Serija članaka "Vašington posta" otkriva kako su predsednik SAD Džordž Buš i njegov ratni kabinet pripremali plan za likvidaciju Osame bin Ladena i Al kaide, potajno se nadajući da će Avganistan biti "kao Balkan"

      Američki rat protiv terorizma postigao je primarni cilj odmazde za terorističke napade 11. septembra prošle godine, na Svetski trgovinski centar u Njujorku i Pentagon u Vašingtonu. Predsednik Džordž Buš je, međutim, tokom priprema za vojnu akciju protiv Osame bin Ladena i njegove Al kaide, postavio i globalni cilj - "zbrisati terorizam sa Zemlje", što je, posle rušenja talibana, podrazumevalo obračun sa svim zemljama koje "podržavaju terorizam". Ovih dana, američki lider, koji je još u toku izrade ratnog plana protiv Avganistana imao na umu Irak, Iran i Severnu Koreju, podsetio je svet da su "sve opcije i dalje otvorene". U danima posle 11. septembra, Bela kuća se kolebala da li će SAD, već u prvoj fazi rata protiv terorizma, udariti i na Irak, što se jasno da videti iz serije članaka uglednog američkog dnevnika "Vašington post", autora Boba Vudvorda (koji se proslavio otkrivanjem afere "Votergejt", što je za posledicu imalo ostavku predsednika Niksona) i Dena Belza. Oni su, na osnovu razgovora sa ličnostima iz vrha administracije i drugima, opisali prve dane posle terorističkih udara, kako su predsednik Buš - koga je 11. septembar zatekao u Floridi - i njegovi ministri pripremali i doneli odluku o ratu protiv terorizma, što usput otkriva i kako funkcioniše američka vlada.
       Vašington je tog prepodneva delovao kao gotovo mrtav grad, Bela kuća i Kapitol su bili evakuisani, a federalni uredi pusti. U podzemnom bunkeru, gde su agenti Tajne službe smestili potpredsednika Čejnija i druge funkcionere dok je predsednički avion leteo prema Vašingtonu, svi prisutni su strahovali da će građani SAD, a s njima i sav ostali svet, početi da misle da je federalna vlada prestala da funkcioniše.
       Portparol Bele kuće Ari Flejšer pisao je svoju verziju izjave u avionu "Er fors broj jedan". Pozvao je telefonom Bušovog savetnika za medije Karen Hjuz, da bi je konsultovao. Kad joj je pročitao početak ("Danas ujutro, postali smo žrtva..."), ona ga je prekinula: "Nismo mi nikakva žrtva. Mi smo meta, napali su nas, ali nismo žrtva." To će, potom, biti okosnica svih kasnijih izjava predsednika Buša o američkom odgovoru na napade.
       Buš je insistirao na tome da bude prvi od članova vlade, koji će dati izjavu. Kad se, najzad, pojavio na televiziji, u bazi Berksdejl, nije to bio previše umirujući prizor. Dok je govorio, glas mu je podrhtavao, neke reči je loše izgovarao i stalno je zagledao u svoje beleške. Kad je stigao do poslednje rečenice, izgledao je kao da skuplja hrabrost. "Rešenost naše nacije je na ispitu" - rekao je - "ali ne sumnjajte da ćemo svetu pokazati da ćemo ovo iskušenje izdržati." Predsednik nije odgovorio ni na jedno pitanje novinara.
       "Er fors broj jedan" predveče se spustio u bazu Endrjus. U Beloj kući su ga čekali Kondoliza Rajs, Karen Hjuz, Endru Kard i Ari Flejšer. Tema razgovora - prvi govor. Te večeri je nastalo ono što je kasnije nazvano Bušovom doktrinom: Nećemo praviti razliku između terorista koji su počinili teroristički akt i onih koji im pružaju utočište - rekao je Buš, najavljujući opsežan, energičan, a možda i dug rat protiv terorizma. Odluka koja je tada pala, nastala je bez prisustva većine članova Saveta nacionalne bezbednosti i bez Čejnija i Pauela.
