KPGT je pred stečajem. Očevici tamošnjih predstava kažu da ovo pozorište ne zaslužuje takvu sudbinu, bez obzira na sve

      Većina ljudi od pozorišta, ako ih zapitate, reći će, mnogi ne bez izvesnog zadovoljstva, da njihova noga nije prekoračila prag "stare Šećerane" koja je sedište KPGT-a (kazalište-pozorište-gledališče-teatar), a uglavnom će ignorisanje tog pozorišta smatrati kao nešto što se po sebi razume i nije potrebno dodatno objašnjavati.
       Ako su nekad i pomislili da odustanu od svoga bojkota u budućnosti će možda biti oslobođeni toga iskušenja, pošto je protiv Preduzeća za uslužne delatnosti KPGT (osnivač Ljubiša Ristić) pokrenut takozvani predstečajni postupak koji se pokreće protiv preduzeća koje ne izmiruje svoje finansijske obaveze.
       Na prvi pogled, ne može u aktivnostima KPGT-a naslutiti nikakvo zlo, predstave (šest predstava nedeljno) održava smanjeni ansambl. Cena karte je, inače, dvesta dinara, penzioneri imaju popust. Do protekle jeseni, kako kaže Ljubiša Ristić, prvi čovek pozorišta ("ne možete me nikako predstaviti" - odgovara na pitanje o svojoj formalnoj ulozi u KPGT-u), pozorište je brojalo oko 60 ljudi, međutim, tada je "staru Šećeranu" napustio čitav baletski ansambl (35 članova) čiji je najveći deo prešao u Bitef-teatar.
       To se dogodilo, kaže Ristić, "bez dogovora i bez posebnog objašnjenja". Ljubiša Ristić ne skriva gorčinu zbog ovog događaja, smatrajući nekorektnim način na koji je došlo do toga, pošto su o svemu saznali iz novina, u kojima su i videli da su neke predstave KPGT-a sada na repertoaru Bitef-teatra.
       "Ta deca su završila baletsku školu i bila su bez ikakve perspektive te vrste. Mi smo ih pokupili po kafićima i već gde je ko bio", kaže Ristić.
       Ostali akteri ovog događaja ne vide u svemu tome nikakav slučaj. Nenad Prokić, upravnik Bitef-teatra kaže da, iako "niko nije išao" da gleda predstave u "staroj Šećerani", ipak se znalo da je reč o veoma talentovanim mladim ljudima, za koje je dolazak u Bitef-teatar, koji neguje upravo tu vrstu pozorišta pokreta, bio rešenje u okolnostima u kojima u KPGT-u duže vremena nisu imali nikakvih prihoda.
      
