Naslov: Izranjanje
Autor: Veselin Marković
Izdavač: Stubovi kulture, Beograd 2001.

      Adrijana Marčetić
      
       Prolog "Izranjanja", prvog romana Veselina Markovića, nagoveštava uzbudljiv zaplet, začinjen erotikom, stravom i parapsihološkim fenomenima. Na navaljivanje Katarine, devojke u koju je zaljubljen, pripovedač i neimenovani glavni junak nevoljno pristaje da ga hipnotiše ruski iluzionista Barkov. Ali, za vreme seanse nešto krene naopako: u hipnotičkom snu junak odaje dobro skrivenu tajnu koje inače, u budnom stanju, nije svestan. Junakova tajna prestravljuje Katarinu i ona ga još iste večeri, bez reči objašnjenja, zauvek napušta. Ni iskusni iluzionista ne ostaje ravnodušan; on se već sutradan vraća u Rusiju, pa junak, zagledan u tamnu stranu svoje duše, može samo da odgoneta šta je rekao na seansi i ko je tada progovorio iz njega.
       Napisan u tradiciji psihotrilera, žanra koji u domaćoj literaturi dosad nije bio značajnije zastupljen, Markovićev prolog se oslanja na jednu u književnosti često eksploatisanu temu - temu dvojnika. Ali, posle ovog uspelog početka, koji je ujedno i najbolji deo celog romana, pripovedanje bitno menja tonalitet. Junak je isti, događaji se hronološki i sižejno vezuju za situaciju ocrtanu u prologu, forma izlaganja je nepromenjena - ipak, to više nije nepretenciozna, stivensonovska priča, već mnogo ambicioznije zamišljena fikcionalno-psihološka studija jednog ozbiljno poremećenog uma. Nekoliko godina posle seanse kod Barkova, junak, saznavši da je neizlečivo bolestan, ubija Katarininog muža i verujući da mu je sada, pošto je prekršio osnovnu ljudsku i Božju zapovest, "sve dozvoljeno", čini još čitav niz grotesknih nepodopština. U trenutku kada se sprema da digne ruku na sebe, priča dobija neočekivan obrt. Junak saznaje da neće umreti, ali sada, umesto sa smrću, mora da se suoči s posledicama svog zločina.
       Zaplet se još više komplikuje u poslednjem delu romana kada junak otkriva da je neizlečiva bolest u stvari bila samo plod bolesnog uobraženja. Nastojeći da motiviše junakovo ponašanje, Marković još jednom poseže za temom dvojnika. Ali, za razliku od prologa, ovde je ne izlaže u lakom maniru psihotrilera, već je nepotrebno opterećuje heterogenim idejama i pseudofilozofskim objašnjenjima: Prustovom teorijom sećanja, budističkim učenjem o reinkarnaciji, kvazinaučnim razmišljanjima o poreklu života, itd. Ova objašnjenja, propraćena još čitavim nizom neočekivanih peripetija (saznajemo da junaka opseda višestruki ubica, Francuz koji je živeo u 17. veku, da je pod njegovim uticajem junak u detinjstvu ubio majčinog ljubavnika i kasnije pokušao da ubije ucenjivača, ali da je greškom upucao samog sebe i na kraju vaskrsao u telu šesnaestogodišnjeg dečaka), oduzimaju svaku uverljivost pripovedanju pretvarajući ga u priču u kojoj nas, kao u latinoameričkim serijama, na svakom koraku vreba neki senzacionalan obrt.
       Uprkos ovim fantastičnim obrtima, nema nikakve sumnje da se Markovićeva romansijerska ambicija i glavni književni uzori nalaze na sasvim drugoj strani: u tradiciji klasičnog psihološkog romana, u rasponu između Dostojevskog i Prusta. Na to ukazuje već i odabrana pripovedna tehnika (pripovedanje u prvom licu sa snažnim naglaskom na introspekciji), dugački psiho-narativni odlomci, kao i lako uočljive aluzije na pomenute klasike. Ali, od zamisli do ostvarenja dug je put, a Marković jedva da je i kročio na njega. Unutrašnja preživljavanja glavnog junaka ne samo što nisu produbljeno i nijansirano predočena, već su svedena na niz banalnih psiholoških klišea (na primer, šematsku formulu podeljene ličnosti i Edipovog kompleksa), dok sporedni likovi ne izlaze iz okvira tipiziranih karaktera (tašta i sebična lepotica, bogat i samouveren muž, arogantan šef sklon nepotizmu, itd.). Teško da je i moglo biti drukčije, jer Markoviću ne polazi za rukom da se otme uticaju svojih književnih prototipa, junaka Dostojevskog, zbog čega njegov sopstveni junak deluje sasvim knjiški, kao mehanička lutka koju ne pokreću verodostojne strasti, već samo literarni obrazac ponašanja. (Isto bi se moglo reći i za neke sporedne ličnosti - oštroumnog inspektora ili prostitutku plemenitog srca.)
       Uz ovaj osnovni nedostatak, Markovićev roman ima i jednu krupnu manu koja se ne bi očekivala od pisca s tako visokim uzorima. "Izranjanje" je u celini napisano veoma rđavim, gotovo nepismenim stilom. Tako, da uzmemo samo jedan primer od mnogih, junak kroz prozor posmatra "najgornje granje drveća", uzima "najgornji tom Britanike", otvara "najgornju fioku" i zatim, četiri rečenice kasnije, u "najdonjoj" fioci pronalazi ono što traži. Navodimo još pet-šest karakterističnih primera kojima nije potreban nikakav komentar: "posmatrao je nepomično kako promućkam oružje", "stomak me je već neko vreme boleo, a glava mu se priključila", "vazduh, nepokretan i težak, žudeo je da neko otvori prozor", "čekala je da ja izgovorim njene namere", "došao sam kući, ali sahrana je još uvek podrhtavala u meni", "konačno sam se sručio u drvenu ravnodušnost pisaćeg stola", itd.
       U nekim slučajevima jezička neveština je tolika da Markovićeve rečenice gube svaki koherentan smisao: "Moja predosećana beznadežnost je doprinosila spontanosti." Ili: "U jednom trenutku se redovno viđaš sa nekim, a u sledećem mu ubiju muža, a ti ne znaš ni ko je on." Ili: "U tom toku vremena, pokrenutom testiranjima doktora Dubijea, presudom koju sam čuo, mojim rukama na ploči njegovog stola, u toj stvarnosti ja sam stigao do poslednjeg čina koji sam planirao." Teško je poverovati da će u ovakvom stilu i najdobronamerniji čitalac razabrati šta je pisac u stvari hteo da kaže - a još teže da će takav stil moći da shvati kao podesno sredstvo psihološke analize koja bi trebalo da nas podseti na Dostojevskog i Prusta.