Amerikanci su poručili Karadžiću da će mu skinuti optužbu za genocid, ako se dobrovoljno preda Haškom tribunalu i svedoči protiv Miloševića. Odgovor će se čekati do kraja marta - onda počinje lov na bivšeg lidera bosanskih Srba

      Ako je prošlog vikenda do njega došao intervju premijera Srbije Zorana Đinđića nemačkom "Špiglu", Slobodan Milošević je imao priliku da se u Ševeningenu osvetnički raduje. U mart, do čijeg kraja je iz Vašingtona srpskoj vladi oročeno da izruči generala Ratka Mladića, bivšeg komandanta Vojske Republike Srpske, i još nekoliko haških optuženika - Đinđić će ući pod najtežim mogućim okolnostima za bilo kakvu saradnju sa Hagom. Na tu Đinđićevu martovsku lomaču Milošević je, zahvaljujući svom haškom nastupu, bacio možda i najveću cepanicu.
       A upravo je srpski premijer, kada je to suđenje Miloševiću počelo, bio najgorljiviji zagovornik teze da bivši jugoslovenski predsednik odgovara po ličnoj odgovornosti i da to nema nikakve veze sa srpskom vladom. Još dok je Milošević davao uvodnu reč, Đinđić je čvrsto tvrdio da je to suđenje "stvar prošlosti" i da njega i njegovu vladu, okrenute "prema budućnosti", sve to, ni najmanje, ne zanima. Samo desetak dana Miloševićeve odbrane i nemuštih napada zastupnika haške optužnice Džefrija Najsa, bilo je dovoljno da i Đinđić promeni i mišljenje i raspoloženje.
       "Zanemim kada vidim koliko je novca bačeno da bi Tribunalu bilo omogućeno da tokom pet godina traži tako beznačajne svedoke. Mene i moju vladu taj cirkus stavlja pred tešku dilemu", rekao je rezignirani Đinđić za "Špigl". Pošto je konstatovao da su sada mnogi u Srbiji ubeđeni da je Milošević uspeo da predstavi NATO kao glavnog krivca, Đinđić je postavio pitanje: "Sa kakvim argumentima ja sada mogu da odlučim o ekstradiciji nekih drugih ljudi i da tražim jaču saradnju sa Tribunalom." Pored toga, srpski premijer iznenadio je odbacujući mogućnost da njegova policija uhapsi i isporuči u Hag generala Mladića, što je najveći zahtev Haga prema Beogradu, ali možda i najrizičniji zadatak njegove vlade otkako postoji. "Šta bi se desilo da njegovo hapšenje izazove građanski rat? Mi imamo u Srbiji više od 200 000 izbeglica iz Bosne, od kojih su mnogi naoružani. Cena (hapšenja) bila bi suviše velika", rekao je Đinđić.
       Iako je Đinđićeva vlada ušla u možda najteži mesec otkako postoji, u Mladićevom okruženju teško da su manje pripravni nego pre premijerovog intervjua "Špiglu". I sam Đinđić već je u nedelju u Užicu reterirao rekavši da ocene u "Špiglu" ne menjaju stav vlade prema saradnji sa Hagom. "Mi priznajemo sud u Hagu, bez obzira na ove moje komentare i našu slobodu da se malo komotnije o njemu izjašnjavamo, ali ga prihvatamo kao organ Saveta bezbednosti UN, jer je to uslov za našu međunarodnu integraciju", ispravio se premijer.
      
