Kulturi pripada mizernih 0,6 ili 0,8 odsto nacionalnog budžeta i svi o tome ćute, a strašno se uzbuđuju zbog skandalozno lošeg novog zakona o pozorištu, koji samo što ne predviđa da upravnik ostavi pozorište u amanet svom sinu ili unuku, na primer

      Kada Vidosava Vučić, crnogorska majka, ispiše - pred samoubistvo - pismo sinu Miloradu na Goli otok, na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu u tom trenutku se zaista odigrava "Velika drama". Ona ljudska zbog koje se grči stomak i krene suza. Siniša Kovačević (48), dramski pisac i redovni profesor dramaturgije na BK Akademiji, ispisao je svoj novi tekst i režirao ga u trajanju od tri i po sata. Kaže da takva muka u manje vremena nije mogla da se skupi. Crnogorci prepoznaju svoj usud, a Sinišin prijatelj, Crnogorac, kaže mu: "Ti nijesi Crnogorac, nažalost."
       Kovačevići su starinom iz stare Hercegovine, potom su došli na Kosovo, a davno su već u Sremu. I Siniša Kovačević, za sebe, s razlogom kaže da je "Sremac sa dna kace".
       Povodom poslednje premijere, zbog koje i razgovaramo, Kovačević kaže da nikada do sada nije bio tako zadovoljan nekim svojim tekstom kao ovim i predstavom uopšte.
       "Ja bolje ne znam. To je moj emotivni, poetički i tehničko-tehnološki zanatski maksimum."
       Ne želi ovaj autor desetine komada koji su se igrali i igraju širom Jugoslavije, da propusti i više puta ponovi dragoceni udeo svih ljudi sa kojima je radio. A igra ansambl od 36 glumaca, dvadesetak statista, četrdesetak onih bez čije pomoći "Velika drama" ne bi tako dobro funkcionisala. Odavno Narodno pozorište nije uposlilo tako veliki ansambl. Baš onako kako mu i pripada.
      
       Razmišljate li da je ova vaša velika saga o crnogorskom pohodu na Vojvodinu i tragediji jedne porodice koju deli i urušava gvozdena ideologija Staljinovog komunizma, na drugom polu trenda srpskog pozorišta poslednjih godina, onog pozorišta koje je predstavljalo naš jad i čemer poslednjih godina?
       - Moram malo samohvalisavo i prepotentno da kažem da ja idem nekoliko koraka ispred njih. Kad se ja bavim jadom i čemerom, onda oni o tome ne smeju da sanjaju. Ja napišem dramu "Janez" u vreme kada taj jad i čemer nastaje i kad će tek kasnije reperkutivno proizvoditi sve te posledice, ne plašeći se pogrešnih dijagnoza i pogrešnih anticipacija. Sada sam napisao komad koji se ne bavi posledicama nego pokušava da pronađe uzroke naših današnjih tegoba, nesreća i zala.
      
       Govorite i o muci našeg neprestanog opredeljivanja, za ovo i ono?
       - Naravno, jer vidite da se i danas opredeljujemo: za Koštunicu ili Đinđića, za ovoga a protiv onoga...
      
       Danas svi hrlimo Evropi, svetu?
       - Pošteno rečeno, danas nekritički hrlimo u nešto što se zove globalizam ne prepoznajući strašne orvelovske naznake tog novog poretka. Poprimamo nekritičke putokaze koji nas zovu u, nazovi, srećnu budućnost. Suština globalnog poretka je u pravljenju svetskog melting-pota, a ja neću da budem deo melting-pota već hoću da smrdim na kiseli kupus i imam blagi zadah šljivovice, kao što volim da Škot ima blagi zadah na viski, a Čeh na pivo. Ne bih voleo da živim u svetu u kome će se govoriti samo engleski jezik. Orvel je, očigledno, pogrešio samo u nazivu svog remek-dela: to neće biti 1984. nego 2014. Sve je tačno, samo trideset godina kasnije. A ja sam zagovornik one fantastične Lao Ceove maksime koja je izrečena pre toliko godina - da je svet lep samo ako u njemu cveta hiljadu cvetova.
      