       Kondoliza Rajs je zapitala Buša da li stvarno želi da u govoru, koji bi, pre svega trebalo da umiri stanovništvo, ide toliko daleko. "Šta ti misliš?" - zapitao ju je Buš. Rajsova je bila za to - da se odmah tako kaže. Prve reči vrede više nego bilo šta što dođe kasnije, rekla mu je ona.
       "Onda ćemo s tim krenuti odmah", odlučio je Buš.
       Sutradan, Buš je već u 7.30 stigao u Ovalnu sobu Bele kuće. Nepunih pola sata kasnije, telefonirao je britanskom premijeru Toniju Bleru. Znao je da će ga Bler ohrabriti i da bi za njega mogao da ima i neki koristan savet.
       Predsednika su od ranog jutra obuzimala protivrečna osećanja. Čeznuo je da izvršioce napada na Pentagon i Svetski trgovinski centar kazni što pre. Ali, predobro je znao da odgovor na napade mora biti dovoljno odlučan da pogodi teroriste i da i njima i celom svetu stavi do znanja da je američka politika iz osnova promenjena. "Ne želim da pravim rupe u pesku raketama od milion dolara, samo zato da bih se bolje osećao", rekao je Bleru. Saglasili su se da je najvažnije brzo delovati na diplomatskom frontu i iskoristiti opštu međunarodnu osudu terorističkih napada. S podrškom NATO-a u UN, SAD dobijaju pravni i politički okvir za kasniju vojnu akciju.
       Tog jutra je direktor CIA Džordž Tenet doneo Bušu sve obaveštajne informacije koje su napade povezivale sa Osamom bin Ladenom i njegovom organizacijom Al kaida.
       Jedna informacija iz Kandahara, duhovnog centra pokreta talibana, tvrdila je da su napadi bili "rezultat dvogodišnjeg planiranja". Članovi Al kaide u Avganistanu hvalili su se samo nekoliko minuta posle udara aviona u Pentagon da su otmičari delovali "po doktorovom planu". Bin Ladenov najbliži saradnik Ajman Zavahri, egipatski lekar, imao je nadimak "Doktor". Drugi dokumenti su se odnosili na Abu Zubejdu, Bin Ladenovog stratega i jednog od najopasnijih pripadnika Al kaide. CIA i FBI takođe su raspolagali dokazima o tome da su najmanje tri od devetnaest otmičara bili povezani s Bin Ladenom i njegovim logorima za obuku u Avganistanu.
       Već godinama CIA je imala kontakte u Avganistanu. Svake godine, davala je po nekoliko miliona dolara Severnoj alijansi, savezu opozicionih snaga na severu zemlje, koja je ratovala protiv vladajućih talibana. Tajne službe su imale kontakte i sa plemenskim glavarima na jugu i slale agente u Avganistan. Tenet je rekao Bušu da će mu ubrzo predložiti "prošireni plan", ali da će biti skup.
       "Neka košta koliko košta", rekao mu je Buš.
       Savetniku za medije i jednoj od najbližih saradnika Karen Hjuz, Buš je rekao da je od sada rat protiv terorizma glavni prioritet američke vlade.
       Na sastanku Saveta nacionalne bezbednosti, Buš je proglasio da će SAD upotrebiti sva sredstva da kazne neprijatelja. Kasnije, pošto je ostao nasamo s nekolicinom najviših funkcionera vlade, uključujući potpredsednika i ministre inostranih poslova i odbrane (što je, u stvari, bio ratni kabinet), kad je šef diplomatije Kolin Pauel rekao da je sve spremno da se predsednikov ultimatum - ili ste s nama ili ste protiv nas - uruči Pakistanu i talibanima, Buš je rekao da od talibana zahteva više: "Izručenje Bin Ladena neće biti dovoljno. Hoću da nam predaju celu Al kaidu ili da je najure iz zemlje."