       Operacija visokog rizika
       Milošević je učinio svoje: da pospeši antihaško raspoloženje u Srbiji i da učini Đinđiću da mu poslednji mesec (mart) za izručenje Mladića za taj posao učini i najtežim od svih koje je mogao da izabere od prošlogodišnjeg Vidovdana do početka finansijske godine u SAD.
       Naravno, ni Đinđićevu rezignaciju ne treba doživeti kao nagoveštaj predaje. On, prosto, želi da na Zapadu predstavi koliko veliku stvar čini izručenjem Mladića, čiji patriotski oreol u najvećem delu srpske javnosti nije okrnjen. Na kraju, pitanje je koliko je njegova rezignacija iskrena, tim pre što je upakovana u zahtev škrtoj Evropskoj uniji da odreši svoju dobro zavezanu kesu: "Ovde otkucavaju tempirane bombe koje mogu da obustave reforme naše demokratske vlade."
       Zapad od Beograda zahteva beskompromisan stav prema optuženima za ratne zločine iako se sam ne pridržava toga, čak ni u danima kada s toliko paroksizma američki ambasador u Beogradu Vilijem Montgomeri od saveznog predsednika Vojislava Koštunice zahteva hapšenje generala Mladića i pomoć Beograda u hapšenju Radovana Karadžića, bivšeg predsednika Republike Srpske koji se, kako veruju na Zapadu, nalazi negde na tromeđi Republike Srpske, Crne Gore i Srbije. Krajem januara Montgomeri je upoznao i Đinđića sa saznanjima američkih obaveštajnih službi, prema kojima se general Mladić krije u SRJ, posle čega je utihnuo dosovski hor koji je mesecima tvrdio da ne zna gde je Mladić. Već nekoliko dana posle Montgomerijevog pritiska, premijer je ublažio stav rekavši da optuženi srpski general "nije ni pod kontrolom ni pod zaštitom republičkih organa". Od sredine prošlog meseca, premijer je uputio nekoliko javnih poziva optuženima da se predaju i da "tamo dokažu svoju nevinost, jer je to najbolje i za njih i za državu".
       U pokušaju da svoje najbezbolnije rešenje učini što privlačnijim, Đinđić je u početku mamio haške optuženike ironično opisujući život iza ševeningenskih rešetaka (partije šaha, učenje stranih jezika) boljim nego što je život prosečnog stanovnika Srbije koji nema dovoljno novca ni za račun za struju. Kada to nije upalilo, poredio ih je sa "babama koje se kriju", da bi na kraju zaključio da "ne možemo da rizikujemo sudbinu deset miliona ljudi da bismo se bavili prošlošću i da bi štitili pet-šest pojedinaca, koji su zbog činjenice da su bili na visokim funkcijama obavezni da pomognu svojoj zemlji".
      
       Uzmi ili ostavi
       Za to vreme, saznaje NIN iz izvora koji se smatraju bliskim nekadašnjem vođstvu bosanskih Srba, prema Karadžiću je otišla još jedna ponuda iz SAD: da se dobrovoljno preda Tribunalu, da svedoči protiv Miloševića i biće mu skinuta najteža optužnica za genocid. "Karadžiću je javljeno da je to poslednja ponuda na koju može da odgovori do kraja marta, posle čega će početi lov", rekao je izvor NIN-a, koji veruje da je Hag nekadašnjem predsedniku RS namenio u Miloševićevoj bosanskoj optužnici istu onu ulogu koju je predvideo za Nikolu Šainovića u kosovskoj - ulogu svedoka optužbe koji sve ostale svedoke čini izlišnim. Ostala je još nijansa da na to pristanu Karadžić i Šainović.
       Drugim rečima, američka administracija i dalje se ne libi da, javno preuzimajući na sebe obavezu da spase Hag bruke sa Miloševićem, šalje pregovaračke ponude jednom od dvojice ljudi koje je predsednik američkog Komiteta za međunarodne odnose senator Džozef Bajden u Vašingtonu početkom meseca pred Đinđićem nazvao "najvećim evropskim razbojnicima s kraja 20. veka".
       Jer, od kraja 1995, kada je Milošević uoči Dejtona potpuno izbacio Karadžića iz bilo kakve međunarodne priče o Bosni, kontakti bivšeg predsednika RS bili su mnogo jači sa zapadnim diplomatama nego sa zvaničnim Beogradom. Poslednjom američkom ponudom Karadžiću, takva politika prosto se nastavlja, jer kontakata sa Karadžićem nije imala ni nova vlast u Srbiji. Istovremeno, poznato je da se Karadžić sa funkcije predsednika RS povukao u maju 1996. godine u korist Biljane Plavšić. Tom prilikom, iako već gotovo godinu dana optužen pred Tribunalom, dobio je garancije za svoju bezbednost od tadašnjeg američkog izaslanika Ričarda Holbruka. Karadžić je sa svoje strane preuzeo obavezu da neće učestvovati u političkom životu, da neće davati izjave za medije i da će se držati veoma diskretno.
       U junu 1997, Amerikanci su procenili da je Karadžićev simbolički uticaj u RS prepreka tamošnjoj kompletnoj promeni vlasti, za koju su pripremali Biljanu Plavšić i Milorada Dodika. Tada je državni sekretar Medlin Olbrajt, svedočila je kasnije Biljana Plavšić, ponudila posredstvom tadašnje predsednice RS, a danas samo još jednog na listi haških optuženika, da Karadžić ode iz RS i da Vašington neće insistirati na njegovom transferu u Hag. Karadžić, koji je sa Holbrukom već imao dogovor, odbacio je ovu ideju i ostao u RS.
       Nešto kasnije diplomatsku inicijativu prema Karadžiću imali su i Francuzi, koji su nudili uslove za njegovu predaju Tribunalu. Ostalo je zapamćeno da je Jugoslav Petrušić, francuski obaveštajac koji je kasnije postao poznat kao glavni akter afere "Pauk", doveo na Pale, (gde je Karadžić živeo povučeno u svojoj kući), jednog visokog funkcionera francuskog ministarstva odbrane, čiji je zadatak bio da sa njim pregovara o predaji. Čovek iz nekadašnjeg Karadžićevog okruženja koji o tome govori za NIN, tvrdi da su to bili veoma ozbiljni pregovori koji su, dok su trajali, davali izvesne nade za uspeh. Ali u pregovore su se u ključnom trenutku umešali Amerikanci i sprečili Hag da pristane na glavni Karadžićev uslov - da mu haške sudije sude na teritoriji Republike Srpske.
      