       Ali, da bi bio deo sveta, jedan narod poput našeg nema kud, do da prihvati diktat velikih zemalja? Zar to nije svakog dana sve očiglednije?
       - Mi imamo kud. Samo treba da shvatimo da smo mali narod i da nemamo pravo da lupamo rukom po stolu i da se ponašamo kao gazde. Jednom pametnom anticipativnom politikom, definitivnim razlazom od Rusije, spajanjem političkog pragmatizma i predviđanjem određenih događaja, ima za nas i šanse i nade.
       Međutim, mi smo danas sve sveli na jednu jedinu reč: interes. Nestale su one divne reči koje su očovečile čovečanstvo: čovekoljublje, humanizam, pravdoljublje, iskrenost, istina... Sve su to postali arhaizmi, eufemizmi. Naša zbirna imenica je postala interes, i svi smo postali zbirna imenica-interes.
      
       Ljuti ste, razočarani?
       - Ne mogu da podnesem to licemerje i farisejstvo u kome više ne mogu da slušam te neverovatne opaske pune cinizma na račun vlastitog naroda. Ispada da to što sam ja slučajno Srbin mene ne obavezuje da volim vlastitu naciju. To je suludo. Nacija se mora voleti na način na koji Dorćolci vole Dorćol, Piroćanci Pirot, a Bavarci Bavarsku. Bez ljubavi nema čovečanstva. A kod nas se ljubav prema vlastitoj naciji tretira kao notorni hendikep. Kontra od toga, kao planetarna misija se uvodi nešto što se zove mondijalizam kao negacija vlastite pripadnosti i negacija vlastitog kolektivnog pamćenja. Neću da pripadam takvim poluljudima, poluamebama, poluparamecijumima. Oni uspevaju da formulišu sintagmu da je njima otadžbina od Slavije do Kalemegdana. Zaista sam zblanut nad takvim odsustvom psihoemotivnog promišljanja sveta i stvarnosti oko sebe.
      
       I kako, u tom svetlu, vidite ono što predstavlja kulturu danas?
       - Globalna kultura je u strašnoj krizi. Postoji dominacija jednog jezika i jedne kvazi ili parakulture - engleskog jezika i anglosaksonske kulture. Znate li za činjenicu da postoje mladi mađarski pisci koji pišu na engleskom jeziku?! Nužda ih je naterala.
       Kod nas je primarni problem ta ultrasirotinja u kojoj živimo. Unapred se izvinjavam ako taj podatak nije tačan, ali čuo sam da je srpski budžet za kulturu 0,6 ili 0,8 odsto od ukupnog nacionalnog budžeta. Burkina Faso verovatno ima manji budžet za kulturu, ali Ruanda verujem da ima veći. Kako je moguće da kulturna javnost ćuti pred tim, a strašno se uzbuđuje zbog zakona o pozorištu, na primer. I svi se bave tim novim hatišerifom koji treba da preporodi srpski teatar, ne shvatajući da je suština u tih mizernih 0,6 ili 0,8 odsto novca. I sada ćemo da uvedemo jedan skandalozno loš zakon o pozorištu. To je kao da imaš čoveka koji je bolestan, mislim na našu naciju i državu, od meningitisa, a ti ga lečiš tako što mu cediš bubuljice! A taj zakon o pozorištu predviđa imperatorska ovlašćenja koja nudi upravnicima pozorišta. Samo što se ne dopiše aneks u kojem će pisati da upravnik pozorišta ima pravo da ostavi pozorište u amanet svom sinu, ili unuku, na primer. I sve se to radi za nekoliko pozorišta u Srbiji.
      