       Tokom prepodnevnog sastanka predsednikovog tima za nacionalnu bezbednost, Buš je zatražio da se formulišu preliminarni ciljevi rata protiv terorizma. Oko 12.30, u "situacionoj sobi" sastala se takozvana komisija zamenika, malo poznata, ali značajna grupa ljudi s velikim uticajem, koju su sačinjavale ličnosti "broj dva" ministarstava inostranih poslova i odbrane, Zajedničkog štaba načelnika generalštabova, CIA i Saveta za nacionalnu bezbednost. Svi su bili saglasni da je uništenje terorizma u čitavom svetu prilično širok i očigledno nerealan cilj. Došli su do zaključka da cilj mora biti "obračun s terorizmom kao pretnjom našem načinu života".
       U četiri posle podne, ponovo se sastao Savet za nacionalnu bezbednost. Pošto je pročitao predlog "komisije zamenika", Buš je rekao da njena ključna formulacija - "eliminacija terorizma kao pretnje našem načinu života, uključujući uništenje terorističkih organizacija, njihove finansijske mreže i pristupa oružju masovnog uništavanja" - nije dovoljna. "Ne radi se samo o nama, već i o svim saveznicima i prijateljima na svetu. Zašto ne bismo rekli: 'I svi narodi kojima je draga sloboda'?" Nikoga nije iznenadilo što je kasnije upotrebljena baš ta predsednikova fraza.
       Tek je, međutim, trebalo odlučiti koliko će široka biti "misija". Ko ili šta je cilj rata protiv terorizma? Kako će biti sastavljena međunarodna koalicija i kakva će biti njena uloga?
       Ramsfeld je pokrenuo pitanje Iraka. "Zašto ne bismo mogli da udarimo i na Irak, kad već idemo na Al kaidu?" Pauel se usprotivio. Među onima koji su stali na Pauelovu stranu bio je i predsednik Zajedničkog štaba načelnika generalštabova Henri Šelton.
       Svaki od onih koji su sedeli za stolom bio je ubeđen da irački predsednik Sadam Husein predstavlja pretnju, jer pokušava da se domogne oružja masovnog uništenja, a verovatno bi ga i upotrebio. Rat protiv terorizma morao morao bi da ima za cilj i Irak, pre ili kasnije. Ramsfeld je, međutim, hteo da se utvrdi da li će odmah udariti na Irak.
       Tek 48 sati posle terorističkih napada, Buš i njegov ratni kabinet su počeli da se intenzivno bave pitanjem kako da uklone Bin Ladena, Al kaidu i talibane. Šef CIA je predlagao kombinaciju tajnih akcija specijalnih timova agenata, operacije vojnih jedinica i opozicionih snaga u Avganistanu. Za Buša je, međutim, bilo presudno pridobiti Pakistan. Bez njega bi svaka akcija bila, u najmanju ruku, rizična. Složili su se da predsedniku Mušarafu postave sedam uslova:
      
       * Onemogućiti akcije Al kaide u pograničnoj zoni, prekid snabdevanja oružjem i svake podrške Al kaidi.
       * Otvoriti vazdušni prostor za američke avione, uključujući sletanje.
       * Onemogućiti pristup pakistanskim pomorskim, kopnenim i pograničnim bazama.
       * Predati (CIA) sve informacije obaveštajnih i imigracionih službi.
       * Osuditi terorističke napade. Obećati da će građani prestati da javno podržavaju terorizam protiv SAD, njihovih prijatelja i saveznika. (Taj uslov čak ni SAD ne bi mogle da ispune - priznao je kasnije Pauel).
       * Obustaviti isporuke nafte talibanima i onemogućiti da im se priključuju pakistanski dobrovoljci.
       * Ukoliko dokazi potvrde da su Bin Laden i Al kaida odgovorni za terorističke napade, a talibani nastave da ih podržavaju, Pakistan će prekinuti diplomatske odnose s vladom talibana, obustaviti joj svaku pomoć i pomoći SAD u akciji za uništenje Bin Ladena i Al kaide.
       * Od Pakistana se faktički tražilo da se odrekne "svog deteta", jer je njegova tajna služba stvorila i održavala pokret talibana. Pauel je telefonirao Mušarafu: "Kao general generalu. Trebate nam. Da ne okolišim, Amerikanci ne bi shvatili ako Pakistan ne stane rame uz rame sa SAD." Mušaraf je odgovorio da Pakistan prihvata svih sedam uslova.