       Stara slava
       Članovi Baleta iz KPGT-a su bili u honorarnom statusu i, dok je bilo sreće, honorare su dobijali nedeljno. Zatim, kako to biva, novac je počeo da kasni i, sve u svemu, u egzistencijalnom smislu, nisu više videli perspektivu u tom pozorištu.
       "Posle 1. maja prošle godine otišli smo na godišnji odmor, bili smo slobodni do septembra i za to vreme je većina nas iz baletskog ansambla napravila za sebe neki plan. Uglavnom, tu odluku doneo je svako za sebe, nije bilo nekih zajedničkih dogovora", kaže Bojana Mladenović, jedna od balerina koja je iz KPGT-a otišla u Bitef-teatar.
       Dejan Penčić-Poljanski jedan je od retkih pozorišnih kritičara koji je pratio veći deo repertoara KPGT-a (ili sme to da prizna). "Pretpostavljam da je, zbog teškoća, KPGT pred gašenjem, međutim, zbog nekih predstava biće mi žao", kaže i dodaje da je pre svega reč o predstavi "Koriolan" i o glumcu Dejanu Jelaču koji nije imao sreću da za njega sazna šira publika, a zatim, tu su i druge predstave poput "Psovanja publike" koja je, kaže, zanimljiv i aktuelan komad. "U celini, repertoar KPGT-a nije ispod beogradskog proseka i voleo bih ako bi neke predstave preuzelo neko drugo pozorište ako već KPGT ne bi bio dalje u mogućnosti da ih igra", govori Penčić-Poljanski. Penčić ukazuje da se neka druga pozorišta diče kako su "prvi postavili Krležu" (misli se, posle kraha Jugoslavije), iako je Krleža stalno na repertoaru KPGT-a, pa i nekih drugih pozorišta, poput šabačkog.
       Inače, na repertoaru KPGT-a za februar su, pored već pomenutih i: "Sarajevske priče", "U logoru", "Gospođica" i "Opis slike". Kao reditelj, Ljubiša Ristić potpisuje samo dve: "Psovanje publike" i "Gospođicu".
       Svojevrsno priznanje čisto umetničkom nivou nekih predstava KPGT-a daje i Nenad Prokić:
       "Iako su te predstave apsolutno imale kvalitet za festival 'Bitef', KPGT nije pozvan, jer se to smatralo neumesnim s obzirom na reputaciju tog pozorišta", objašnjava upravnik Bitef-teatra.
       Kulturne vlasti smatraju da nisu pozvane da na bilo koji način intervenišu da bi sprečile zatvaranje KPGT-a (predstečajni postupak, ipak, ne znači da će do stečaja obavezno i doći). Gorica Mojović, član gradske vlade zadužena za kulturu, kaže da ne vidi zašto bi se gradske vlasti mešale u stečaj privatne firme. U Ministarstvu za kulturu kažu da otkako je uspostavljena nova vlast, nije bilo nikakvih plaćanja u korist KPGT-a, pa čak nema ni tragova da je to činila stara vlast u Ministarstvu. "Treba imati u vidu diskontinuitet prilikom preuzimanja Ministarstva za kulturu, ali nema ničega što dokazuje da je Ministarstvo nešto plaćalo KPGT-u, da ima, ja bih to sigurno znala", kaže Aleksandra Jovićević, pomoćnik ministra za kulturu.
       Ipak, Gorica Mojović kaže kako je, u vreme kada je prvi put bila u gradskoj vladi (1997), imala priliku da vidi da je u prethodnoj godini na to pozorište potrošeno više od milion tadašnjih dinara. "Ne sećam se koliko je to bilo u markama, ali su to tada bile ogromne pare", kaže. A u izveštaju budžetske kontrole stoji da je u korist KPGT-a preneto skoro tri miliona dinara. I ono što gospođu Mojović posebno ljuti, to je što nigde nema tragova da je KPGT taj novac tražio, kao ni računa iz kojih se vidi kako ih je potrošio, a uvid u te račune je, kako kaže, "osnovni red". Osim toga, gospođa Mojović podseća i na izjave Nade Popović-Perišić u vreme kada je ona bila ministar da je Ministarstvo plaćalo aktivnost KPGT-a.
      
       Kriza ili farsa?
       Da ne bi izgledalo kako su KPGT i Ljubiša Ristić bili neki poseban slučaj u finansijskoj praksi tog vremena, Gorica Mojović ukazuje i na slučaj predstave "Hamlet" Pozorišta na Terazijama. Finansijska blagonaklonost u ovom slučaju se objašnjava time da je Miladin Ševarlić, upravnik tog pozorišta i reditelj predstave, pripadao JUL-u, te da je tom prilikom potrošeno 800 000 budžetskih dinara za predstavu koja posle premijere nije više nikada izvedena.
       "Tada su neka pozorišta imala privilegiju da dobijaju pare iz budžeta, a možda i iz nekih drugih izvora, a beogradska pozorišta nisu imala tu privilegiju", sumira priču Gorica Mojović.
       Sam Ljubiša Ristić, dabome, potpuno je svestan kako stvari stoje i da je finansijski krah, koji dostojanstveno ne pominje, uzrokovan promenom situacije u politici.
       "Čitav život mi je prošao u borbi za autonomiju pozorišta i poslednjih trideset godina je ta borba davala rezultata. Izborili smo se da se politika ne meša a ako se meša, da to bude na njenu štetu. Ta bitka je zatim izgubljena i sada politika prekriva sve ljudske delatnosti", kaže Ristić.
       Znameniti reditelj smatra prirodnim da ljudi imaju svoja uverenja i van pozorišta, ali da je princip koji važi u takvim slučajevima uvek bio "vrlo rigorozan": "umetnost je izvan toga".
       "Mnogi ljudi iz javnog života ne mogavši ili ne želeći da mi ospore profesionalne domete, imaju primedbe na moja politička uverenja, zaboravljajući da u tom času ispoljavaju sopstvena uverenja, misleći da je u njihovom slučaju to legitimno", objašnjava Ristić situaciju iz svoga ugla.
       Nema, dakle, nikoga ko bi u čitavoj ovoj stvari sporio da je Ristićeva politička aktivnost u prethodnom vremenu stvar koja je u ovoj priči od najvećeg značaja. "Kao što su Ljušine predstave svojevremeno otvarale neke političke teme - ja bih to nazvao 'primenjenim pozorištem', tako je kasnije njegova politička pripadnost postala problem", kaže Dejan Penčić-Poljanski. "Njegova aktivnost je preterano hvaljena, a sada je doživela osporavanje, koje je političko", kaže, podsećajući da dok je Ristić bio reditelj "u modi" publici nije bilo teško da vitla za njim po vaskolikim nedođijama, a sada je odjednom problem da se dođe i do "stare Šećerane".
       Iako pozorište u "staroj Šećerani", velikim delom iz razloga o kojima govorimo, nije uspelo da se afirmiše, za poslednjih pet-šest godina je postavljen veliki broj predstava i u pozorišni život uveden veliki broj mladih ljudi (ansambl je brojao 60 umetnika, dok se nije zbio pomenuti događaj sa odlaskom plesnog ansambla), tako da, zlobnici bi rekli, julovske pare nisu protraćene uludo.
       Iako Ljubiša Ristić ne kuka mnogo ni zbog toga što mu je publika okrenula leđa - predstave se odvijaju u sumornom ambijentu, pred nekoliko namernika - niti se žali na novinare i javnost koja ga ignoriše, ipak, kao primer besprimernog ostrakizma navodi da nadležni u Savezu dramskih umetnika Srbije otvoreno odbijaju da članovima KPGT-a odobre status slobodnog umetnika sve dok su u tom pozorištu.
       U KPGT-u, inače, ne pominju gašenje pozorišta. Sadašnju krizu Ljubiša Ristić pre vidi kao fazu u ciklusu KPGT-a. "Uglavnom, KPGT je prepun ljudi kada su povoljne okolnosti, a smanji se kada su veliki pritisci i kada nema novca; oscilira od moćne trupe do male grupe upornih ljudi", kaže.
       Na repertoaru "male grupe upornih ljudi", i to da kažemo, poslednjih meseci se nalaze pisci: Krleža, Andrić, Šekspir i "dva meni bliska prijatelja" (kaže Ristić) - Hajne Miler i Peter Handke. Inicijativa da se ponovo postave neke stare predstave KPGT-a, poput Ričarda III, odložene su.
       U prostoru "stare Šećerane" u kojem se nalazi KPGT i dalje postoji veliki kafe, opevan u svim onim novinarskim tekstovima iz vremena blistavih dana ovog pozorišta. Danas on malo utiče na finansijsku situaciju KPGT-a, ali, jasno je da to ne može da zadovolji potrebe ni skromnije kuće od one kojoj je na čelu Ljubiša Ristić.
      
