Na jugoslovenskom prostoru u Parizu gostovao je ovogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade Zoran Ćirić

      (Specijalno za NIN iz Pariza)
      
       Prošle nedelje gost jugoslovenskog Kulturnog informativnog centra u Parizu bio je Zoran Ćirić, dobitnik NIN-ove nagrade. Sala Centra bila je prepuna, mnogi su stajali, prilično pritešnjeni. Pored jugoslovenskog ambasadora Radomira Diklića, prvog savetnika Borke Božović koja i vodi Kulturni centar, bio je tu i ambasador Bosne i Hercegovine Slobodan Šoja, slikar Vladimir Veličković, profesori slavistike sa Sorbone kod kojih je dan ranije nastupio Ćirić pred studentima, prevodioci Harita Vibrande, Boris Lazica, Slobodan Jovanić...
       Branko Maširević je, kao moderator ovog razgovora podvukao značaj NIN-ove nagrade, uporedivši je sa Gonkurovom, rekavši da "Zoran Ćirić pripada novom talasu literature u Srbiji. On je u svom romanu iskazao odlike nove jugoslovenske umetnosti."
       Zatim je Mirjana Abramović, lektor na slavistici i prevodilac (Kundere, Besona...) dala kraći prikaz knjige, a jedan student je pročitao duži tekst iz nagrađenog romana "Hobo", preveden na francuski u Prevodilačkoj radionici Katedre za srpski jezik na Sorboni.
      
       Od melanholije do tuge
       Posle svih tih pohvala, autorka ovog teksta je bila nestrpljiva da upita pisca o nastanku dela, genezi i podsticaju da ga napiše.
       "Već juče sam se", rekao je Ćirić, "studentima slavistike na Sorboni izvinio zbog onog što ću im reći, jer sam prekršio sopstveni princip zbog njih, koji glasi da smatram da autor zaista, ne da nema prava, nego da zvuči nesuvislo i nadobudno ako sam tumači i objašnjava svoje delo. Ali ja ću, ipak, o tome da govorim i moja verzija koja je ravna bilo kom čitaocu ovog romana, dakle, ne pretendujem da bude ona iskonska i ona najizvornija i najistinitija. Po meni, Hobo je žanrovski strogo profilisani miks porodične drame i gangsterske sage. Uistinu, jedna arhetipska priča koja govori o milosti, o nemogućnosti praštanja, o prijateljstvu i izdaji, o pomerenom shvatanju časti, priča koju ispunjavaju likovi opsednuti nekim svojim kodeksima do te mere da protokom romanesknog vremena oni prestaju da budu ličnosti od krvi i mesa, književni likovi, već postaju kodeksi koji hodaju, kodeksi koji delaju."
       Branko Maširević je pitao da li će katarza o kojoj je govorio Ćirić biti put koji će slediti drugi pisci u Jugoslaviji, šta može literatura da uradi?
       "Mislim da literatura nema, niti je ikad imala, neku moć da menja stanje svesti u manjoj ili većoj zajednici ili društvu, ali činjenica je da su se određene poetike i određene škole pisanja u srpskoj književnosti istrošile. Tako da već nekoliko godina unazad imamo talas mlađih pisaca koji za svoje ishodište uzimaju sve moguće teme iz riznice pop kulture dvadesetog veka i tretiraju ih na način prilično žestok, prilično ciničan, ali na način u duhu ovog našeg vremena koje je mnogo žešće i ciničnije od bilo koje vrste literature koju mogu da zamislim. Mislim da se stvari kreću u tom pravcu, u pravcu jačanja urbanog senzibiliteta, u pravcu tendencija da se na što jednostavniji i emocionalno definisan način ispriča određena priča. Dakle, postoji sve veći broj pisaca koji ne kriju svoju želju da komuniciraju sa širim krugom čitalaca, sa širom publikom.
       Ono što se dogodilo u meni prilikom pisanja Hoboa, to je da je melanholija evoluirala u fizički opipljivu tugu" - rekao je, između ostalog Ćirić, pa ga je Dana Dodić, pesnikinja, pitala da li su tuga i melanholija naša buduća dominantna osećanja.
       "Što se tiče tuge i melanholije, kompletna srpska književnost od svojih prapočetaka pa do svog, ja se nadam beskonačnog kraja, koji će biti beskonačno odlagan, apsolutno se bazirala na toj vrsti emocija. I ono što znam od tuđe literature, literature drugih naroda, ja ne znam iole relevantno delo koje nije krcato melanholijom, tugom, depresijom, mrakom ili ipak tim nekim humorom, tugaljivim, crnim. Meni to nisu opšta mesta, nego su to oni arhetipski sastojci, ona supstanca od koje je svaka relevantna literatura sastavljena. A što se tiče stanja naših žlezda u Srbiji, na planu lučenja tih vibracija i tih stanja tugaljivo melanholično depresivnih, te žlezde samo mogu da otiču, mada ne bi valjalo, mislim funkcionisaće i dalje, prekomerno, više nego što je potrebno za normalan, zdrav, funkcionalan život, kako se to kaže."
      
       Novi roman - "Slivnik"
       Elena, Francuskinja koja je veliki jugoslovenski prijatelj, pitala je da li je pisac namerno stavio naslov HOBO koji se na ćirilici može pročitati NOVO.
       "U izvornom značenju hobo je zapravo skitnica, on je vezan za onaj period velike ekonomske krize u Americi i odnosi se na one skitnice koje su išle od mesta do mesta, od grada do grada, ali vrlo brzo su zaboravljali zbog čega, i kako i dalje pokušavaju da nađu taj neki fiktivni posao. Ja sam taj pojam onako preveo po mom sopstvenom tumačenju koje je vezano za ovaj lik i za dešavanje u romanu.
       Hobo je čovek koji je odskitao i odlutao predaleko da bi imao bilo kome ili bilo čemu da se vrati. A postoji i još jedan intimni razlog za ovakav naslov moga romana. Naime, jedan od filmova moga detinjstva bio je film Roberta Olbriča 'Jedan voz za dve bitange'. Lik kojeg u tom filmu glumi Li Marvin zove se upravo King Hobo i zapravo i govori o tom skitačkom životu iz perioda 1929-1933. na jedan vrlo epski i surov način. Budući da mi je to jedan od omiljenih filmova još od malih nogu, budući da mi je Li Marvin jedan od ikona, onda je bilo normalno, mislim još jedna u nizu posveta koji ovaj roman predstavlja, dakle, posveta i Li Marvinu i Robertu, dvojci koja je napravila mnogo, mnogo bitnih filmova."
       Pitali su pisca i o njegovom budućem radu. A on je i na to pitanje ispričao još jednu fantastičnu priču o novom romanu već napisanom - "Slivnik".
       Pisac je dugo potpisivao svoje knjige i mnogi su prilazili da mu čestitaju i nešto priupitaju. Dugo se još ostalo u toj atmosferi začaranoj rečju jednog majstora reči. Pošaljite nam još puno Ćirića!
      
       BRANKA BOGAVAC