       Tek u petak, 14. septembra, prvi put se sastala kompletna vlada, ali samo zato da bi i ostali izvan uskog kruga imali priliku da vide predsednika.
       Ključni dan je bila subota. Sastanak ratnog kabineta u letnjoj rezidenciji, Kemp Dejvidu. Svima se neminovno nametalo poređenje odluke koju je trebalo da donese predsednik Buš sa situacijom s kojom se suočio njegov otac kad je Irak izvršio invaziju Kuvajta 11 godina ranije. Za razliku od Buša oca, Buš sin je morao da deluje brzo i da vodi drukčiji rat. Neizbežno je bilo i poređenje s Balkanom. Neko je rekao da operacija u Avganistanu sigurno neće biti "ni nalik na misiju na Balkanu". Kondoliza Rajs je dodala da je problem avganistanskog regiona toliko komplikovan da ćemo "svi poželeti da je to bio Balkan".
       Pauel je izneo gledište da je cela međunarodna koalicija uz SAD, ako se ide protiv Al kaide, ali da će je mnoge zemlje napustiti "ako se rat proširi na druge terorističke grupe i zemlje". Buš je, međutim, ponovo pribegao retorici: druge zemlje neće diktirati ni tempo ni obim rata protiv terorizma. "U određenom trenutku, možemo ostati sami. Mi smo Amerika."
       Ali, nije želeo da rizikuje više nego što mora. Tražio je precizan odgovor: koje su varijante najgore, koji su stvarni rizici. Postoji li opasnost od haosa u Avganistanu, koji bi se "prelio" u Pakistan. Svima je bilo na umu da su se u Avganistanu zaglibili "Britanci u 19. i Rusi u 20. veku, a sada Amerikanci mogu da dožive isto u 21". Ramsfeld je i na ovom sastanku hteo da zna da li će udar obuhvatiti Irak. "Ako ozbiljno mislimo da se obračunamo sa terorizmom, onda Irak mora biti naš cilj", rekao je. "Za ovo nije dobra prilika?" Pauel se opet nije složio. "S vama sam. Ali, ako udarite na Irak, otići ću. Sada je najvažnije da slomimo Avganistan. Ako u tome uspemo, imaćemo bolje uslove za akciju protiv Iraka. Ako uspemo da dokažemo da je Irak umešan."
       I Buš se ogradio od "mnogo akcija na mnogo strana u isto vreme", jer bi "odsustvo koncentracije bilo veliki rizik".
       Prepodnevni sastanak se završio Bušovim nalogom da svi dobro razmisle. Posle podne - rekao je savetniku za nacionalnu bezbednost Kondolizi Rajs - "želi od ključnih ljudi (Pauel, Ramsfeld, Tenet, Kard, Čejni) jasan stav".
       Cilj moraju biti Bin Laden i Al kaida, njihove baze i infrastruktura. Oni koji ih podržavaju neće nigde otići. Ako uradimo nešto što neće biti usredsređeno protiv Al kaide, to neće razumeti ni američki narod ni međunarodna koalicija. Podržali su ga i ostali (potpredsednik Čejni, šef CIA Tenet i šef osoblja Bele kuće Kard), a ministar odbrane Ramsfeld više nije insistirao na intervenciji protiv Iraka. "Nije trenutak da udarimo na Irak" - rekao je Čejni, ali nije isključio potrebu udara "kad dođe pravo vreme".
       Buš im je zahvalio: "Razmisliću o svemu. Reći ću vam šta sam odlučio."
       Sutradan ujutro, Buš se, "u četiri oka", sreo s potpredsednikom Dikom Čejnijem. Njihov razgovor je potrajao celo prepodne. Prvi i jedini put, on je u tom razgovoru rat protiv terorizma nazvao "krstaškim pohodom".
