Kad sam primio medalju, imao sam utisak da zračim, da sam leptir.Neko čudno osećanje lepote, kao da sam uskrsao. Znate, u svetu ima šest milijardi ljudi, stotine hiljada sportista i njihovih trenera, četiri godine ih pripremaju da bi nastupili na olimpijskim igrama. Od tog ogromnog broja sportista, medalje uzimaju zaista najbolji, kod kojih ima nečeg posebnog. Eto, to je to

      Sportskim entuzijazmom, aletskim sposobnostima, jednostavnošću i dobrotom Ivan Gubijan (79), veoma podseća na jednu stariju legendu, akrobatu Dragoljuba Aleksića. Ivan je osvajač naše prve olimpijske medalje u atletici, jedne od dve osvojene (Mihalić), istorijske 1948. u Londonu. Osim što se bavio bacanjem kladiva bio je i odličan smučar, bokser, strelac, padobranac, gimnastičar... I danas, u poznom životnom dobu lako pravi salto mortale i uspešno trenira mlade bacače kladiva: Danijela Janković, aktuelna rekorderka u bacanju kladiva, njegova je učenica.
       - Vraćajući se s treninga iz Makiša, često prolazim Banovim brdom i oduševim se kada vidim visoku i snažnu, divno građenu decu. Pa to su olimpijske medalje koje hodaju ulicom. Pada mi na pamet da krenem od vrata do vrata i pitam: Imate li decu koja bi htela da se bave atletikom? Bojim se da će reći: "Vidi matoru budalu, koga taj može da trenira!?"
      
       UČITELJ PEDRO: Sportista sam postao zahvaljujući predratnim sportskim novinarima. Naime, postojao je časopis "Olimpijski sport", u kome su novinari izvanredno pisali o životu sportista, njihovim putovanjima i doživljajima, a to je potpuno raspaljivalo moju maštu. Čitao sam s velikom strašću. Sa sedam godina počeo sam da vežbam gimnastiku u "Sokolu" i desilo se da sam, muvajući se oko sportskih terena u rodnom Bjelovaru, naišao na zanimljiv prizor: čovek je bacao kuglu. Bio je to Pedro Gojić, sin našeg iseljenika iz Čilea, zaljubio se u jednu šnajderku i došao da živi u Bjelovar. Bio je državni prvak u Kraljevini SHS i balkanski šampion u bacanju kladiva. Zapanjeno sam ga gledao kako baca, misleći da je najjači čovek na svetu. Svaki dan dolazio sam i posmatrao kako trenira, kad sam i ja to pokušao, kladivo me je srušilo. Nekoliko dana ništa nije progovarao, mada je video da sam, kao pašče, uz njega. "Tebe to interesuje?", konačno me je zapitao. Onda mi je napravio malo kladivo i počeo sam da vežbam s njim. Od gimnastike sam stekao osećaj za pokret, bio talentovan i lako sam naučio da savladavam kladivo. Toliko mi se dopalo, više nisam napuštao mog učitelja Pedra.
       Desilo se da sam nastupio na takmičenju bez njega, to ga je strašno razljutilo. Hteo je da od mene napravi sportsko iznenađenje, da se sa mnom pojavi na takmičenju onda kad budem dobro pripremljen. Međutim, bio sam na školskom raspustu, otišao kod tetke u Zagreb i gluvareći savskim nasipom slučajno video ljude koji su bacali kladivo. Pridružim im se, hitnem spravu tako dobro da su se oni zapanjili: "Ko si, sad, ti?" Odjednom sam se proslavio... Novine su pisale o meni, jer sam tamo pobedio na takmičenju, a Pedro je to doživeo kao izdaju. Posle mi je oprostio "neverstvo" i nastavio da me trenira.
      
       RENTA-BOKSER: Došao je rat i morao sam da prekinem s treniranjem. Dogodila mi se velika nezgoda: bjelovarski skojevci su me osudili na smrt. Naime, Pedro me je naučio i da dobro boksujem pa, kad mi je otac umro, boksujući po vašarima, izdržavao sam majku i brata. Na nesreću, u Bjelovaru se obreo jedan nemački bokser, unteroficir, koji je tražio sparing-partnera. Saznao je da postoji neki dečak koji boksuje po vašarima, i jednog dana se pred mojom školom zaustavio nemački xip. Traže me, direktor i taj Nemac. Noge su mi se odsekle - šta sam skrivio, ovi će me ubiti!? Nemac mi je objasnio razlog posete, seli smo u džip i otišli na sparingovanje.
       Bio sam vešt, dobro sam boksovao i umeo da namučim Nemca. Ali, on je bio teškaš, kad bi me dokačio, podigao bi me sa zemlje. U stvari, video čovek da sam siroče, zavoleo me je, i davao mi namirnice. Bilo je to spasonosno u onoj teškoj sirotinji. Međutim, pročulo se da treniram Nemce i jedna vatrena skojevka je zahtevala da budem likvidiran. Jedva sam se spasao, skrivajući se u okolini Zagreba. Onda su se pojavili partizani i ja sam im se priključio.
      