       Kultivisana ruševina
       "Stara Šećerana", inače, nije puki prostor u kome je stacioniran KPGT, ma koliko taj prostor bio komforan pa i luksuzan. Izvesni prihodi su omogućeni i od izdavanje prostora preduzetnicima koji su o Novoj godini i tih dana u delu tog ambijenta napravili diskoteku u kojoj je nemali broj Beograđana i dočekao 2002. godinu, po ceni od 100 maraka po glavi. Za inat onima koji se izgovaraju da ne idu da gledaju Ristićeve predstave, jer im je daleko, a siromašni su, nema se za taksi.
       Dok su duvali povoljni vetrovi, ovaj opskurni prostor, koji bi neki arhitekta nazvao klasičnim primerom industrijske arhitekture u Srba, Ljubiša Ristić je osmislio kao veoma ambiciozan i za kulturu Beograda - kapitalan projekat. Uz pozorište, u okviru "stare Šećerane" su predviđene i opera, koncertna dvorana, galerija za vizuelne umetnosti, art-bioskop, prostor za spektakularne muzičke događaje, mali hotel na usluzi trupama koje su u gostima KPGT-a i tako dalje. Sve skupa, to je dobilo i ime: Međunarodni art-centar.
       "To je realan plan. To sve može da se napravi na ruševinama stare fabrike i treba da se napravi", kaže Ljubiša Ristić, stavljajući sve ove sadržaje u širi ambijentalni kontekst Ade Ciganlije, Košutnjaka... "To je projekat za decenije, koji smo započeli a koji će jednog dana dovršiti neki drugi ljudi. Do sada smo kultivisali dve do tri hiljade kvadratnih metara ruševina i ako nađemo načina nastavićemo to da radimo."
       KPGT je zakupac prostora u "staroj Šećerani". Vlasnik je država, a pravo korišćenja ima "Šećerana".
       Za sada niko ne pokazuje pretenzije da od KPGT-a preuzme ove "kultivisane ruševine" na ime postpetooktobarskog ratnog plena ili pod kakvim drugim izgovorom. Očito je da stvar nije toliko primamljiva. Čijim god novcem da je platio podizanje tog pozorišta, Ristiću se jedno mora priznati: pre njega su tu, zaista, bile ruševine.
       Možda tako i priprema osvetu novim vlastima: sa Ristićem jednako kao i bez njega, u "staroj Šećerani" sada je pozorište. I sa JUL-om i bez JUL-a.
      
       SRBOLJUB BOGDANOVIĆ