       Buš je znao šta hoće, kad se u ponedeljak, 17. septembra, sastao u Beloj kući s ratnim kabinetom. Niko nije znao šta predstoji, ali im je Buš to odmah rekao: podelićemo zadatke za prvi talas rata protiv terorizma. Prva u Avganistanu će biti CIA, rekao je Buš. Agencija je dobila odrešene ruke i - otvoren budžet. Tačka broj dva - unutrašnja bezbednost SAD: zakon koji dopušta prisluškivanje i hapšenje osoba osumnjičenih za terorizam. Tačka tri - diplomatska ofanziva protiv talibana. Ultimatum, da izruče Osamu bin Ladena i celu Al kaidu ili će snositi posledice.
       Ako ne prihvate uslove, napadamo, rekao je Buš. "Uništenje talibana nije naš cilj, ali to može da se dogodi." Irak se ponovo pojavio kao mogućni cilj: "Verujem da je Irak umešao prste, ali sada na njega nećemo udariti. Još nemamo dokaza" - rekao je Buš, ali je planerima naložio da "treba da se pozabave mogućnostima vojne akcije protiv Huseina".
       Tog popodneva, Buš je dobio da potpiše dva dokumenta. Prvi je još u Kemp Dejvidu predložio šef CIA Tenet: Agencija dobija sva prava u tajnom ratu protiv Al kaide i drugih terorističkih organizacija u celom svetu, s tim da niko ne dovede njene operacije u vezu sa SAD! CIA dobija odrešene ruke da upućuje agente i paravojne grupe u bilo kojem obimu u Avganistan. Drugi papir je imao samo dve stranice i sadržavao je naloge koje je Buš pre podne dao članovima ratnog kabineta i tajnim službama - sve "supertajno" - i što je obuhvatalo "finansijski pritisak, vojno planiranje i tajne operacije". Nedostajao je samo potpis. Predsednik je uzeo svoje pero i na sredini treće stranice dokumenta rodio se tipičan potpis: Džordž V. Buš. Rat protiv terorizma mogao je da počne.
      
       BRANKO STOŠIĆ
      
      

Glavni akteri Tog tragičnog jutra, svi predsednikovi saradnici bili su na raznim stranama. Potpredsednik Ričard Čejni i savetnik za nacionalnu bezbednost Kondoliza Rajs bili su u svojim kancelarijama u zapadnom krilu Bele kuće.        Ministar odbrane Donald Ramsfeld bio je u svojoj kancelariji u Pentagonu, na sastanku sa delegacijom sa Kapitola (Kongresa SAD). Ministar inostranih poslova Kolin Pauel bio je u Limi, upravo na doručku s novim peruanskim predsednikom Alehandrom Toledom.               Direktor CIA Džordž Tenet doručkovao je u vašingtonskom hotelu "St. Ridžis", tri bloka od Bele kuće, sa svojim starim prijateljem i mentorom Dejvidom Bornom. General Henri Šelton, predsednik Zajedničkog štaba načelnika generalštabova bio je u avionu nad Atlantskim okeanom, na putu za Evropu. Ministar pravde Džond Eškroft bio je u Milvokiju. Direktor FBI Robert Mieler III (koji je tek nedelju dana bio na toj funkciji) bio je u svojoj kancelariji u centrali na Pensilvanija aveniji.

      
      

Infarkt Predsednik Buš je za taj 11. septembar imao program, koji su njegovi savetnici nazivali "mekim". Predviđao je samo posetu jednoj osnovnoj školi u obližnjoj Sarasoti. Dok se njegova kolona približavala školskoj zgradi, počeli su da zvone mobilni telefoni. Buš se kasnije sećao da mu je savetnik Karl Rouv rekao da je nekakav avion udario u severnu kulu Svetskog trgovinskog centra. Pomislio je da je u pitanju greška pilota nekog malog aviona. "Tog momka mora da je pogodio infarkt", rekao je šefu osoblja Bele kuće Endruu H. Kardu.        Tek kad su Bušu saopštili da je u 9.05 (u Beogradu je tada bilo već posle podne, 15.05), drugi "boing 767" udario u južnu kulu Svetskog trgovinskog centra, postalo je jasno da nije u pitanju havarija. Kasnije će reći da je u tom trenutku postao svestan da SAD ulaze u rat.