i za zapadne zemlje. Iran je još nejasniji jer, recimo, podržava terorističke organizacije protiv Izraela na teritoriji gde Izrael više nije. Nejasno je zašto to čine, prosto da bi dali do znanja da imaju moć. Slično se ponaša i Sirija. Postoje neke države koje su zaista enigme.
       Terorizam nije jasna stvar, postoje diskusije između grupa i institucija oko toga šta jeste i šta nije. Jer, bavimo se odnosom između etničkih zajednica. Ako jedna zajednica izvrši etničko čišćenje, da li je to terorizam? Ja mislim da jeste. Ako država podržava terorističku grupu, da li je to terorizam? Mislim da jeste.
      
       Kako vam izgleda odnos evropskih zemalja i SAD prema problemima islamskog sveta?
       - Oni investiraju gde žele i nekad su agresivni i idu na profit i često ne misle na duže posledice njihove politike. Vodi ih "dolar politika" koja je dosta kritikovana. Jedan od razloga zašto tako agresivno zastupaju slobodno tržište je što ono njima daje prednost, jer su jača strana i mogu da ulažu svuda i da svuda budu u prednosti... U zemljama u razvoju, uvek ima ljudi koji će sarađivati sa američkim investitorima, što nije zločin i obično je sasvim u redu. Pitanje je da li možemo da gledamo na SAD kao na kalkulatora ili kao na agenta koji dva puta razmisli pre nego što implementira neku politiku. U jednu ruku oni žele mir, i stabilnost, a s druge strane, ideja globalizacije, koju podržava i međunarodna zajednica, Svetska banka, Međunarodni monetarni fond sigurno će destabilizovati ekonomije zemalja u razvoju.
      
       Kako vam izgleda način na koji SAD rešavaju problem terorizma?
       - Nemam dokaze, ali verujem da su u pravu u tome što okrivljuju Bin Ladena i da je to što su učinili bio jedini način. Možete to zvati licemerjem, ali u nekom trenutku dođete do toga da svi tvrde da su protiv nasilja, a ipak se vode ratovi i mnogo toga je učinjeno u ime rata. Veoma važan element je da je međunarodna zajednica učinila legitimnim to što su SAD preduzele, što je veoma važno za SAD, da imaju pozadinu, međunarodnu podršku, jer suštinski mi govorimo o legitimitetu, a ono što nešto čini legitimnim jeste način na koji se postavi međunarodna zajednica.
       Neophodno je da se identifikuje terorizam, da se akteri izvedu pred sud. Verujem u sociološku teoriju da društvo produkuje svoj sopstveni zločin, svojim sopstvenim pravilima i normama čini da se stvara zlo. Nastavak agresivne politike slobodne tržišne ekonomije i globalizacija produkuju nove razloge za ovaj fenomen. Način borbe protiv terorizma je međunarodni projekt, prava odgovornost koju će uzeti svaka zemlja i to je jedni način da se s tim borimo. Ne samo nasiljem nego i pozitivnim akcijama. Mnoga društva se zanemaruju, niko ne govori o Africi, a mislim da će u budućnosti tu biti najviše problema. Neće još dugo ti ljudi biti sposobni da izdrže situaciju da budu zaboravljeni deo sveta.
      
       IVANA JANKOVIĆ