       Bilo je bizarno na premijeri vašeg komada videti u loži Narodnog pozorišta ministra policije, savezne, Zorana Živkovića, i primetiti odsustvo ministra kulture, srpskog?
       - Gospodin ministar policije je moj dugogodišnji prijatelj, naročito iz vremena demonstracija 1996-97. U nekoliko vrlo kriznih situacija mog života on mi je pružio dragocenu pomoć. On redovno dolazi na moje premijere, pa sam ga sa zadovoljstvom, i ovog puta, pozvao.
       Gospodin ministar kulture je, pretpostavljam, imao pametnija posla. Ili je imao predstavu. Duboko sam ubeđen da će naći vremena da nas počasti svojim prisustvom, na čemu ćemo mu biti neograničeno zahvalni.
      
       Stiče se utisak da ste ovom predstavom hteli nešto da kažete mladim ljudima, pre svega?
       - Naravno. I voleo bih da su razumeli. Hoću da kažem, ono što se malo zna, da je u Vojvodini živelo 500 hiljada Nemaca 300 godina pre Drugog svetskog rata. Da su Crnogorci došavši u Vojvodinu promenili način na koji hodaju, način na koji misle, jer je seoba tragična po svojoj definiciji. A posebno kad je u pitanju kolektivna seoba. O, kako mi je to poznato, o, kako to pamtim! I kako se sećam onih prikolica i malih traktorčića iz Knina.
      
       Uvek novodošavši ljudi sebe s razlogom smatraju oslobodiocima, pa i posle 5. oktobra?
       - Jeste, i zato je meni žao što smo mi u ovu demokratiju ušli prevratom. A za to krivicu snosi onaj koji nije hteo da prizna izborni poraz, koji nije poštovao onu staru - da je glas naroda, glas Boga. Prema tome, krivicu za to što smo u ovo danas ušli prevratom ne snose ovi na vlasti, nego onaj kome se sada sudi u Hagu i njegova bulumenta koja ga je okruživala.
       Nažalost, nijedan vladar u Srbiji osim Tita, nije umro prirodnom smrću. I pri tom nema ničega u našoj političkoj i istorijskoj građi u Srbiji što je evolutivno. Od dinastičkog prevrata u Srbiji s početka dvadesetog veka, do danas.
       I što bi rekao počivši gospodin Borislav Pekić s kojim sam imao zadovoljstvo i čast da budem prijatelj, njemu su one godine pojeli skakavci, a nama su poslednjih deset godina pojele stidne vaši. Do te mere imam negativan odnos prema tom periodu unutar jednog života koji mi je dat. Neko mi je ukrao deset najlepših godina moga života. Deset godina kada sam bio najlepši, kada je trebalo da budem kreativno, erotski i finansijski najpotentniji, tih deset godina mi je neko ukrao, i to je strašno. Ne mogu da shvatim da sam pristao na to.
      
       Čime ste pristali, činjenicom da ste ostali ovde. Oni koji nisu pristali, oni su otišli?
       - Ima raznih koji su otišli. Ima onih nesrećnih dečaka i devojčica koji su zaista bežali od čamotinje, sirotinje i od kuge, bežali od buvljaka na kojima treba da prodaju kineske upaljače i loše najlon čarape. A ima i onih koji su otišli, jer su imali gde da odu. Imali su svoje vile na moru, svoje brodove, svoja bazelska ili pariska utočišta. I onda su sa te blagoslovene distance nas koji smo bili prinuđeni da ostanemo ovde jer nismo imali taj alibi, ili smo bili dovoljno siromašni, ili nam je jezik zavičaj pa nismo mogli da se smeštamo u druge profesije, ili prosto, nismo želeli da odlazimo odavde, oni su nas proglasili za kolaboracioniste jednog sistema u kome smo bili gaženi tenkovima i nagutali se suzavca, da bi oni sada po povratku očekivali crvene tepihe i baldahine. Poput onih iz 1945. godine da im se omogući da odaberu kuće na Dedinju ili na Senjaku. Eventualno da imaju neke švalerske stanove u Knez Mihailovoj. Niko nije imun na pasjaluk. Taj fantastični lajtmotiv u "Mustafi Madžaru", jednoj od najboljih pripovedaka Ive Andrića, "svijet je pun gada".
      
       RADMILA STANKOVIĆ