       Francuska veza
       Ni Ratko Mladić, pod optužnicom od leta 1995. godine, kao ni Karadžić za to vreme nisu bili veći problem zapadnih emisara, nego Beograda. I Mladić je mogao da se pohvali međunarodnim garancijama za bezbednost koje je dobio u decembru 1996, samo dva dana pre nego što je oslobodio dvojicu francuskih pilota, oborenih prethodnog leta kada su sa svojim "miražom 2000" učestvovali u NATO bombardovanju RS. Mladić je tom prilikom u zamenu za dvojicu pilota odbacio sve francuske ponude - od novca, preko oružja za njegovu vojsku - zahtevajući da po pilote na teritoriju RS dođe lično načelnik francuskog generalštaba i da od Francuza dobije garancije da neće biti uhapšen i izručen u Hag. Tako je i bilo, a Mladić se godinama posle toga, kao i Karadžić, najradije kretao onim delovima RS koji su spadali u nadležnost francuskog kontingenta mirovnih snaga. Istina, francuski ambasador u Beogradu Gabriel Keler demantovao je da postoji bilo kakav dogovor između njegove države i Mladića, ali ako se uzme u obzir da je posao ambasadora, pored ostalog, i da demantuju sve tajne sporazume svojih država, taj demanti treba uzeti s rezervama.
       Zanimljivo je da, za razliku od Karadžića, sa Zapada niko nikada nije ozbiljno nudio predaju Mladića. Sagovornici NIN-a iz nekadašnjeg vrha RS to objašnjavaju njihovim procenama o Mladićevom psihološkom profilu, koji nije davao nikakve šanse za predaju. Sam Mladić, međutim, takvu mogućnost još od vremena Miloševića nikada nije odbacivao, bar retorički. Naime, on je zahtevao da država stane iza njega i njegovih postupaka tvrdeći da je on bio vojnik koji je radio posao za državu. U Repubici Srpskoj, međutim, države koja bi na takav način mogla da podeli odgovornost sa Mladićem odavno nema, a nema je ni u Beogradu.
       Tako je i pitanje gde se krije Mladić, zapravo za sve osim za Đinđića i Koštunicu, postalo neka vrsta estradne i društvene igre. Od glasina od pre nekoliko meseci da se zabarikadirao u podrumu svoje kuće u Beogradu, napredovalo se do saznanja da je u jednom vojnom objektu u okolini Valjeva, gde ga, naravno, čuvaju pripadnici Vojske Jugoslavije, a stiglo se i do tvrdnji da se krije nedaleko od Beograda u restoranu folk pevača Ere Ojdanića.
       Ono što je mnogo ozbiljnije govori o debeloj istoriji nedoslednosti i brljotina zapadnih političara prema "najvećim evropskim razbojnicima s kraja 20. veka". To, po svemu sudeći, ne znači da će zapadne zemlje koje pritiskaju Đinđića i Koštunicu na svoj ciničan način održati svoju reč prema Mladiću i Karadžiću. Pre tri godine uhapšeni načelnik Generalštaba Vojske RS general Momir Talić, pošto je iz svojih nepouzdanih kanala čuo da se nalazi na tajnoj listi optuženih u Hagu, zahtevao je od tadašnjeg komandanta mirovnih snaga u BiH američkog generala Erika Šinsekija pismenu garanciju da to nije tačno i da ga međunarodne snage neće uhapsiti. Garanciju je dobio na listu papira - general Šinseki obavezao se da SFOR neće hapsiti Talića. Tako je i bilo. Talić je uhapšen na seminaru koji je u Beču organizovao OEBS. Nije isključeno da će svoja obećanja prema Karadžiću i Mladiću ispuniti i zapadne vlade koje su im dale garancije. To im, naravno, neće smetati da hapšenje ultimativno zahtevaju od Koštunice, Đinđića i premijera RS Mladena Ivanića.
      
