Naslov: Velika drama
Pisac: Siniša Kovačević
Reditelj: Siniša Kovačević
Pozorište: Narodno pozorište

      Vladimir Stamenković
      
       Da napiše "Veliku dramu", Siniši Kovačeviću je trebalo, kako kaže, trinaest godina, veoma dugačak period da ono što je prvo postepeno oblikovano u umetničkoj uobrazilji potom bude preneto na papir, u konačnu dramsku formu. Iz tog podatka može se zaključiti da je on, čim mu je izveden komad "Novo je doba", 1988, u kojem je, kao i u "Velikoj drami", opisana kolonizacija Vojvodine po završetku Drugog svetskog rata, odmah počeo rad na nekoj vrsti njegovog nastavka. Ali, ta sličnost ne sme da sakrije i jednu bitnu razliku: dok je u prvom komadu to burno istorijsko razdoblje prikazano iz ugla vojvođanskog seljaka, starosedeoca, čiji se tradicionalni svet ruši pod pritiskom revolucionarne vlasti, u "Velikoj drami" ono se posmatra iz vizure kolonista, došljaka, koji su pobednici čak i kad su primorani da postupaju protiv svoje volje, po volji svemoćne Komunističke partije.
       U stvari, u "Velikoj drami" je ispričana istorija mnogoljudne crnogorske partizanske porodice, koju projekt totalitarne države dovodi u Vojvodinu, gde se ona suočava sa sasvim drukčijim načinom života od onog u staroj postojbini, postaje potrošan ljudski materijal u mučnom, višedecenijskom, dramatičnom procesu srastanja u celinu dve oprečne, dijametralno različite civilizacije. Taj komad je sklopljen od trideset pet što kratkih, što dužih, a po pravilu oštro poentiranih fragmenata, koji su često ilustrativni, mada u kriznim momentima radnje imaju i širu i dublju funkciju, predočavaju makar i delimično najmarkantnije karakterne crte junaka, ali i psihološki i socijalni aspekt sukoba i situacija u koje su oni upleteni. U isto vreme, u drami je primenjena epska kompoziciona tehnika, pomoću brojnih, brzih i naglih prelazaka s jedne epizode na drugu. Pre svega, opisana je pozadina zbivanja, epoha nasilnog formiranja novog društva, pa i šta se događa u celoj jednoj narodnoj zajednici, pri čemu su, osobito u trinaest početnih scena komada, individualne sudbine samo efektno skicirane.
       Takav postupak, u prvom delu predstave, koju je režirao sam autor, doveo je do neželjenog kontraefekta. Publika je prikazane događaje videla i doživljavala pre s komične nego s tragične strane, između ostalog i zato što se skiciranje likova oslanjalo na stereotipne i folklorne detalje, na ono što je u ljudskim prototipima od kojih se polazi anahrono i otuda smešno.
       Međutim, posle pauze, zbog toga što se promenio i osnovni ton drame, sve se okrenulo nabolje, glumcima je omogućeno da ocrtaju celovitije portrete likova, da u predstavu unesu sentiment koji nije plačevan, da istaknu autentičnost i dirljivu iskrenost priče. Tada su neki od njih dobili šansu da se na pravi način izraze: Vuk Kostić je uspevao da pokaže šta je partizanski major Milorad zapravo bio, kako su se u njemu paradoksalno i eksplozivno preplitale ideološka rigidnost i širina duše; Sonja Kolačarić je diskretno naglašavala da Helgu iznutra truje konflikt između onog što nalaže dužnost i onoga što je diktat srca; Ljiljana Blagojević, u ulozi Vidosave, pred sam kraj predstave je na uzbudljiv, potresan način izgovorila monolog iz kojeg izvire neizlečiva tuga, u kojem se sumira čitav životni poraz jedne izuzetno snažne, a ipak duboko nesrećne žene; a Tanasije Uzunović, koji je igrao Zariju, otkrivao je prigušenu tragiku čoveka koji više nije ni tu ni tamo, niti je ukorenjen u tradiciju iz koje je iznikao niti pripada neizvesnoj, problematičnoj budućnosti u koju ga odvode vlastita deca.
       Iz okvira konvencionalnog realizma, u koji je lako mogao da sklizne, Siniša Kovačević, i kao pisac "Velike drame", i u ulozi reditelja, izlazio je na još jedan vešt, inspirisan način. On je udvajao glavne likove, raščlanjavao ih je na ono što su bili nekad i šta su sada. To je postizao time što je središnju priču uokviravao prologom i epilogom, u suštini novom, sažetom dramom, u kojoj je pokazivao u šta su život i istorija pretvorili njegove junake.
       U toj drami u drami, ostareli Milorad i Tijana, u izvrsnom tumačenju Miodraga Radovanovića i Ružice Sokić, posmatrali su svet s ravnodušne distance, u optici već izbledelih uspomena. Oni su tako unosili u predstavu sugestiju o sveopštoj prolaznosti stvari, čak zrno istinske mudrosti.
       Ali, i posle toga, i komad, i predstava, imali su i dalje dva dela nejednake vrednosti, teško sklopiva u organsku pozorišnu celinu. I, što je možda još gore, ta predstava je bez pravog pokrića trajala skoro četiri sata, otprilike onoliko koliko je potrebno da se Šekspirov "Hamlet" izvede u integralnoj verziji.