       SLET: U Zagrebu se održavao prvi fiskulturni slet, ali niko nije umeo da obučava vojsku za to. Pitali su me da li bih ja mogao da obučavam vojsku za slet - Ali, kako ja njima da komandujem kad su svi stariji od mene - brkati stari borci?! Onda komandant štaba, vikne: Ovog dečka morate da slušate! On će vas pripremati za slet!
       Saznalo se da je vojska odlično odvežbala s puškama, postavilo se pitanje: Ko ih je obučavao? Isto to treba da se uradi za slet 25. maja. Dolazim u Beograd, kod Bože Švarca, načelnika Knoja i velikog poznavaoca sporta. Kaže: A, ti si taj?! Čuo sam da si bacao kladivo u Bjelovaru, ali za ono što si došao ovde - to mogu i drugi da rade. Nego, pređi ti preko puta, u Centralnom domu vojske (CDVJ) formira se sportski kolektiv. Tamo je već bilo nekoliko atletičara: doktor Rem, srednjoprugaš, Stevan Lenart, skakač u dalj, Pavle Jovićević, skakač, takođe i Danilo Žerjal, bacač diska. Njima je rukovodio Artur Takač.
       U vreme kada se narod snabdevao tačkicama, mi sportisti imali smo veoma dobru hranu. Bilo je dosta pasulja i kozjeg mesa. Dobijao sam težinu, napredovao sa rezultatima i postajao pravi bacač kladiva. Hteo sam i da se školujem, ali mi je Artur Takač, jednom rekao: Ti si odličan bacač. To treba iskoristiti, a na fakultet se upiši kasnije! Poslušao sam ga.
       Bio sam dobro građen, ali sam imao malu težinu - 54 kilograma. Tek na Balkanskim igrama '54. dostigao sam težinu od 90 kilograma. Nije se znalo za anabolike s kojima danas može brzo da se dođe do mišićne mase. Smatrao sam da samo treba što više da jedem pasulj i kozje meso. Bio sam samom sebi trener, na osnovu onog što sam naučio od Pedra.
      
       PRIZNANJE NA KALEMEGDANU: Naša atletska reprezentacija na prvenstvu u Oslu '46. Brojala je šest ljudi, među kojima sam bio i ja. Nažalost, bio sam poslednji i to me je strašno pogodilo. Za sebe sam mislio da sam dobar bacač kladiva, a kada sam video kakvi su to majstori, pri tom grdosije: Šveđanin Erikson je bacio 56 metara, a bio je visok 1,97, Čehoslovak Notek - 2,02, dok sam ja bio visok 1,72. Strašno me je bolelo što sam bio poslednji. Mislio sam da će se na mene sručiti grdnja, ali prošao sam kao zaboravljena ličnost. Niko me nije gledao ni oslovljavao, mislili su, valjda, da ne mogu bolje.
       Zarekao sam se da mi se to više nikad neće dogoditi i počeo da eksperimentišem: ako povećam broj obrtaja kladiva za istu vremensku jedinicu, dobiću takvu centrifugalnu silu koja će rešavati problem u moju korist. Znači, umesto dva ili tri okreta s kladivom, ja sam povećao na četiri. I takva tehnika je počela da mi donosi rezultate: već na prvim Balkanskim igrama u Tirani '46. pobedio sam glavnog konkurenta Stepišnika. Inače, na njega sam bio strašno ljubomoran, jer je bio Pedrov ljubimac. Stalno mi je pričao o njemu, poredio nas ali u njegovu korist... A taj je nastupao i na Olimpijskim igrama u Berlinu. Otišao sam u Bjelovar i pakosno se pohvalio: Evo ti! Toliko si pričao o njemu, pa ko je sad bolji?! "Jeste", kaže, "sad si ti bolji."
       Ali, ovde je pokrenuta kampanja protiv moje tehnike. Štampa je pisala da moram da je se odreknem i treniram kao i drugi. Branio sam se, tvrdeći: Ako budem radio kao drugi, onda nemam šta da tražim među tim orijašima!? Trebalo je da prođe više od 30 godina, da bi mi Artur Takač odao priznanje. Sretnemo se na Kalemegdanu, kaže: Gezo, želim da ti kažem da si bio u pravu! - Šta sam to bio u pravu Arture? Bio si uporan da radiš svojom tehnikom a danas se takvom tehnikom obaraju svetski rekordi!
      