       BILJANA MITRINOVIĆ
      
      

Ne traže Osamu Kako saznaje NIN, jugoslovenski predsednik i srpski premijer primili su u februaru pismo Patrika Lejhija i Miča Mekonela, dvojice američkih senatora, autora i žestokih zagovornika američke politike uslovljavanja finansijske pomoći Jugoslaviji. Lejhi i Mekonel podsećaju da se opet bliži 31.mart; odlučili su da se lično obrate Beogradu i saopšte šta oni smatraju minimumom uslova koje Jugoslavija mora ispuniti kako bi nastavila da prima američku pomoć, nezavisno od toga šta Stejt department i Bela kuća diplomatskim kanalima poruče ovdašnjim vlastima. To je donekle neobičan potez i ne svedoči o velikom uvažavanju sagovornika, a dosta kazuje o značaju koji autori pisma sebi pripisuju. U delu koji se odnosi na Haški sud, na primer, Lejhi i Mekonel traže da se uhapse i u Hag prebace:               1. Ratko Mladić        2. Radovan Karadžić, ili, ako je on nedostupan, Milan Lukić, i        3. Vinko Pandurević.               Nije jasno ko je senatorima pomogao da sastave ovu listu prioriteta, odnosno na čijoj se listi Milan Lukić kotira otprilike isto tako visoko kao i Karadžić, otkud to da se u ovom pismu od Beograda jedino poimenično ne traže građani SRJ na optužnici za Kosovo (Šainović i kompanija), optužnici po kojoj se upravo sudi u Hagu.        Drugi kuriozitet ovog pisma i kongresnog poimanja međunarodnih odnosa, jeste upozorenje koje Lejhi i Mekonel daju u ime Saveta Evrope (za koji tvrde da će verovatno da odbije da primi SRJ dok u zatvoru drži ljude bez pravne osnove). Ovo je, naravno, aluzija na albanske zatvorenike koji se još nalaze u zatvorima po Srbiji. Senatori sugerišu da su oni "taoci", mada dodaju da "shvataju značaj pitanja nestalih kosovskih Srba" i da im je žao zbog nastavljanja nasilja protiv Srba na Kosovu. Senatori "pozdravljaju impresivni tempo ekonomskih reformi koje je pokrenula srpska vlada", ali ne vide razloga da pomažu zemlju koja je utočište za ratne zločince.        U Beogradu je pismo primljeno stoički, uz zajedljiv interni komentar da se od ovdašnjih vlasti, eto, barem ne traži da isporuče Osamu bin Ladena.