       LONDONSKI BOBI: Na Olimpijskim igrama u Londonu 1948, snašao me je veliki maler: veče pred nastup imao sam trovanje, potpuno sam dehidrirao. Odnekud su se doklatili Rato Dugonjić, Milan Kovačević i Artur Takač, čuli da sa mnom nešto nije u redu. Doktor Smodlaka, kaže: "On nema šanse da nastupi, niti to više dolazi u obzir!" Onda je Artur rekao: "Nema veze, i tako on tu nema šta da traži!" To me je strašno pogodilo, cele noći plakao sam na ambulantnom krevetu. Na moju nesreću, pred zoru sam zaspao od umora i iscrpljenosti. Kad sam se probudio, uveliko je bio dan. Skočim iz kreveta, pojurim hodnikom, nigde nikog. Svi su otišli na borilište.
       Olimpijsko selo bilo je daleko 40 kilometara od Vemblija, na kome je trebalo da nastupim. Jao, šta ću sad?! Ostavili su me, kao u ružnom snu. Kad, iz jedne sobe izađe Milan Kovačević, prvi predsednik Atletskog saveza Srbije, kasnije autor popularnog "Karavana", i počne da viče na mene: Šta radiš tu, u krevet! Zbog tebe ne mogu da gledam Olimpijadu - Zašto ste me ostavili? - U krevet! - Ja sam dve godine trenirao Milane, za ovaj dan. Je l' tebi jasno da moram da nastupim?! Ako nećeš da me vodiš, sam ću se snaći. Milan je shvatio da se ja ne šalim, otišao je u Olimpijski odbor i objasnio šta se dogodilo. Odlučili su da mi pomognu; pojavio se bobi policajac, izveo nas na ulicu i zaustavio prvi autobus. Putnicima je objasnio moju situaciju i zamolio ih da mi ustupe autobus. Ne samo da su to prihvatili, već sam dobio i aplauz.
      
       USKRSNUĆE: Kad sam sa torbom u rukama utrčao na borilište, takmičenje je već bilo počelo. Pričao sam i pričao, objašnjavao, koliko su me razumeli ne znam, ali dozvolili su mi da se takmičim. Već sa drugim hicem plasirao sam se u finale. U četvrtom, poslednjem hicu puknem daljinu koja mi je donela srebrnu medalju: 54,27. Kladivo je odletelo tik iznad glave jednog od sudija i on je pao. Pomislio sam na najgore, ali kladivo je samo probilo žičanu ogradu. Pobedio je Mađar Nemet sa daljinom 56,07. Iznenađenje je bilo kompletno, domaćini nisu imali našu zastavu za počasni jarbol. Morali su da skinu zvaničnu, ispred stadiona.
       Kad sam primio medalju, imao sam utisak da zračim, da sam leptir. Neko čudno osećanje lepote, kao da sam uskrsao. Znate, u svetu ima šest milijardi ljudi, stotine hiljada sportista i njihovih trenera, četiri godine ih pripremaju da bi nastupili na olimpijskim igrama. Od tog ogromnog broja sportista, medalje uzimaju zaista najbolji, kod kojih ima nečeg posebnog. Eto, to je to.
       Okružen društvom izlazim sa Vemblija, ja sam u centru pažnje, prema meni se zatrči jedan čovek, uhvati me za ruke i jecajući počne da ih ljubi. Bio sam iznenađen, nisam znao ko je to. Takač ga je prepoznao; bio je to Aleksa Kovačević, najbolji bacač kugle u Kraljevini Jugoslaviji, emigrirao je '45. Izljubio mi je ruke i otrčao. I danas mi je žao što nisam prepoznao legendu, razgovarao s njim.
      
       KLERK GEBL: Od italijanske granice do Zagreba nije bilo železničke stanice koja nije bila ukrašena cvećem, dok su postrojeni vatrogasni muzičari svirali kad je voz prolazio. U Ljubljani su me dočekali s cvećem, hoće da me ugoste. "Oprostite" rekoh, "ja moram dalje!" Isto se dogodilo i u Zagrebu, a u Beogradu me je dočekala samo supruga s ćerkom. Iznenađenje me je čekalo ispred naše kuće koja se nalazila na "Partizanovom" stadionu. Tridesetak nemačkih zarobljenika, kojima sam bio rukovodilac, napravili su slavoluk od cveća na kome je sijalicama bilo ispisano "Naš šef - olimpijski pobednik". Postrojili su se pred mojom kućicom, jedan od njih, Karlo se zvao, kao predaje mi raport. A baš on mi je govorio da pored Nemaca na Olimpijadi nemam nikakve šanse.
       Sutradan krenem na Terazije da kupim sve novine i vidim dve devojke kako gledaju moju fotografiju, na kojoj sam baš ličio na Klerka Gebla. Kažu: Vidi što je cakan! Ja poturim glavu, ali one nikako da prepoznaju original. Ko zna da li bih ikad dobio stan da nije bilo te medalje. I ne samo stan, dali su mi i radio marke "Kosmaj". Nosio sam ga kući pažljivo kao bebu, nisam verovao da sam ga dobio.
      
       ŠAPUTANJE: General Voja Nikolić, jednom mi kaže: Stalno motaš to kladivo, mogao bi da razmišljaš o budućnosti! Da završiš neke škole, pa da predaješ!" I ja sam se iškolovao i bio nastavnik fizičkog u nižoj Vojnoj akademiji, pa profesor u Vojnoj gimnaziji, gde sam se i penzionisao.
       Zahvaljujući sportu proživeo sam lepu mladost, video mnoge zemlje, naučio jezike i stekao prijatelje. Znate, ponekad prošetam do Muzeja sporta i malo razmenim misli s mojom medaljom. Popričamo o tome zašto se zaljubila baš u mene? Mora da sam joj bio simpatičan a bogami, bio sam i zgodan momak.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ
      
      

Prekobrojni Bio sam prekobrojni u olimpijskom timu za London 1948, takođe i Marija Radosavljević, bacačica kugle. Prekobrojni su k'o trinaesto prase: Mariju i mene smestili su u istu kabinu spavaćih kola. - Ivo, u hodnik, moram da se svučem!, rekla bi Marija, i ja idem u hodnik. Tako smo zajedno putovali u London.

      
      

Umalo streljanje Svojim najvećim uspehom smatram to što "Partizanov" stadion ima atletsku stazu koja, po prvobitnom planu, nije trebalo da postoji. Osim trulih drvenih tribina, na starom stadionu bilo je i pedesetak metara betonske tribine. Molio sam arhitekte Miku Jankovića i Kostu Popovića da to sruše i stadion projektuju za sva vremena. Ali, Mika se uplašio: Kako da srušim betonsku tribinu, streljaće me! S obzirom da sam u to vreme ja bio upravnik stadiona, rizikovali smo. Niko nije streljan, a danas kad pogledam ovu prelepu atletsku stazu osetim se srećnim.

      
      

Deset najznačajnijih događaja u mom životu: 1933. Poznanstvo sa don Pedrom Gojićem, bacačem kladiva, povratnikom iz Čilea za koga se govorilo da je najjači čovek na svetu, bitno je uticalo na moj dalji život.               Maj 1945. Bio sam u Zagrebačkoj brigadi, 9. divizije, fiskulturnom odeljenju i organizovao sam prvi fiskulturni slet. Osim mene niko drugi nije se razumeo u čitanje sletskih vežbi. To sam naučio kao član "Sokola". Posle se sa sletovima nastavilo u Beogradu, i ja sam kao stručan organizator sletova prebačen ovde.               1946. Božo Švarc, jedan od osnivača CDJA, kasnije "Partizana", uvrstio me je među atletičare novog kluba.               1946. Atletsko prvenstvo u Oslu, sećam se kao svoje katastrofe. Kako da, kad se vratim, kažem da sam bio poslednji.               1948. London. Dve godine ludački sam se pripremao za te Olimpijske igre, i tek tamo saznao da sam došao kao prekobrojni.               1946. i 1949. Rođenje ćerke Nine i sina Zvonka. Mada su oboje bili talentovani sportisti, nizom nesretnih okolnosti oboje su rano završili sportske karijere. Unuka Ana se opredelila za umetnički ples, sport je ne interesuje.               1952. Olimpijske igre u Helsinkiju. Desio mi se maler i bio sam deveti. Moj maser je napravio sredstvo za mazanje, koje mi je upalilo kožu. Ispalo je da se hladim, umesto zagrevam za nastup.               1958. Bio sam student prve generacije Više trenerske škole.               1996. Oduzeli su mi ekipu u "Partizanu", pa sam prešao u "Čukarički", kasnije "Milicionar". Imao sam dobru ekipu, koja je osvojila Kup Evrope u mestu Riza u Nemačkoj. Nažalost, "Milicionar" više ne postoji, ali i dalje treniram Danijelu Janković.               18.2.2002. Aca Marinković, atletski trener, naterao me je da operišem oko. Poslednjih godina drastično mi se smanjio vid, sad sam ponovo progledao.